Dragan Velikić, dobitnik Ninove nagrade za roman „Islednik“, gostovao je u Podgorici gde je u sredu, 27. januara otvorio Salon knjige.
Veliki broj njegovih poštovalaca došao je da pozdravi velikog srpskog pisca.
Velikić je na otvaranju istakao da ne može da zamisli život bez knjiga.
„Čini mi se da bi se u tom slučaju, kada bi se bez knjiga živelo, čitav svet sveo na jedan bezbojan, leden prostor. I ne mislim da su knjige nekakva uteha, da se knjigama nadoknađuje odsustvo pravog života, života kakav bismo voleli da živimo. Naprotiv, knjige su deo naše svakodnevnice, one se upisuju u naše iskustvo, i kada prođu izvesne godine, nemoguće je u memoriji razdvojiti ono što smo proživeli ’iz prve ruke’ od onoga što smo ’samo’ pročitali. I zašto bismo to uopšte činili?“, istakao je Velikić i dodao da se mnogim knjigama često vraća.
„Postoje i knjige od kojih nikada i nisam otišao, koje su deo mog ’čitalačkog nameštaja’. Svaka dobra knjiga ima onoliko verzija koliko i čitalaca. Ne smemo da zaboravimo da je knjiga najvažnije mesto susreta sa savremenicima različitih mišljenja, ideja i poslova, sa drugim kulturama; sa onima koji su živeli juče, pre deset, pre stotinu ili pre hiljadu godina; sa svime što je postojalo i sa svime što može da postoji u svim vremenima i svim prostorima. Kroz tu komunikaciju stiče se bogatstvo koje nijedna svetska kriza ne može oduzeti. Zahvaljujući tom iskustvu čitalac gradi vlastiti univerzum, oslobađa se zatočeništva prvog lica množine, prozire manipulaciju, ne pristaje da bude broj, nosi sopstveno ime i prezime. Ne ono stečeno rođenjem, već ono koje označava individuu koja misli sopstvenom glavom. Taj put je dug i ne može se savladati bez sumnje. A sam čitalac koji kroz dugu kilometražu pročitanih knjiga formira ukus može biti merilo određene kulture. Jednako kao i pisci koji za takve čitaoce pišu; koji su i sami takvi čitaoci.“
Velikić je svoj govor na otvaranju Salona knjige u Podgorici završio rečima: „Pisanje jeste vid preispitivanja. Čitanje, takođe. I zato za kraj treba ponoviti ono što svi inače dobro znamo, a što se u čitanju neprestano potvrđuje i obnavlja: Poslednju ruku knjige ispisuju čitaoci.“