Dušan Krtolica: ako umetnost doživljavamo kao nešto kreativno ubeđen sam da je svako od nas ima u sebi

Dušan Krtolica je jedan od najperspektivnijih mladih umetnika, ne samo u Srbiji, nego i u svetu. Svojim ogromnim talentom i radom zadivio je sve likovne znalce od Vijetnama i Kambodže preko Australije i Kine i drugih zemalja do Amerike. Ima tek 15 godina, a već je stipendista Fondacije mladih talenata Beograda koji su pod pokroviteljstvom Skupštine grada Beograda, kao i ambasador mladih talenata. U intervjuu internet časopisu SALOME, Dušan je govorio o svojim ranim radovima, svetskim medijima koji su pisali o njemu, o Salvadoru Daliju, Vladimiru Veličkoviću, da Vinčiju, kao i Albrehtu Direru, s kojim ga neretko upoređuju. Dušan je nedavno objavio i svoju prvu knjigu ,,Enciklopedija praistorijskih životinja'' (Laguna).

Od svoje četvrte godine pohađaš školu slikanja i crtanja kod akademskog slikara Zorana Čalije gde si stekao prva znanja o likovnoj umetnosti. Reci nam malo više o tvojim počecima i tome šta si naučio od umetnika Čalije?

Kada sam imao malo više od dve godine moji roditelji su primetili da moje žvrljanje po papiru ima nekog smisla. To su u početku bili čudni oblici koji su kasnije sve više poprimali oblike stvari iz svakodnevnog života. 

Sa četiri godine sam već trošio ris papira nedeljno. Često nisam bio zadovoljan onim što bih nacrtao. Uglavnom sam povlačio samo jednu ili dve linije na papiru i odmah ga bacao nezadovoljan. Tek kasnije te linije počinju da bivaju sve složenije i tako nastaju moji prvi ozbiljniji crteži od kojih i danas imam neke. U to vreme moji roditelji me vode kod akademskog slikara Zorana Čalije koji odmah prepoznaje moj talenat i ja tu kroz igru i druženje počinjem da se susrećem sa osnovama umetnosti. Kasnije moj rad u ateljeu postaje sve ozbiljniji i traje punih deset godina. Ono što je jako bitno moji roditelji su odmah imali dobru informaciju da se ništa ne sugeriše u mom radu i da do dvanaeste godine samostalno razvijam svoj talenat bez nekog bitnijeg uplitanja od strane stručnih lica. 



O tvom radu je pisao i čuveni Hafington Post, a mnogi svetski mediji su preneli da se u Srbiji pojavio novi Direr. Kako su svetski mediji čuli za tebe i da li se uvek iznova oduševiš kada vidiš da je neki veliki časopis čuo za tvoj rad i stvaralaštvo?

Posle pisanja Hafington Posta svi su hteli da me upoznaju i da dobiju intervju od mene. Ceo svet je pisao o tome da se pojavio neki novi Direr u Srbiji. Ja sam tada bio još dosta mali i nije me mnogo to interesovalo. Ljudi su počeli da me prepoznaju na ulici, moj i-mejl je bio zatrpan molbama iz celog sveta za intervjuima. Od Vijetnama i Kambodže preko Australije i Kine i drugih zemalja do Amerike. Na kojem god jeziku ukucate moje osnovne podatke dobićete neku informaciju sa nekog lokalnog portala.

Svojevremeno si izjavio da se lakše crta kad znaš biologiju. Koliko znanja iz knjiga iz raznoraznih oblasti je potrebno da pročitaš da bi lakše nacrtao neki rad?

Kada su u pitanju životinje iz praistorije, bez znanja iz te oblasti svaki ozbiljniji rad nije moguć. Jednostavno, moraju se znati i najsitniji detalji od anatomije tih životinja preko njihovog prirodnog staništa i mnogih drugih stvari o kojima se mora voditi računa. Sve to zahteva neprestano iščitavanje mnogo knjiga i enciklopedija naročito stranih stručnih koje nisu prisutne na našem tržištu. Član sam mnogo paleontoloških grupa u svetu što mi je dosta olakšalo posao, mada je bilo i smešnih situacija, recimo kada bi paleontolozi saznali koliko imam godina što bi se uglavnom desilo posle neke malo stručnije rasprave sa mnom.



