Duelovanje: „Borba do pobede“

Redakcija Lagune je ponovo pozvale članove Fejsbuk grupe Delfi Kutak da ukrste mišljenja o pročitnaoj knjizi. Ovoga puta, počeli smo sa naslovima iz oblasti publicistike i ponudili nekoliko naslova, a čitaoci su birali knjige koje su ih zaintrigirale. Duelovanje na ovu temu otvara knjiga Srđana Krstića „Borba do pobede“, a autori teksta su Srbijana Čeperković i Miroslav Maričić.

Tabu je ona reč koja se glasno izgovara kao upozorenje o temama o kojima se ćuti, o temama o kojima se kroz šapat, u nekom senovitom mestu do koga pogled ne dopire, govori ili samo mimikom, grimasom ili pokretom ruke nagoveštava da se o tome jednostavno ne priča. Iako reč novijeg datuma tabu je u našim sećanjima smešten od postanja i predstavlja zabranjenu temu, a ukoliko je reč o zabranjenoj temi u našim krajevima onda je reč obično o bolesti čije ime nije poželjno izgovoriti. Naviku ćutanja o bolesti, zbog baksuza, prizivanja zlih sila, skrivanja, ukoliko je neki član porodice bolestan, pa čak i izbegavanja nekoga za koga znamo da je bolestan, u nasledstvo smo dobili od predaka usmenim predanjem, ali i iskonskim strahom koji se probija putem kolektivno nesvesnog dela našeg uma. Autor ovog dela hrabro je istupio i progovorio o onome o čemu se ne govori, o bolesti čije ime se ne spominje pravim imenom već joj se daju imena od ljubavi i iz milja, i nazvao ju je pravim imenom bez ograda tabua i sa željom da podeli svoje iskustvo sa drugima. Na žalost svako od nas poznaje nekoga ko ima problema sa zdravljem i ima nekoga koga je izgubio i zato je tema o kojoj piše Srđan još aktuelnija i izazovnija.

Za koga je ova knjiga?

Srbijana: Odgovor na ovo pitanje dat je na samoj naslovnoj strani a pisac je provlači kroz celu knjigu – knjiga za sve one kojima je teško, osim toga Srđan Krstić u prvoj uvodnoj rečenici ovog autobiografskog dela naglašava da je „ova knjiga namenjena svima onima kojima se čini da više nema nade, bilo zbog toga što su saznali da su ozbiljno bolesni, ili se već dugo bore s bolešću, u dubokoj su depresiji, imaju ogromne probleme sa kojima ne mogu da se izbore ili ih život toliko pritiska da misle kako je blizu kraj“, ali je između ostalog „namenjena i onima koji neguju bolesnika ili imaju nekog bliskog kome je potrebna pomoć i želeli bi da je pruže, ali i onima koji su se izborili sa bolešću ili teškim životnim preprekama, ali ne znaju kako da nastave dalje“.

Miroslav: Ljubitelji knjiga koje su poznate pod nazivom popularna psihologija, svakako će u Srđanovoj knjizi naći interesantno štivo za sebe. Pored njih, knjiga je namenjena i onima koji se bore sa nekom upornom bolešću, koja zahteva strpljenje u lečenju, upornost i podršku kako od bliskih ljudi tako i od ljudi koji su neku sličnu životnu situaciju hrabro ostavili iza sebe. Strepnja od ishoda lečenja biće sigurno podnošljivija kada se čitajući ljudi uvere da je neko pobedio i iz borbe izašao jači i veseliji.

Moj globalni utisak?

