Dragutin Minić Karlo o knjizi „Nacionalistička geografija“: Kako jedan Srbin vidi ostatak sveta

Još kao klinac od pet-šet godina nekoliko puta sam bežao od kuće. Ne zato što mi je u kući bilo loše, nego zato što sam želeo da vidim svet. Mislio sam: mi smo tu gde jesmo, a svet je tamo negde, bleštav i uzbudljiv, ne sanjajući da će se i dan-danas svetska politika pitati da li smo mi uopšte deo sveta. Evrope, na primer, piše omiljeni Politikin satiričar Dragutin Minić Karlo u svom novom delu satiričnih putopisa „Nacionalistička geografija“, u izdanju Lagune. I zaista, on je bio baš svuda, od Filipina, Japana, Hong Konga, Singapura, Izraela, Egipta, širom Evrope, pa do Amerike, Brazila, Kolumbije i Australije. Pritom je uočavao sve najvažnije odlike država i naroda koje je posetio i upoznao, i uvek se vraćao u Beograd.



On uočava i dragocene detalje kao, recimo, da u Singapuru govore i kineski, i malajski i hindu, pa i srpski. I u Japanu je uspeo da nađe jednog Srbina Dragana Milenkovića, „doktora za japanski“. A prilikom posete Vatikanu desilo se ovo, kako Karlo priča: „Jedan bračni par iz Čilea mi je ispred Crkve Svetog Petra objašnjavao kako je svetac još živ i da je papa njegova inkarnacija. Pošto sam samo Srbin, agnostički sam ih slušao i poverio im se da je meni od svih papa najsimpatičniji onaj Raf Valone iz ‘Kuma 3’.“ Jer kako Karlo navodi u svojoj bogatoj biografiji (koja je u svom važnom delu vezana za Politiku), jeste prevođen na nekoliko svetskih i balkanskih jezika, ali niko ne može da ga prevede žednog preko vode...

Da li ste obišli baš sve ove zemlje i predele? I kako je to moguće?

Bio sam u poseti baš svakom mestu u ovoj knjizi i zadržao se u prijateljskim razgovorima sa tamošnjim građanima. I seljacima. Uglavnom kao novinar, ali i turista i dragi gost svojih prijatelja. A ima ih širom sveta.

Možete li se pohvaliti i time da znate najveći broj toponima?

Zna se ko vešto barata toponimima, ali i ja zapamtim poneki.

Naslov Vaše knjige budi mnoge asocijacije. Da li se brinete da će prijatelji iz Nacionalne geografije da Vas opomenu zbog mogućih asocijacija?

Oni gledaju da to budu gotovo naučni tekstovi, bez ijedne greške. Moji su uglavnom subjektivni doživljaji. Kako jedan Srbin vidi ostatak sveta. Bez želje da prenesem kako ostatak sveta doživljava nas. Iz čistog opreza. Što se tiče naslova, nemam nameru da ih tužim.

Obišli ste impresivne nacionalne države čiji se ljudi ponose svojom nacionalnošću, a neki i postkolonijalnom nezavisnošću. Zašto se svi hvataju za pištolj samo kad Srbi spomenu svoju nacionalnost?

Na planeti ima puno svetova, ne samo „srpski svet“, i većina je nezadovoljna sobom, za razliku od nas, koji smo, čini se, prezadovoljni. Možda zato i nerviramo neke od tih svetova.



Kako biste definisali postkolonijalni svet?

Postkolonijalni svet ne postoji. Svi su i dalje u svojini velikih kolonijalnih sila, samo su različiti vidovi iskorišćavanja.

Po čemu bismo mogli da se ugledamo na Singapur, na primer, a šta nas povezuje sa Izraelom?

Sudari sa Singapurom su veliki, možda i zato što vozimo različitim stranama puta. Mi smo levičari koji voze desnom stranom. Oni desničari, kod kojih se levica tek budi. U Izraelu svi su patriote, ali ne iz profesije.

Da li Vam se više sviđa Rusija koju ste posetili osamdesetih godina prošlog veka ili sada?

Sada je Rusija bogatija, posebno pojedinci, a i jača, što veseli neke naše i političare i komentatore, koji bi se, zbog objektivnosti, kleli ovako: „Volim i ja Ameriku, majke mi Rusije!“

Kako Vam se dopao Kipar, koji je uvek na našoj strani po duhovnosti i „bescarinskom raju“?

Nama je Kipar blizak, jer i oni imaju Brnjak i Jarinje. A kad već pominjemo bescarinski raj, pa imamo Kinu, šta će nam više.

Nekako su Vam se često u ovim putopisima nametala poređenja mi–oni, što je vrlo „zdrava“ komparativna metoda. Po čemu smo slični, naročito južnim delovima prelepe Italije, a šta nas uopšte ne povezuje sa Britancima?

Pa, ceo svet je podeljen na „mi“ i „oni“. Postoje stvari koje su dobre za jedne, a loše za druge. I obrnuto. Ispada da je svaka komparacija nezdrava. Kad je reč o Italiji, mi smo sličniji sa Sicilijom i njujorškim dokovima. Sa Britancima nas povezuju Englezi, koji nas smatraju malim Rusima, a mi nismo baš mali Rusi, ako gledamo televizije sa nacionalističkom frekvencijom.

Uopšte, na svim ovim putešestvijima sretali ste naše ljude. Kako smo se pokazali u praksi, bez obzira na to šta o nama pričaju..?

Rasuti smo po celom svetu, a imamo i vrlo uspešne ljude, koji su ostvarili, na primer, „američki san“. Ostali još dremaju i čekaju svoju šansu. Što se tiče mladih, poneki i znaju srpski.
 
Autor: Marina Vulićević
Izvor: Politika