Laguna - Bukmarker - Dragi Džone: Razgovor Benedikta Velsa sa Džonom Irvingom – drugi deo - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Dragi Džone: Razgovor Benedikta Velsa sa Džonom Irvingom – drugi deo

Na veče američke premijere Velsovog internacionalnog bestselera „Kraj samoćeBenedikt Vels i Džon Irving su počeli da se dopisuju i diskutuju o tome zašto je bolje pisati rukom nego kucati na tastaturi, kako strah doprinosi fikciji i zašto pisci moraju da budu autsajderi.

Prenosimo vam drugi deo razgovora.



Džon Irving: Ta prijateljstva u takozvanom formativnom detinjstvu su likovima iz fikcije neka vrsta kompenzacije za gubitak ili odsustvo roditelja – bar je tako kod mene. Možda je ovo još jedna tema (ili opsesija) koja nam je zajednička?

Benedikt Vels: Da, svakako. Kao autor i kao čitalac volim takva doživotna prijateljstva koja su čvršća od porodičnih veza. To se u knjizi naročito odnosi na Alvu. Ona u Žilu popunjava prazninu koju su u njemu ostavili roditelji, a ponekad i brat i sestra. Slično tome je i Meloni postala važna Homeru Velsu. Ili Oven Mini Džonu Vilrajtu posle smrti njegove majke...

Kada smo već kod toga: stvorio si mnoštvo sjajnih književnih likova do kojih je čitaocima nekad više stalo nego do ljudi koje poznaju u stvarnom životu. Da li ti se nekad desilo suprotno? Da li si nekada stvorio lik koji se tebi lično nije dopao, ali više nisi ništa mogao da promeniš i morao si nevoljno da „radiš“ sa njim do završetka romana?

DŽ. I.: Volim da stvaram likove koje ne volim. Ali ako jednostavno mrziš neki lik, ne možeš od čitalaca očekivati saosećanje. Mnogo sam naučio od lika Stirforta iz „Dejvida Koperfilda“. On je zaista okrutan čovek; čitalac misli da ga mrzi. Muči mladog Koperfilda; zavodi i napušta Koperfildovu dragu prijateljicu Emili. Kada se Stirfortovo telo nasukalo na obalu, neko bi pomislio da mu je bilo svejedno. Ali način na koji Dikens opisuje telo – naracija je u prvom licu, iz Koperfildove vizure – natera nas da shvatimo da je Koperfild voleo Stirforta ili je možda čak bio zaljubljen u njega. Zbog toga je Stirfortova okrutnost okrutnija, ali se time dodaje jedna dimenzija Stirfortovom liku – koju čitalac nikada nije očekivao. Dikens piše: „Video sam ga kako leži sa glavom naslonjenom na ruku kao što sam ga ranije viđao da leži u školi“. Morate voleti svoje zlikovce, makar malo.

***

DŽ. I.: Odrastao sam u porodici univerzitetskih radnika u blizini internata. Pre nego što sam krenuo u školu, živeo sam u spavaonicama sa starijim dečacima koje su poslali na školovanje. Među njima sam se osećao kao stranac. Ali možda pisci odrastaju sa osećajem da su stranci, gde god da su?

B. V.: Dopada mi se ta ideja. Uvek mi se činilo da te neprestano posmatranje – koje je neophodno za pisanje – gura na marginu. Ne učestvuješ u potpunosti i stalno stvaraš drugi nivo, koji odražava i kategorizuje događaje. Ali za mene je prava dilema kod pisanja to što bežim u paralelne svetove koji su za druge ljude nevidljivi dok se knjiga ne objavi. I dok porodica i prijatelji konačno mogu da vide gde si proveo proteklih nekoliko godina kada izađe knjiga, ti već živiš u drugom usamljenom paralelnom svetu, sledećem romanu... Imaš li i ti taj osećaj? Da li te nekad plaši da ako provedeš decenije pišući, propuštaš pravi život? Ili misliš da ti je to zapravo pomoglo da razumeš život?