Srbijana: Veoma mi se dopalo što je knjiga napisana u prvom licu, ispovednim tonom, bez dlake na jeziku. Autor nas od samog početka uvodi u svoj život, u to doba sazrevanja, punoletstva, momačko doba, doba u kojem nije imao sreće da iskusi te važne, prekretničke dane jednog mladića, polazak na fakultet, u vojsku, već je taj period sticajem nepredviđenih životnih okolnosti provodio u bolnicama žirom zemlje i inostranstva. Bolovao je od sinovijalnog sarkoma koji se najčešće pojavljuje među muškom populacijom i to kod adolescenata i to je centralna tema ove knjige. Iako je knjiga napisana iz ugla odrasle osobe, mnogo godina kasnije, on se retrospektivno vraća u prošlost, oživljava sve te momente postupno, detaljno, kadrovski, oslikava osamdesete godine, kritikujući pre svega srpsko zdravstvo, nepouzdanost lekara, specijalista, ali samim tim naglašava pravo svakog pojedinca da kako navodi – „ma o kome da je reč i ma kakav stručnjak to bio, vi uvek morate da zahtevate pravovremene i potpune informacije u vezi sa svojim zdravljem. Ako je pravi stručnjak, imaće prave informacije. Ako ih nema, on je samo još jedan u nizu šarlatana“. Posebno naglašava da je „danas problem u moru neproverenih naći onu pravu informaciju“. I taj utisak se provlači kroz celu knjigu. Koliko često se zapravo dešava da čovek skonča zbog pogrešne terapije, zbog ograničenih sredstava koja ograničavaju njegova prava na lečenje, njegovo pravo na život, neretko se dešava da se bolestima daju pogrešna imena, da im se ne pridaje značaj i da bolest zarad neznanja kulminira čak i po cenu jednog života, ne birajući generacije. Taj gorak talog iskustva nakon pročitane knjige negde je ostao da ledbi uprkos skoz drugačijoj pozitivnoj nameri pisca da nas svojim ličnim iskustvom ubedi da svi mi možemo da pobedimo sami sebe ali i bolesti sa kojima se borimo. Međutim, autor je u borbi sa zlom kobi imao sreće da se bori u nekim drugim vremenima, kada je lečenje u inostranstvu bilo dostupno svima, ali da li je danas tako i zašto lečenje nije moguće u našoj zemlji?

Miroslav: Autobiografsko otvaranje duše prema svetu oko sebe kao odgovor na pitanje Kako sam postao to što jesam?, prezentovano u prvom licu, direktno, u kosku i bez davanja lažnih nada ili bajkovitih krajeva koji su namenjeni iskrenim srcima. Ali i knjiga koja ne odiše patetikom i samosažaljenjem, već borbom Tigra protiv Tuđina sa isukanim kandžama, koja primorava ljude koji čitaju knjigu da se poistovete sa hrabrim momkom iz prošlosti. Ta borba mladića za život sa ravnopravnim šansama sa prijateljima, za studiranje, za još jedan skok i šut na koš, borba za vraćanje lepote momka sa izloga fotografske radnje, predstavlja element kojim se knjiga identifikuje i ostaje zabeležena u pamćenju čitaoca. Gorčina zbog izgubljene godine na faksu, gorčina zbog ljudskog nepriznavanja da nešto ne znaju, težina lečenja i nove prave terapije, ali i depresija koja jede, bivaju zamenjeni pozitivnim stavom i pobedom mozga koji nam saopštava da ćemo uspeti, preživećemo. Zrak sunca u moru oblaka menja percepciju dana, menja raspoloženje i daje toplotu na stranice ove knjige.

Moj utisak o završetku/poruci knjige?

Srbijana: Na završnim stranicama knjige pisac ističe nekoliko motivišućih poruka – „Pobeda je tu da biste mogli da nastavite normalno da živite“ i uvek „Nazovite stvari pravim imenom. Bolesni ste, loše vam je, grozno se osećate. Imenujte to što vas muči. A onda mu skočite za vrat“. Ovo su samo neki delovi koji se provlače kroz celu knjigu, i takve rečenice koje imaju vrlo ozbiljnu pozadinsku priču, ostavljaju jak utisak na čitaoca, iako ga uvlače u vrtlog borbe sa opakom bolešću koju autor naziva pravim imenom – rak, sarkom, kancer, ali ga slikovito naziva Tuđinom i Slepim Putnikom poredeći ga sa stvorenjem iz filma „Osmi putnik“. Dakle, bez mnogo šminke, bez zadrške kada je u pitanju stručnost lekara u zemlji ali i inostranstvu, kritikujući društvene norme kojima je oboleli podređen, ističući važnost discipline onoga ko se bori sa bolešću, poraze u pobedi, gubitak noge do kolena, pa konačno do zvaničnog ozdravljenja, pažljivog života ali bez straha, bežanju od lekara i smrti, izlasku iz bolesti i konačnoj pobedi pisac nas korak po korak, do kraja knjige, poput profesionalnog trenera dovodi u formu, u životnu formu u kojoj „svako od nas treba da preuzme svoj život u sopstvene ruke i da se bori, ne samo sa bolešću, već za svoje sutra, svoje uspehe, svoja dela, svoj trag u vremenu“.

Miroslav: Saznanje da je neko pobedio i poruka „Vi možete da pobedite“, daje najlepši deo knjige, ali kvalitet knjige i istinski vredna poruka predstavlja autorova ispovest da je za pobedu potrebna svest i želja da se pobedi, spremnost da se sa bolešću uđemo u klinč i da se borimo. Možda to neće biti dovoljno, primera ima na žalost previše, ali ukoliko se unapred predamo, bolest je već pobedila.

