Drago Kekanović: Verujem u veliku i večnu ljubav

„Proživeo sam takve istorijske okolnosti u kojima je svako od nas morao zastati i upitati se: Čekaj, čoveče, odluči se, reci ko si“.

Srpski pisac iz Hrvatske Drago Kekanović prvi je dobitnik novoustanovljene književne nagrade „Beogradski pobednik“ za roman „Privrženost“, u izdanju SKD Prosvjeta iz Zagreba, a zatim i beogradske Lagune. To je još jedno priznanje u nizu za ovog autora, pored Andrićeve nagrade, Vitalove, Ćorovićeve, Borisava Stankovića, ali na početku ovog razgovora naš sagovornik izrazio je setu u pogledu samog prideva „beogradski“ u nazivu nagrade. To ga je vratilo u prošlost, kada je iz Osijeka stigao u Beograd, s namerom da upiše bilo koji fakultet društvenih nauka. Isprečila se tad „birokratska i administrativna rampa“. „Bilo kako bilo, ostalo mi je u džepu dovoljno novca za voznu kartu Beograd–Zagreb. Da se samo ovlaš ugradim u najlepšu rečenicu tada omiljenog, danas skoro zaboravljenog Krleže: ‘Svitalo je kada je Drago K. stigao na Kaptolski kolodvor.’ Ostalo je – život“, pripoveda Kekanović...

Međutim, usledile su studije književnosti u Zagrebu, bogata književna karijera, četvrt veka uredničkog rada u Dramskom programu TV Zagreba i Hrvatske radio-televizije, urednički posao u SKD Prosvjeta. Sada je pred nama „Privrženost“, srednjovekovna priča o Kantakuzini Katarini Branković, kćeri Jerine i despota Đurđa Brankovića, sestri Mare sultanije, udate na Zapad, za Ulriha Drugog Celjskog, koju tiho, kroz buru istorije, voli Damjan, onaj što o njoj i sebi pripoveda.

Rekli ste da je Kantakuzina ušla u Vaš život pre pedeset godina. Kako to da ste joj tek sada posvetili roman i da li Vam zaista znači kao Floberu Ema Bovari?

Netom što su propali svi moji planovi s Beogradom, na zagrebačkom sam Gornjem gradu, na Griču sreo Kantakuzinu. Dobro, nije se baš tako zvala, ali je puno znala o istoriji grada, pa mi je tako između ostalih znamenitosti pokazala i bansku palatu grofice Celjske. Ubrzo se međutim ispostavilo da se s našeg balkona, na bregu ispod Griča, vidi ista palata druge kćerke Jerine Kantakuzine i despota Đurđa Brankovića. One, za razliku od Mare, Turkinje, sultanije, udate na Zapad, za naslednog princa Svetog Rimsko-nemačkog carstva, Ulriha Drugog Celjskog. Odmah da kažem, Ulrih, za Srbe Olrik, ratovao je protiv nevernika na braniku hrišćanstva, a Kantakuzina, umna Grkinja, prinčipesa, draga banica i mila naša gospodarica, kako su joj se obraćali zagrebački purgari, vladala je i Celjem, i Varaždinom, i Zagrebom, naravno, i s pola Srednje Evrope, zapravo. Ne, u to mi doba nije bilo na kraj pameti da joj se približim kao pripovedač. Imao sam preča posla. Morao sam se najpre pomiriti s činjenicom da je vrelo moje pesničke inspiracije naglo presušilo (osječka zbirka „Svetlost šuma“), morao sam zatim s knjigom „Mehanika noći“ otrpeti onaj društveni zazor kojem su bili izloženi hrvatski borhesovci. Nisam takođe početkom devedesetih mogao otkloniti pogled od sve prisutnijih znakova raspada, rasula i propadanja moje prebogate i rodne Slavonije, mog požeškog zavičaja. Nisam mogao ne videti ubijene i razapete pse po sokacima, neosvetljene prozore u predvečerje i promicanje pognutih i ćutljivih komšija, koji su okretali glavu na drugu stranu. Tako je počela druga priča. Za mene i mnoge druge. A dilemu: skloniti se i zatvoriti se u svoju staklenu kulu literature ili ostati na ulici među ljudima, rešio sam tako što sam pristupio onoj šačici obnovitelja rada zabranjenog Srpskog kulturnog društva Prosvjeta. Imao sam osećaj da u zgradu nisam ušao sam. Kantakuzina je ušla sa mnom, a ukazala se tridesetak godina kasnije, kada sam ostao sam na istom onom balkonu. A da li mi Kantakuzina znači kao što je Floberu značila Ema Bovari? Da. Znači.

Koliko ste istorije, emocije i imaginacije uneli u njen lik, a koliko u junaka, pripovedača, koji joj je bio privržen čitavog života?

