Kad se kaže da je za čitanje jedne knjige potrebno ogledalo, može se pomisliti da je u pitanju neki drevni zbornik šifrovanih tekstova, dragocenih putokaza i tajnih projekata.
Zapravo, knjiga koja je pred nama jeste prepuna šifri i zagonetki, štaviše junaci prolaze kroz brojne tajanstvene i neretko jezive odaje, a svaka naredna dosetka i zagonetka može biti dragocena za izoštravanje uma i sticanje duhovitosti.
Stoga nije na odmet zadržati se na izrazu
duhovitost, kojeg je
Uroš Petrović u svojoj knjizi „
Zagonetna potraga 2“ povezao sa
duhovima i otuda načinio igru rečima u podnaslovu, koji glasi – „Dvorac duhovitih duhova“.
Sem toga, valja se zapitati otkud to da se reč
duh koristi i za iskazivanje unutrašnje, nematerijalne suštine čovekovog bića, ali i da istovremeno označava lutajuću i nesmirenu dušu umrlih, čime se donekle približava pojmu
vampir, mada ih ne treba izjednačavati.
Kad se tome doda i izraz
duhovni, koji se prvenstveno vezuje za crkvu i religiju, ali i za nematerijalno blago jedne kulture, društva ili nacije, postaje jasno koliko je tu prostora za nesputanu igru rečima, pa i za dosetke začinjene blagim crnim humorom.
Nakon ovakvog nabrajanja i ovakvih mračnih paralela, moglo bi se pomisliti da je Uroš Petrović napisao jezivu horor-priču umesto knjige namenjene dečjem uzrastu, ali upravo je na primeru drugog dela „Zagonetne potrage“ autor pokazao da se i tematika svojstvena žanru horora bez problema može prilagoditi ukusu mladih čitalaca.
Uostalom, ne treba smetnuti s uma da danas i horor-filmove bez problema – a i bez velikog straha – gleda i publika dečjeg uzrasta, pa ako se tome doda da i mnoge klasične priče namenjene dečjoj publici vrve od monstruoznih veštica i aždaja, ne treba da čudi što se u „Zagonetnoj potrazi 2“ kao važni likovi pojavljuju (ili je bolje reći: javljaju) duhovi, i to njih trideset.
A trideset ih je zbog toga što je toliko i zagonetki koje petoro glavnih junaka treba da reši kako bi iz jedne dvorske odaje prešlo u drugu, a toliko je i viceva koji treba da zasmeju decu koja šetaju dvorcem, ali i da im uliju smisao za humor – a razume se, svaki vic i svaku zagonetku govori po jedan duh, i to u svojstvu čuvara odaje u kojoj su se mladi gosti trenutno zatekli.
I ne samo što je Uroš Petrović zamislio da svaka odaja tajanstvenog dvorca bude naredni nivo u duhovnom nadmetanju sa duhovima, nego je kod svake zagonetke posebno načinio dva nivoa za čitaoce koji se i sami upuste u njeno rešavanje, pa dok se dodatni podaci u vidu male pomoći čitaju na uobičajen način, dotle se rešenja čitaju, kao što je već spomenuto, pomoću – ogledala.
Pritom treba naglasiti da slova u rešenjima nisu jedino što je izokrenuto, nego da je i cela knjiga bukvalno izokrenuta, odnosno da se čita od zadnje do prednje korice – ustvari, onda bi se moglo reći da su korice izokrenute, ali to već zavisi od gledišta samog čitaoca.
Opšte je poznato da knjige za decu iziskuju koegzistenciju teksta i slike, pa često deluje kako su ilustracije podjednako važne koliko i sâm tekst, te da se u tom slučaju može govoriti o koautorstvu pisca i ilustratora, jer rad jednoga ne bi bio potpun bez saradnje drugoga.
Tako ni „Zagonetna potraga 2“ ne bi bila potpuna bez upečatljivih ilustracija Aleksandra Zolotića, koji je i mračne odaje zamka znao da prikaže tako da one budu primamljive čak i onima koji bi se naježili već na sâm pomen toga ko su domaćini zamka.
Pomogavši svojim junacima, ali i čitaocima, da reše zagonetke koje su im duhoviti i duhovno oplemenjeni duhovi postavljali, Uroš Petrović je ovom knjigom rešio još jednu zagonetku, koju nijedan duh nije postavio, ali na račun koje se jedan pomalo neslalo našalio – da li još uvek postoje duhoviti pisci za decu.
Autor: Dušan Milijić