Koji deo knjige je ostavio najjači utisak i zašto?

Srbijana: Poseban trenutak u knjizi koji bih izdvojila i koji možda najbolje iznosi činjenice koje ruše predrasude i fizički i duhovno obolelog ili onog koji misli da je bolestan je sledeći: „Shvatiti i prihvatiti svoj nedostatak ne znači – predati se. To znači – shvatiti ograničenja, ali i gurati te granice što dalje. Prilagoditi se. Boriti se. A da biste mogli da se izborite s ograničenjem, neophodno je biti živ.“ Mislim da ovo svi mi vrlo dobro znamo ali često zaboravljamo i da su ovo reči kojih se treba svakodnevno podsećati.

Miroslav: Iskrena želja da se bolest nazove pravim imenom, da se osobi, čije je zdravlje narušeno, kaže istina, pa bila ona i veoma bolna, ali i taj pozitivan stav i nakon gubitka dela tela i neodustajanje od zacrtanih ciljeva, za mene predstavlja trenutak za aplauz i podršku. Jer iako ljudi žele istinu, pod maskom otvorenih očiju obično traže laž, a posebno u tim presudnim životnim trenucima. Sklonost ljudi ka dramatizaciji i patetici zbog izgubljenog dela tela i razlogom zašto nisu uspeli takođe izazivaju nekakvu vrstu poštovanja za čoveka koji se prema nedostatku nije postavio tako i još je pisao o svom životnom iskustvu.

Šta mi se dopalo?

Srbijana: Dopalo mi se to proročko promišljanje koje je sadržano u rečenici „Čudni su ti odjeci budućnosti koji nam dolaze mnogo ranije. I ne govore nam ništa, mnogo vremena prođe pre nego što shvatimo skrivenu poruku, a onda je obično kasno.“ Skrivene poruke sadržane su u snovima autora, u nekim neposrednim trenucima ranog detinjstva kojih se seća, ronjenja, morskih dubina, suočavanje sa dečjim strahovima koji se kasnije manifestuju u realne strahove, davanje nadimaka lekarima i bolesti sa kojom se bori, koji su metaforički obojeni, i ta fantastična crta obojena crnim humorom nekako samu priču čini lakše podnošljivom dok sa druge strane tim bezazlenim žargonom autor govori mnogo više, uverljivije, ostavlja jači utisak na čitaoca, postiže bliskost sa čitaocima, uvodi nas u svoj svet, ostvaruje intimniji, prijemčiviji odnos sa čitaocem.

Miroslav: Dopao mi se taj mladić koji se nije izgubio, koji se nije dao maglama depresije koje su pretile da ga zarobe u tim bolničkim sobama i odvedu tamo gde nikako nije želeo da ide. Taj mladić koji voli košarku, koji je zakucavao i koji je sa svega dvadeset godina izgubio sve ono što predstavlja radost življenja, ali koji se pretvorio u mašinu, zver koja će se boriti, predstavlja najlepši deo ove knjige.

Šta mi se nije dopalo?

Srbijana: Mislim da mi se nisu dopali ti oprečni stavovi koji se sve vreme nadmeću u knjizi. Na jednoj strani autor sve vreme poziva ljude kojima je teško da se bore, motiviše, podstiče, gura ih napred, navodi ih da se bore za svoja prava, bez ustezanja iznosi svoje stavove koristeći konkretne izraze i forme, a sa druge strane napada društvo, kritikuje srpsko zdravstvo koje, kako i sam naglašava, u to vreme nije bilo kadro da kontroliše i da se izbori sa novom bolešću veka, kritikuje zdrave koji bolesne doživljavaju kao maloumne osobe, kako on to kaže: „Okolina ne prašta kada oboleli krene da se penje i ode negde iznad onoga što se očekuje.“ Da li je zaista tako ? Da li treba formirati strane? Društvene norme na koje se poziva, često obolele dovode u situaciju u kojoj oseća sažaljenje, sputanost, ali ne i izopštenost, poniženje i odbacivanje. Ne treba zaboraviti sve one koji podržavaju ljude kojima je teško, nude im pomoć, prisutni su u njihovim životima. Taj uopštavajući momenat kritičkog odnosa prema okolini prisutan je nekako sve vreme između redova, deprimira i čini kontradiktornim sve te pozitivne stavove koje pisac iznosi pred čitaoce.

