Duelovanje: „Žena u Ljubičastoj Suknji“

Nastavljamo sa Duelovanjem! Članovi Delfi Kutka Anastasija Antić i Vlasta Kulić ovoga puta ulaze u ring povodom romana „Žena u Ljubičastoj Suknji“ autorke Nacuko Imamure.

Alternativni naslov ili podnaslov knjige bi mogao da glasi:

Vlasta: Pada mi na pamet više alternativa:
1) „Tuđa ljubičasta čudovišta u nama“;
2) „Društveni kameleon“;
3) „Konstrukcioniši me“;
4) „Moje ja – ogledalo tvoje“;
5) „Šta je žena u ljubičastoj suknji onda kada nema ljubičastu suknju?“ (to bi bio možda pre podnaslov uz originalni naslov).

Anastasija: Komplementarne boje. (*objašnjenje u dnu teksta)

Knjigu bismo preporučili svima koji vole…

Vlasta: Knjigu bih preporučila svima koji vole japansku kulturu i japansku književnost; kraće priče koje se brzo čitaju ali nisu „limunadice“ već podstiču na razmišljanje i koje se mogu analizirati na više različitih načina; za one koje vole misteriju, ali bih ovaj tip misterije okarakterisala kao „hladnu misteriju“ – koja je sve vreme prisutna ali ne pokazuje jasne „simptome“ misterije, barem ne one na koje smo već navikli.

Anastasija: Ljubiteljima psiholoških mističnih drama (i podvlačim sve što je gore navela Vlasta).

Naši utisci o radnji:

Vlasta: Nešto vas kao magnet tera da nastavljate da čitate i osećate uzbuđenje da saznate odgovore na mnoga pitanja, ali kako se radnja odigrava sve više stičete utisak da ne možete očekivati da će kraj doneti bilo koji odgovor. Naslov i sama korica knjige upućuju na nešto veselo, ali već od početka romana, maltene nakon prve/druge rečenice, vi osećate nešto mučno i mračno, nešto, rekla bih „zarobljeno“ što ne može da se „oslobodi“, verovatno jer svi likovi nose neku posebnu težinu koja toliko opstaje da čak postaje „monotona težina“.

Anastasija: Sama radnja je uskraćena za osnovne principe klasičnog literarnog dela: uvod postoji i na dobar način uvlači čitaoca u priču, međutim, izostavljanje podataka o glavnim likovima navodi da iščekujemo iste do kraja. Zaplet, kulminacija i peripetija se nekako spajaju u drugoj polovini knjige a rasplet nedostaje.

Na koji način je čitanje knjige uticalo na nas:

Vlasta: Imala sam utisak kao da sve vreme jurim Ženu u Žutom Kardiganu dok ona sve vreme juri za Ženom u Ljubičastoj Suknji sa nadom da će ta jurnjava imati neki cilj. Uz te jurnjeve prejake su projekcije, pa čak i paranoja, koje sve vreme vladaju u atmosferi romana. Na kraju uopšte nisam imala prilike da iz te jurnjave dokučim likove. Ni najmanje. Oni su idalje ostali misterija. Potpuna misterija.

Anastasija: Ova dva književna lika, na za mene do sada još uvek neviđen način, bila su oličenje usamljenosti, lične neispunjenosti, enigme i opšte melanholije koji ne ostavlja čitaoca ravnodušnim.

Šta bismo posebno istakle:

Vlasta: Posebno bih istakla haotičnost radnje i bezličnost (čak i zastrašujuću bezličnost likova) ali i opet neku mističnu privlačnost romana koja nekako opstaje i pored te haotičnosti i bezličnosti. U tom smislu, posebno bih naglasila ambivalenciju koju roman izaziva kod onog ko čita ovaj roman.

Anastasija: Autorkin stil pisanja, koji je lak za čitanje, jasnim rečenicama omogućava apsolutnu pažnju čitaoca od početka do kraja. (Zvuči kao opis prosečnog zanimljivog romana, ali zapravo se radi o jedinstvenom stilu Nacuko Imamure koji ima poseban zvuk i ukus).

