Dragan Velikić bi se uvek mogao predstaviti kao jedan od najznačajnijih srpskih pisaca. Ali, pored te oficijelne najave, mogao bi da se opiše kao ličnost koja je uradila kao neko drugi za tri života. Kao pisac dobio je sve moguće domaće nagrade (čak dve NIN-ove). Tu su i internacionalna priznanja kao nagrada grada Budimpešte i Srednjoevropska nagrada za književnost.
Bio je i urednik književno-izdavačkog ogranka Radija B92. Četiri godine je bio ambasador Srbije u Austriji. A ono što se često preskoči je njegov zanimljiv početak javnog života i on je vezan za muziku – bio je član kultnog beogradskog rok benda „Pop mašina“.
Uz sve to Velikić je odličan analitičar društvenih i političkih prilika, pa se intervjui sa njim često „preliju“ preko korica knjige. Nikada nije ni bežao od analiza i kritika naših prilika, te je i njegova prošla knjiga bila zbirka tekstova tog žanra. U literaturi je kao konstantu imao gradove, a i u njegovom novom romanu „Adresa“, u izdanju Lagune, može se reći da je glavni junak zapravo Beograd.
Otkud i zašto Beograd u novoj knjizi?
A zašto da ne? Grad je prostor svih mojih romana. U tom pejzažu se najbolje osećam. Jedan od najvažnijih je Beograd. Odavno u meni želja da napišem beogradski roman. Tako je nastala „Adresa“. Dugo sam hvatao zalet. Ideja mi je bila da sam grad bude književni lik, a da to nije ni bedeker, ni zbirka faktografije na temu „Da li znate?“. Grad dožiljavam kao jedan ogroman organizam, koji vidi, čuje, pamti. Tamo gde život u kontinuitetu postoji 7000 godina, kao što je to slučaj sa Beogradom, nebrojeno je mnogo gradova. I svi oni paralelno postoje. Pisanje je uvek arheologija. Nedaroviti pisci izmišljaju, a oni pravi iskopavaju.
Zamislite koliko je samo vojski prošlo Beogradom, koliko opsada i požara, koliko uništenja, a taj grad i dalje postoji. Dosije Beograda je bezdan. Koliko je tu pojedinačnih priča. Slediti te priče je kao da pratite putanju kapi vode u beskraju mora. Ja sam to pokušao. Ali, nikada se ne ispisuje jedan život, uvek je to više života. Grad je za mene simfonija. Moj junak, dokumentarista u beogradskom Muzeju pošte je dobri duh Beograda. Njegov život je neodvojiv od života grada u kojem je on tek samo jedan minut, kao što su to bili životi rimskih legionara koji su odredili putanje beogradskog vodovoda.
Ovde se neprestano priča o beogradskom duhu i rušenju beogradskog duha i to se spominje već unazad i za mnoge generacije? Te ovi i oni su došli u Beograd i pokvarili nam ga. A kako vam izgleda Beograd danas i ko ga kvari?
Te priče o došljacima meni nisu simpatične, a smatram ih i posledicom duhovne lenjosti onih kojima je najveće postignuće u životu to što su rođeni u Beogradu. Šta je alternativa po njima, da svako ostaje tamo gde se rodio? Svet bi izumro od tolike istosti. Beograd jeste danas ugrožen, ali ugrožen je od lopovske mafije koja njime vlada, a koja se lažno predstavlja kao politika. Ovaj grad je raščerečen u nekoliko poslednjih godina, raspada se na naše oči svojim trotoarima i fasadama, raspada mu se infrastruktura, dok metastazira monstruoznim izraslinama – kakva je nova Palilulska „pijaca'“. Bezgranično je to razaranje, zahvata vodu, vazduh i zemlju.
Pre neki dan sniženi su normativi vezani za kvalitet vode. Jedini smo evropski glavni grad bez završenog kolektora za prečišćavanje otpadnih voda, a trećina Beograđana nema kanalizaciju. U Srbiji se kolektor otpadnih voda gradi već 35 godina. Srbija prerađuje svega 8 posto otpadnih voda. Od ukupno 23 postrojenja za prečišćavanje punim kapacitetom rade samo tri. Beograd je jedina prestonica u Evropi koja nije dugoročno rešila problem otpadnih voda. Vazduh je tokom poslednje dve godine višestruko zagađeniji od dozvoljenog. Kultura se ponižava, a vulgarnost i prostakluk se favorizuju iz svakog kućnog ekrana, sa svakog kioska naslovima uvredljivim po ljudskost... Brzinski se vraćamo u predmiloševsko doba, u zemunice, u mrak i hajdučiju.
Jedna od tradicija Beograda su i ulične demonstracije. Da li ove poslednje i dalje aktuelne odlaze u istoriju i zašto?
Ili je ljudima sasvim dobro i sve ono što sam sada naveo samo manjini smeta, ili neko pametniji od nas, običnih ljudi, vuče konce čitave igre, sa konstantnim demoralisanjem ljudi na protestima... Ili i nismo za bolje. Ne vidim šta bi još moglo biti.
Ne, demonstracije ne odlaze u istoriju, one su pokrenule nešto što se više ne može upokojiti. Žar postoji, i plamen će kad tad da bukne. Režimska propaganda, i potpuna kontrola medijskog prostora od strane vlasti, stvorila je sindrom mrtvog mora. Pomorci dobro znaju koliko to zna biti opasno. Ne postoji jedan smer kao kod oluje, već se voda talasa iz više pravaca. U Srbiji je na vlasti mafijaška hunta, koja će pokušati da i nakon odlaska naprednjaka ostane na vlasti. To je problem svih zarobljenih država u kojima su građanske slobode na nivou pelcera.
Malo ljudi zna da ste vi bili član legendarnog benda Pop mašina. A svirali ste i sa drugim poznatim imenima? S kim sve? I zašto ste brzo izašli iz rokenrola?
Odrastao sam u Puli, u tom gradu sam završio nižu muzičku školu, i sa petnaest godina osnovao svoj prvi bend. Pula je u vreme moje mladosti važila za jugoslovenski Nešvil. Taj grad je dao čitavu plejadu vrsnih muzičara. Jedan od najautentičnijih rok bendova su bili i ostali Atomsko sklonište. Kada sam došao na studije u Beograd, prvo sam svirao sa Džentlmenima, koje je vodio onaj prvi Čutura ‒ Branko Marušić, koji još uvek svira. Kasnije sam neko vreme bio u Siluetama sa Zoranom Miščevićem, i na kraju sa Pop-Mašinom Roberta Nemečeka. Muziku sam ostavio na kraju studija. Unutrašnji glas mi je govorio da muzika nije moj rejon, već književnost.
Napomena: integralnu verziju intervjua možete naći u Nedeljniku
Razgovor vodio Branko Rosić
Izvor: Nedeljnik