Miroslav: Ono što mi se ne dopada jeste napad na jednu instituciju zdravlja, na sistem koji je izlečio više nego što nije. Sa jedne strane savet da se uvek veruje lekarima, ali sa druge strane direktna optužba lekarskog esnafa zbog njihove solidarnosti. Kada odem lekaru ja želim da mu verujem i poput autora knjige tražim više mišljenja, ali ne iznosim ljutite komentare da je neko zbog neznanja hteo da mi naškodi. Greške su sastavni deo života, a lekarske greške su najočiglednije, i stoji taj deo da lekar treba biti i veliki čovek i reći Ne znam, poslati kod nekog drugog, ali direktan napad na instituciju zbog jednog Zlog patuljka je nešto što mi nije prijalo i nije mi se dopalo. A posebno iz razloga što veliki procenat obolelih nema priliku da ga država pošalje u stranu zemlju na lečenje i moraju da veruju našim lekarima.

Moj utisak o glavnom junaku?

Srbijana: Glavnog junaka, tj. autoraovog autobiografskog dela, doživela sam kao veoma hrabru osobu, koja je bila spremna da se bori i verovala je u svoju krajnju pobedu. Uprkos brojnim porazima čovek koji se borio do pobede, izašao je pred čitaoce prvo kao zavodljiv adolescent, košarkaš pred kojim stoji obećavajuća sportska karijera, omiljen u društvu, šarmantan i dopadljiv među ženskom populacijom. U jednom naizgled bezazlenom trenutku taj svetlucavi mehur sticajem nepredviđenih životnih okolnosti raspršio se žigosanjem opakom bolešću, zatočeništvom u bolnicama, da bi se onda zahvaljujući jakoj duhovnojvolji, borbi i velikom trudu i samosvešću taj isti mladić formirao u profesora književnosti, pisca, urednika brojnih Laguninih knjiga iz oblasti popularne psihologije i publicistike, supruga, oca, pobednika u borbi do pobede.

Miroslav: Autor knjige je i glavni junak knjige i generalno se divim njegovoj hrabrosti da piše o problemu sa kojim se suočio i koji je preživeo. Mladić sa svim predispozicijama da bude jedan od voljenijih, sportista, perspektivan budući student, onaj koji želi da zadivi devojke, u jednom trenutku biva zbog bolesti autsajder, onaj koji je otrgnut iz društva, sprečen da luduje po gradu sa generacijom, ali se bori i sa Tuđinom, i sa depresijom, ali ono što je najbolnije sa samim sobom. Hrabrost tog mladića, istinskog heroja ove knjige, je ono što pleni, motiviše i zadivljuje, takvi mladići u stanju su da ruše planine i pomeraju granice saznanja.

Da li bi ova knjiga mogla da postane film i zašto da/ne?

Srbijana: Pisac nas je vrlo slikovito vodio kroz svoja životna iskušenja u ovoj ličnoj ispovesti. Koristeći brojna stilska izražajna sredstva i uvodeći mnoštvo likova kojima je davao osobine fantastičnih bića, ova knjiga zavređuje pažnju da postane filmsko ostvarenje. Vrlo lako se može zamisliti Tuđin iz „Osmog putnika“ koji predstavlja opaku bolest sa kojom se autor borio, a svi ti zli patuljci, dobre vile, žena sa imenom zime i ostali likovi vrlou bedljivo bi pratili tok same radnje i sa primesom naučno-fantastičnog žanra ova teška životna priča ostavila bi još jači utisak na sve one kojima je teško ali i na one koji se zajedno sa njima bore u borbi do pobede.

Miroslav: Ukoliko po strani ostavimo filmski ukus i emociju, onda treba reći Da! ova knjiga može biti ekranizovana. Drama kojom je knjiga nabijena, daje realne osnove da na osnovu ove knjige može da se snimi odličan Feel good film. Sa neizvesnim ishodom i tom unutrašnjom i fizičkom borbom koja bi celokupnom kadru dala i na napetosti i na kvalitetu ekranizacija bi privukla veliki broj gledaoca. Ostaje problem što takvih filmova već ima po meni i previše i što zbog težine teme iskreno ne bih mogao da ga odgledam do kraja.

Omiljena rečenica iz knjige?