Radovi su ti objavljeni u preko 250 umetničkih grupa u svetu. Do sada si imao šest samostalnih izložbi u Srbiji i mnogo poziva za izlaganje od Amerike do Australije. Postoji li neki događaj ili anegdota sa tih izlaganja?

Bilo je dosta anegdota. Ona koja je uvek prisutna je iznenađenje običnih ljudi, novinara i snimatelja kada vide autora izložbe kao i ozbiljnost u stručnom obrazlaganju prilikom mnogih intervjua koja im nikako nije išla sa mojim uzrastom.

Možda samo još jedan detalj vezan za ovo pitanje koga sam se sada setio. Napravili su Južnoj Americi neki video o meni i stavili na YouTube. U pitanju je tema iz oblasti okultnog i paranormalnog koji sada ima preko 550 000 pregleda. ,,Planet Oculto" se zove. Najduhovitiji su mi komentari ljudi i njihovo uverenje da sam ja nekakav vanzemaljac, ali u bukvanom smislu. Naravno, ima i drugih još neverovatnijih komentara, kao na primer da je moj pogled toliko uznemirujuć za nekoga da je to strašno.

U Hong Kongu, našao si se među deset najperspektivnijih mladih umetnika iz celog sveta. Koliko ti je bio značajan taj poziv?



Dosta je značajan taj trenutak pogotovu ako se zna da se umetnost seli tamo gde ima novca, a to je sve više Azija. Mnogo toga je vezano za taj grad. Pored tog već čuvenog kombija koji kruži ulicama Hong Konga iscrtan sa mojim radovima, pa do najave da uskoro treba da izađe jedna linija igračaka sa mojim ilustracijama. U poslednje vreme sam dobio nekoliko poziva od jedne marketinške kuće da gostujem u njihovim tržnim centrima, gde bih crtao na temu engleskih parkova koje bi se našle u bojankama za odrasle. Dobio sam još nekoliko poziva koje nisam mogao da prihvatim zbog mojih godina.

Ko su tvoji uzori u crtanju?

Neka to bude Albreht Direr. Ne toliko zbog tema koje je obradio u svojim radovima, već više zbog kompleksnosti samog crteža.

Tvoj omiljeni pisac?

Radije bih rekao moja omiljena knjiga, a to je „Pijev život“.

Postoji još jedna knjiga koja mi se dosta svidela, u pitanju je Orvelova „Životinjska farma“.

Tvoj omiljeni filmski reditelj?

Nemam omiljenog filmskog reditelja. Volim ekipu koja je realizovala BBS filmove o prirodi, koji su savršeno urađeni, iako i u njima ima dosta netačnih informacija.

Koliko često posećuješ galerije i muzeje i imaš li da preporučiš neku aktuelnu postavku?

Veoma često obilazim galerije i muzeje. Tačnije, jednom nedeljno u okviru blok nastave koju organizuje moja škola. Zadnji put sam bio pre tri dana. 

Bila je to Kuća legata i izložba o Petru Lubardi u Knez Mihailovoj.

Kako ti se čini slikarsko-umetnička scena Srbije?

Mislim da u Srbiji ima puno ljudi koji su i te kako talentovani.  Mnogo više, nego što se to možda nekome može učiniti u nekim galerijama. 

Prva asocijacija na: 

Albrehta Direra?

Prva asocijacija na Albrehta Direra je njegov „Nosorog“ koga sam, nacrtao za 45 minuta kada sam imao 8 godina. Samo da ne bih morao da idem na spavanje.



Salvadora Dalija?

Salvador Dali je neko koga još nisam shvatio. To je prva asocijacija.

Leonarda da Vinčija?

Prva asocijacija na Leonarda je njegova najskuplja slika na svetu, koja je pre neki dan prodata na aukciji.

Vladimira Veličkovića?

Prva asocijacija na Vladimira Veličkovića je pismo koje mi je napisao.

Tvoja životna deviza?

Moja životna deviza je ,,Ko sme, taj može", to je deo čuvene rečenice vojvode Živojina Mišića.

Da li su po tvom mišljenju deca i mladi zainteresovani za umetnost?

Mislim da jesu. Ako umetnost doživljavamo kao nešto kreativno ubeđen sam da je svako od nas ima u sebi.

Šta bi poručio vršnjacima i ostaloj deci?

Da još uvek nisam naučio da vozim biciklo. :) 
 
Intervjuisao: Tadija Čaluković
Izvor: salomeserbia.blogspot.rs
Slike: vlasništvo Dušana Krtolice