Šta nam se nije dopalo:

Vlasta: U principu, teško bi mi bilo izdvojiti šta mi se dopalo jer roman nosi veoma teške sudbine, uz to je veoma kratak, a na kraju ne pruža neko zadovoljavajuće razrešenje tih sudbina. Kao da smo dobili jedan mali segment života ljudi čije su se sudbine slučajno sudarile, a nastavak priče više kao i da nije bitan jer i naši životi i životi tih junaka nastavljaju nekim svojim tokom. Nije mi se dopala količina te melanholičnosti i bezličnost likova koja je na granici jeze. Sa druge strane, stvarno ne može da se kaže da roman nema to „nešto“ što je i nosilac kvaliteta ovog nagrađivanog romana.

Anastasija: Nedostatak raspleta koji bi zapravo bio poenta knjige – otkrivanje ko su ličnosti koje smo pratili u jednoj njihovoj odvojeno-zajedničkoj životnoj epizodi i koje će za nas uvek ostati samo otelotvorenje komplementarnih boja i psiholoških osobina.

Junak iz knjige kog bismo najradije pozvale na večeru i zašto:

Vlasta: Ja bih povela na večeru jednog sporednog lika koji se tek na kraju pojavljuje – direktorovu ženu! Kada bolje razmislim, ona je lik koji ima najviše energije. Direktoreva žena je i jedini lik kojeg nisam doževela „bezlično“ kao ostale likove. Naprotiv, mogla sam i da saosećam sa njom. Istina, i direktor, njen suprug, podizao je energiju u romanu ali mi je njegova supruga donela taj neki ključni trenutak što se tiče tog „potiskivanja bezličnosti i jeze“. Na toj večeri, sigurno bih joj savetovala da malo više uživa u životu i pusti tog svog muža jer on uopšte nije naivan jadničak koji ne zna da „mulja“.

Anastasija: Ne smem ni jednog. Imam nepogrešiv utisak da bi svaki od njih ostavio mučan trag i breme koje bih delom ja nastavila da nosim.

Rečenica koja nas je podstakla na razmišljanje:

Vlasta: Ne bih mogla da izdvojim jednu takvu rečenicu jer skoro svi delovi romana pokrivaju barem neki aspekt društvenog života ili problema koji nas podstiče na razmišljanje.

Anastasija: „Nisam supervizorka Gondo (…) ja sam Žena u Žutom Kardiganu.“

Tri reči koje najbolje opisuju knjigu:

Vlasta: Kratka, mistična (ne baš jasna), centrifuga projekcije, opsesije i paranoje.

Anastasija: Psihotična beskrajna celina.

Kratak zaključak o knjizi:

Vlasta: Svakako knjigu vredi pročitati, ali čini mi se da je treba uzeti u ruke onda kada biste pre svega hteli da čitate delo koje će kod vas pre pokrenuti neka filozofska razmatranja nego što će vam pružiti nešto što se inače očekuje od romana. Autorki svaka čast kako je uspela da prenese atmosferu projekcije i opsesije bez mnogo izlaganja i otkrivanja likova. To joj je možda bio i osnovni cilj. Možda je i htela na taj način da ukaže da kada uporno i opsesivno projektujemo nešto naše na nekog drugog, mi ne možemo u pravom smislu da dokučimo tu osobu. Naprotiv, onda još više upadamo u izolaciju. Isto kao što onaj ko čita ovaj roman ne može da dokuči nedokučive likove.

Anastasija: Ovo delo je svojim književno-umetničkim stilom zanimljiv izvor mnogih psiholoških i životnih problematika, koje, ostavši bez razjašnjenog uzroka, ostaju samo kao materijal za beskrajne psihoanalitičke diskusije, razmene mišljenja, teorija i osećanja.

Fusnota:

* U likovnoj umetnosti upravo ljubičasta i žuta su komplementarni duo (kao što su plava-narandžasta, zelena-crvena). Žena u Ljubičastoj Suknji i Žena u Žutom Kardiganu su takođe u jednoj vrsti, za čitaoca do kraja nerazjašnjene, komplementarne veze.

Autori: Anastasija Antić i Vlasta Kulić
Izvor: Delfi Kutak