Srbijana: Više je izvanrednih rečenica na koje sam se navratila nekoliko puta. Sledeći deo bi mogao činiti poruku ove knjige: „Novi život koji stvorite kruna je vaše pobede. I zato – stvarajte, jer ne zna se šta je lepše, sam čin stvaranja ili trenutak kada zagrlite,toplo stvoreno biće, Dar od Boga. Živite i stvarajte život. Zato ste se borili. Zato ste pobedili.“ Omiljeni deo koji bih izdvojila je metaforički obojen i posebno dopadljiv: „Izbaci sve osigurače. Time se sprečava dotok viška informacija, ludačka analiza bez izlazne situacije. Sačuvaj svoje jezgro za neka povoljnija vremena kada će se osigurači ponovo, neprimetno uključiti jedan po jedan i kada će vlasnik mozga moći da shvati i prihvati ono što je blizu granica poimanja.“

Miroslav: „Da sutra dobijete decu ako ih nemate ili da svojoj deci odete na svadbu. Da se sutra borite sa šefom na poslu i prodavačicom u supermarketu. Da putujete ili da s prijateljima sedate u kafiću. Da se ujutru probudite mamurni od pića jer ste prethodno veče lumpovali ili da se probudite puni energije za dan pred vama. Da sedite i zurite u plavo nebo i reku, da se mrtvi umorni sručite u krevet i spavate. Da živite.“

Pročitajte ovu knjigu ako volite…

Srbijana: Ova knjiga je za sve one kojima lične ispovesti daju odgovore na neka važna životna pitanja, za sve one koje knjige ovog tipa uspevaju da motivišu, pokrenu na akciju, navedu da malo više osluškuju svoje telo, da neke životne situacije sagledaju iz više uglova, za one koji bi da menjaju životne navike, za hrabre, čvrstog karaktera, za one koji su spremni da saslušaju, da izvuku najbolje iz tuđih teških životnih iskustava, za sve one koji vole popularnu psihologiju, ali ne samo to, zasve one osetljive, za ljude kojima je teško ili žele drugima da pomognu, za sve one koji bi da se bore i veruju u borbu do pobede.

Miroslav: Ljubitelji knjiga ili filmova koji vole oznaku Po istinitom događaju, biće apsolutno oduševljeni ovom knjigom. Dela koja motivišu, angažuju, koja izazivaju emociju i teraju na razmišljanje, ali i divljenje prema čovekovoj borbi, skriveni su u ovoj knjizi uz dodatak saveta za moguće delovanje u kriznim situacijama.

Presuda:

Srbijana: Moram priznati da nisam neki ljubitelj ovakvih knjiga, jer me obično, kakvu god nameru imao autor, koliko god motivišućih poruka izneo pred čitaoce, knjige o bolestima deprimiraju, izazovu nervozu, zategnu strunu nervima i dovedu do potpunog disbalansa. Uprkos tome, metaforičan prizvuk koji je sve vreme autor koristio pišući ovu knjigu uspeo je da ublaži taj gorak talog iskustva koji je podelio sa čitaocima. Krajnje iskreno, konkretno, bez ulepšavanja, autor ispovednim tonom približava čitaoce sebi. Činiće vam se da ste ga negde upoznali ali se ne sećate gde, i da ste bili njegov sagovornik i da ste zajedno izvojevali tu tešku borbu do pobede. S obzirom na to da opaka bolest o kojoj se govori i dalje zauzima prva mesta među bolestima sadašnjice, s obzirom na neospornu činjenicu da je ta borba neopisivo teška, sve što bi se reklo nauštrb toga bilo bi krajnje sebično i nedopustivo, ali ukoliko želite da razumete ili makar zavirite i pokušate da razumete koliko je teško u toj borbi a da pritom naučite važne životne lekcije i sazrite u tom procesu, onda je ovo knjiga ne samo za ljude kojima je teško, nego i za sve one koji se nalaze u njihovoj neposrednoj okolini i žele da im pomognu.

Miroslav: Pokušaji da se upoznam sa delima pozitivne psihologije do sada su se sveli na odustajanje na samom početku. Ferari u vlasništvu kaluđera i putevi kojima retko ko ide, predstavljaju neke od najnegativnijih čitalačkih pokušaja. Ipak sada sam uspeo, ova knjiga s autobiografskom temom uz dodatak pozitivne psihologije držala mi je pažnju do samog kraja. Vodio sam borbu rame uz rame sa tigrom protiv najezde Tuđina, radovao se uspesima i patio zbog bola junaka. Ono što me je posebno opčinilo jeste ta mogućnost Srđanove knjige da realno prikaže stvarnost tog hrabrog mladića, mogućnost da se poistovetimo sa njim. Želja da se podeli iskustvo, da se pruži savet, da se uključi u borbu sa ljudima koji sada vode sličnu borbu kao i on koji je pobedio i koji na pravi način može da savetuje i ume da savetuje, izazivaju divljenje i zaslužuju naklon do poda.