DŽ. I.: Zaista osećam da smo mi pisci autsajderi – distancirani smo. Samoća je ono čime se bavimo. Kažem ti to kao Amerikanac koji živi u Kanadi. Pre više od tri godine prošao sam kroz imigracioni proces u Torontu. U raznoraznim čekaonicama često sam bio jedini podnosilac zahteva za trajno boravište koji govori engleski. Pomagao sam drugim ljudima da popune imigracione formulare. Samo nekoliko puta sam video da je kanadska Komisija za imigrante i izbeglice nekim porodicama odobrila status zaštićenih osoba. Radio sam sa tom decom; engleski razumeju bolje od roditelja. Sećam se jedne devojčice – imala je 12 godina. Bila je zabrinuta zbog moje imigrantske priče. „A šta je sa Vama, čiko?“, pitala me je. „Od čega Vi bežite“? Prošle jeseni, dok je broj ratnih izbeglica (i izbeglica zbog kršenja drugih ljudskih prava) nastavljao da raste, Trampova administracija je ograničila prijem izbeglica u SAD na najnižu stopu još od 1980 – a da ne pominjem njegovu ideju o zidu. I ova devojčica – pretpostavljam da su ona i njena porodica bežali da bi spasli živote – bila je zabrinuta za mene. Pa ovo je posao nas, pisaca fikcije – da se ne bavimo sopstvenim životima, već da zamišljamo živote likova čiji su životi teži od naših. Dobra fikcija je zamišljanje (verodostojno) kako je biti u tuđoj koži.

B. V.: Za mene je u pripovedanju najvažnija empatija. Još je važnija u ovim problematičnim vremenima kada desničarske partije pobeđuju na izborima po celom svetu. Dobra književnost se suprotstavlja podizanju zidova; naprotiv, ona ih ruši prikazujući nam pojedinca u kojem prepoznajemo sebe. Ako pročitate priču 12-godišnje devojčice koja je sa porodicom morala da pobegne u Kanadu, bez razmišljanja ćete se staviti u njenu kožu. Razumećete devojčicu i saosećati sa njom. Isto tako, upečatljivi i dirljivi filmovi kao što je „Roma“ mogu to da postignu; oni mi daju nadu.

DŽ. I.: Možda je, u mom slučaju, atmosfera internata – svi ti dečaci koji su daleko od kuće – izazvala taj osećaj (da sam stranac) pre nego što sam postao jedan od njih. Imao sam 20 godina kada sam otišao u Beč. Pisao sam još od petnaeste, ali sam tek u Beču počeo da osećam da sam stvarno pisac. I, naravno, tamo sam zaista bio stranac – pravi Ausländer. Da li je za tebe odlazak bio okidač za početak pisanja?

B. V.: Ovo što kažeš o Beču ja sam osetio u Berlinu, gde sam se preselio posle škole da bih postao „pravi pisac“. Pisao sam i pre toga, ali tek tada je to postalo zvanično, jer sam svesno odlučio da ne nastavljam školovanje već da svu svoju energiju i pažnju posvetim knjigama. Tada sam imao 19 godina, stanarina u Berlinu je bila smešno mala, a grad je bio kao širom otvoreni ulaz u pomalo pohaban stan. Tu je bio dobrodošao svako ko je bio ambiciozan i imao neku ideju. Tada sam živeo u jednosobnom stanu koji nije imao grejanje, a struje je bilo ponekad. Tuš je bio u kuhinji i zimi mi se dah pretvarao u oblak. Ali sam prvi put osetio slobodu. Tokom dana bih radio razne poslove, dok bih noću pisao. Naravno, godinama mi nije išlo i izdavačke kuće su me redom odbijale. Ali nikada nisam očajavao, jer sam barem bio neuspešan u nečemu što volim.

DŽ. I.: Nisi samo bio u internatima; nekoliko godina si živeo u Barseloni, gde si takođe bio stranac.

B. V.: Boravak u inostranstvu nije nešto što sam tražio kao autor, već kao čovek. Pošto sam posle škole samo radio i pisao, nešto suštinsko mi je nedostajalo: studentski život i život sa drugim ljudima. Ali postoji još jedan razlog zašto je taj život u inostranstvu bio sjajan – to je značilo da u svojim dvadesetim mogu ponovo da počnem iz početka. Nisam govorio španski, niko me tamo nije poznavao i prvi put sam svima bio misterija. Uzbudljivo osećanje. Prijalo mi je što sam pravi stranac. Godine provedene u Barseloni i život u istom stanu sa mnogo ljudi iz celog sveta bila je možda najbolja odluka koju sam ikada doneo.

Šta te je tada dovelo u Beč? Kažeš da si tri godine živeo u Kanadi. Kako se u tebi ponovo rodila želja da živiš u inostranstvu, i zašto Toronto?

DŽ. I.: Osećao sam se prijatno kao stranac u Beču. Tamo je bilo neke sumornosti; grad je bio mnogo stariji od mene. A sumnjičavi pogledi koje dobijate kao Ausländer – savršeno! Moja žena je Kanađanka. Ona je bila izdavač „Tuđih pravila“ za kanadsko tržište kad smo se sreli. U Kanadi živim četiri ili pet meseci godišnje, još od osamdesetih. Ali 2015. sam postao stalno nastanjen u Torontu. Tokom ove 2019. godine dobiću kanadsko državljanstvo – zapravo, dvojno državljanstvo, zato što nameravam da zadržim američko. (U SAD plaćam poreze i glasam.) Ali dopada mi se život u Kanadi. Volim Kanadu, ali mi prija da se osećam kao stranac dok živim ovde.