Kantakuzina je tragična i stvarna ličnost iz srpske istorije i podrazumeva se da mi je bilo stalo da se ne ogrešim o istoriografske činjenice. Kao što mi je, s druge strane, bilo stalo da istorija i činjenice ne zauzdaju protok imaginacije i one čuvene spisateljske slobode bez koje, barem u romanu, priči nema ni emocija. U tom pogledu, meni je bila vodič sjajna studija Momčila Spremića, objavljena kao pogovor fototipskom izdanju „Varaždinskog Apostola“. Za nevolju istoriografije, a na moju sreću, ostavljeno mi je dovoljno prostora da se u srednjem veku, i uz Kantakuzinu u Smederevu, Celju, Varaždinu i Zagrebu, naravno, osećam kao kod kuće. A Damjan je, kasnije monah Gerasim, fikcija, izmišljen je, ali s jednom jedinom namerom da bude što sličniji meni, da bude moje ja.



Da li Vam je bilo pogodnije da napišete priču o velikoj, čak večnoj ljubavi koja se nastavlja i posle smrti, iz perspektive daleke prošlosti?

Zašto bi nam za pripovest o večnoj ljubavi bila potrebna neka distanca? Istina je da se takva ljubav sreće češće u delima napisanim u prošlim vekovima. Tamo je ona počesto pripovedačka konvencija, obaveza. Meni, međutim, sasvim nepotrebna. Možda ću vas iznenaditi svojim odgovorom, možda će današnjim čitaocima zazvučati sasvim staromodno, ali ja zaista verujem u veliku i večnu ljubav. Kao što sam sasvim siguran da smo sami krivi ukoliko je ne nađemo u sebi. Ne znam ni šta bismo radili, ni zbog čega bismo postojali ukoliko izgubimo tu veru.

Zbog čega je ličnost kćeri Jerine i Đurađa Brankovića tokom istorije bila manje zapažena od njene sestre Mare sultanije, iako je i Kantakuzina udajom napravila most, ali ka Zapadu?

Prihvatio sam Kantakuzininu neprepoznatljivost u srpskoj istoriji kao činjenicu, bez ikakve želje da ispravljam krivu Drinu. Zna se ko je za to zadužen. S druge strane, takođe, oprosti mi dragi Andriću, ni mostovi nisu više što su bili. Danas nam se čine nestvarnim, kao lepe obmane. A i više se ruše nego što se grade. I nije stvar u njima već u svetu koji sve više živi na svojim obalama, u svojim skučenim ali svetim granicama, bez želje da pređe na drugu stranu. Ono što je u 15. veku bilo protokolarno i normalno, danas je jedva zamislivo. Kantakuzinu je recimo za Ulriha Drugog Celjskog isprosio izaslanik koji će samo koju godinu kasnije postati sveti otac, papa. I taj je izaslanik, u ime grofova Celjskih potpisao s despotom Đurđem Brankovićem bračni ugovor da njegova kćerka ima pravo da ostane u svojoj veri, i da se kao garanti te klauzule iz Smedereva šalju s njom u Celje svita, što sveštenika, što konjanika, što dvorkinja. Dvestotinak njih, kažu. Čvršćeg i lepšeg mosta, dragi Ivo, između Istoka i Zapada teško je danas i zamisliti od te njihove uzajamnosti i prožetosti. Kratkotrajne, nažalost.

U jednom delu knjige, tokom putovanja glavne junakinje u Zagreb, reč je o dve kulture i vere Istoka i Zapada, čiji su pripadnici ljudi istih navika i sudbina. Kakvo je pak Vaše životno iskustvo, srpskog pisca u Hrvatskoj?

Ne žalim se, gledajući iz ugla nagrađivanog i relativno ostvarenog pisca. Ja sam srpski pisac rođen u Hrvatskoj. Živim u Zagrebu. Svakodnevno se susrećem sa dve kulture i vere Istoka i Zapada. Moje iskustvo života s ljudima istih navika i sudbina ne bih nikome niti preporučio, niti priuštio. Proživeo sam takve istorijske okolnosti u kojima je svako od nas morao zastati i upitati se: „Čekaj, čoveče, odluči se, reci ko si. Ostavi sve po strani, a pogotovo ostavi po strani ono prokletstvo malih razlika koje te zavarava obećanjem da se razumom mogu prevazići; te male razlike su zamka u koju ćeš kad-tad upasti, pogledaj oko sebe, razuma je sve manje, ovo su vremena bez razuma, pa se odluči.“ Stvari su sa mnom bile vrlo jednostavne. Imam li posao i platu? Imam, i nemam, kada te odstrane s radnog mesta i zabrane ti da na tri kilometra uopšte prilaziš ustanovi u kojoj si radio. Vratiće te sledeće godine za radni sto. Gledano iz tog ugla, dobro sam i prošao. I mala je to kaštiga što sam odbio da potpišem izjavu o lojalnosti Republici Hrvatskoj, mojoj domovini. Kojoj samo hulje mogu biti nelojalne. Gledano iz tog drugog ugla, samim odbijanjem da potpišem izjavu zauvek sam samom sebi potpisao presudu. Ali da se vratimo na devedeset prvu/drugu. Kada sam i zvanično postao manjina. Samim ulaskom u zapuštenu, ruiniranu i vlagom izjedenu zgradu Prosvjete u Berislavićevoj ulici, potpisao sam sporazumni razvod braka sa hrvatskom književnošću.

Autor: Marina Vulićević
Izvor: politika.rs