B. V.: Uvek si imao jake ženske likove u romanima i uvek si bio izrazito liberalan, političan i progresivan autor. U „In One Person“ važan lik je transseksualac, ali već 1978. u „Svetu po Garpu“ sa Robertom imaš muškarca koji postaje žena. U „Molitvi za Ovena Minija“ pišeš o ratu u Vijetnamu, a u „Tuđim pravilima“ o abortusu. Da li ti se čini da je američko društvo s vremenom postalo tolerantnije i otvorenije ili misliš da se ponovo vraća na staro, makar delimično?

DŽ. I.: „Svet po Garpu“ je feministički roman. Govori o seksualnoj mržnji i seksualnom nasilju. Ženu ubija muškarac koji mrzi žene; njenog sina ubija žena koja mrzi muškarce. Roman počinje seksualnim napadom. Garpovu majku neko napada u bioskopu. Niko joj ne veruje da je napad bio seksualne prirode. Trampova administracija je nedavno postavila sudiju u Vrhovnom sudu SAD, čoveka koji je optužen za više od jednog seksualnog napada. A Tramp je javno ismevao i ponižavao žene koje su optužile ovog sudiju. Pravo na abortus je u opasnosti u SAD; LGBTQ prava su iskompromitovana, čak i prezrena. Trampov narcizam je možda pomalo nov, ali njegova ksenofobija, njegova homofobija i njegov fašizam su poznati. Majka me je naučila: Ako ćeš biti netolerantan ili tako nešto, budi netolerantan prema netoleranciji. Moj stari učitelj i mentor Kurt Vonegat uvek je govorio da SAD treba da socijalizmu dâ šansu. SAD sve više liče na plutokratiju – vladavinu bogatih u korist bogatih. Izgleda da se trenutno plutokrate za sve pitaju.

B. V.: Da li trenutna politička dešavanja utiču tvoje pisanje?

DŽ. I.: Trenutno pišem jedno poglavlje. Ako naslov poglavlja ostane isti, glasiće: „Seksualna politika, vatra, ljubomora“. To zvuči poznato. Na početku poglavlja je ovaj deo: „Izgleda da u Americi ne primećujemo kada i gde počinje politika – samo se jednog jutra probudimo, i sve je politika. U Americi ne primećujemo kada tek počinje ono što će nas kasnije podeliti“. I ovo, nažalost, zvuči poznato.
Prvi deo intervjua možete pročitati ovde.
Treći deo intervjua objavićemo za nedelju dana.

Autori: Benedikt Vels i Džon Irving
Izvor: themillions.com
Prevod: Borivoje Dožudić
Foto: Elke Wetzig / CC-BY-SA, CC BY-SA 3.0 / Wikimedia Commons & Martin Brenner


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
koje knjige je čitala slavna merlinka  laguna knjige Koje knjige je čitala slavna Merlinka?
24.12.2024.
Merilin Monro, slavna glumica koja je decenijama sinonim za glamur, šarm i kontroverzu, od skora je i glavna junakinja romana „Platinasta prašina“ Tatjane de Rone. Njeno lice krasi brojne postere, a n...
više
sloboda, hrabrost i ljubav puna prepreka biblioteka snova animant kramb u knjižarama od 27 decembra laguna knjige Sloboda, hrabrost i ljubav puna prepreka: „Biblioteka snova Animant Kramb“ u knjižarama od 27. decembra
24.12.2024.
„Biblioteka snova Animant Kramb“ Lin Rine je nezaboravna priča o ljubavi, slobodi i hrabrosti da pratimo svoje snove, smeštena u London 19. veka. Život mlade Animant Kramb se menja kada dobije priliku...
više
5 knjiga koje ćemo moći da gledamo u 2025 godini laguna knjige 5 knjiga koje ćemo moći da gledamo u 2025. godini
24.12.2024.
Da nam je dinar za svaki put kada smo čuli ili izgovorili da je neka knjiga bolja od filma/serije, bili bismo bogati skoro kao neko iz Holivuda. Ali nećemo sad o toj temi da li su knjige bolje od ekra...
više
prepoznajte narcise i zaštitite se od toksičnog uticaja knjiga nije problem u tebi stiže 27 decembra laguna knjige Prepoznajte narcise i zaštitite se od toksičnog uticaja: Knjiga „Nije problem u tebi“ stiže 27. decembra
24.12.2024.
Najpoznatija autorka koja se bavi problemom narcizma na stručan i popularan način Ramani Durvasula napisala je knjigu „Nije problem u tebi“ koja razumljivim jezikom stručno objašnjava kako prepoznati ...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.