Dragan Velikić o temi svog novog romana „Adresa“: Nametnuo se Beograd svojom burnom sadašnjošću

Šta je bio vaš osnovni motiv/poriv da napišete roman „Adresa“ i koja je njegova pozicija (iz lične perspektive) u ukupnom opusu? Zašto baš „Adresa“?

Već nekoliko decenija, od svoje prve knjige, pišem – ne na određene teme, već o životu oko sebe. Početak novog romana nikada nije promišljen, sa unapred određenim događajima i likovima, već se tekst sam uobličuje, do određenog trenutka kada počinjem da nazirem kuda vodi. Tako ni „Adresa“ nije bila pisana planski osmišljeno, već se kroz događaje u životu jednog dokumentariste, našeg savremenika i sugrađanina, Beograd nametnuo kao tema. Jasno je i meni i vama i čitaocima zašto je ovo što nas okružuje postalo goruća tema.



Nije li Beograd, sa svojom burnom istorijom,  glavni junak isto koliko i glavni lik Vladan, kroz čiji se život odslikava današnjica?

Nametnuo se Beograd svojom burnom sadašnjošću mnogo više nego burnom istorijom. Da smo tu buru uspeli da smestimo u prošlost, ne verujem da bih imao potrebu da joj se vraćam. Stvar je očigledno u tome što ta bura nikako da se smiri, i što se poslednjih godina, decenija zapravo – a to su decenije koje graniče život Vladana Todorovića, glavnog lika, ta bura se sve više razgoropađuje.

U romanu kažete: „Ogromna se energija oslobađa u propadanjima i katastrofama. Vitalnost je uvek zbir preživljavanja u beznadežnimsituacijama“. Jesmo li danas u beznadežnoj situaciji?

U odnosu na svet koji mi poznajemo – sasvim sigurno jesmo. Ja ne mogu da zamislim šta iza ove destrukcije koja zahvata naše gradove, bar većinu naših gradova, a naročito je zahvatila Beograd – dakle, šta iza svega ovoga sledi. Sve je devastirano, počevši od prirode koju manijački uništavaju, te divljačke seče drveća u praskozorje, kad ih niko ne vidi, ta rušenja pod okriljem noći, to eklatantno razbojničko ponašanje nosilaca vlasti, preko spodoba koje postavljaju na čela svih institucija – od sudova i bolnica, do fakulteta gde komisije konstatuju kako je Mali kraduckao svoj „naučni“ rad... šta nama preostaje? Na čemu će se ova deca koja dolaze učiti, šta su modeli življenja koji se pred njih postavljaju? Pa naravno da će svi pošteni i sposobni napustiti ovo smetlište u koje nam se država pretvorila, a ostaće oni što im kraduckanje odgovara. E sad, šta se desi kad razbojnici sami ostanu, to ja ne mogu da zamislim. Mogu samo da pretpostavim, kao što sam u romanu pretpostavio, da će kroz koju deceniju ovu pustolinu naseliti neki drugi narod ili narodi.

Velite da junak Vladan, dokumentarista u Muzeju pošte, prolazi svake godine kroz život odabranog pisca. Da li je to instrument vitalnosti ili eskapizma?

Ne bih to tako nazvao, više je to potraga za identitetom. Verujem da je ta potraga neka opšta priča na ličnom planu, da čovek čitavog života brusi svoj identitet. Na društvenom planu smo u velikom problemu sa identitetom, jer identitet sazdan na zločinima, mržnji prema svemu što je drugačije, bežanju od istine, favorizovanju prostaštva i lopovluka, „uspeha“ preko noći, straha, konstantnog izluđivanja – čemu mediji daju svoj lavovski doprinos – i tako dalje, možemo ređati u beskraj, na tome se ipak ne može izgraditi nacionalni i društveni identitet. Ne znam, ovo je pitanje za psihologe. Moj lik se čak i ne traži toliko, koliko se stalno premerava u odnosu na nešto što bi želeo da bude, a u šta se ne usuđuje da se upusti. Ili možda za to nije ni nadaren, ali to ne može znati dok ne proba.
 
Postavljate pitanje šta vašeg junaka vuče u bezdan istorije, i dajete upitno intonirane odgovore; odsustvo smisla vlastitog života, način da potisne strah,  osećaj za pravdu...

Tako to on sebi objašnjava, što ide iz njegovog karaktera, karaktera lika. Ja bih rekao da on traži odgovore na pitanja svog života osluškujući ono oko sebe, jer mu je to lakše nego da se spusti u sebe. Što on na kraju i uradi, ali mu je baš mnogo trebalo da do toga dođe.

Vaš junak je, kako piše, sagledavao vlastiti život ne onako kako se uistinu dešavao, već onako kako je on zamišljao da je trebalo da bude... I našao se na dnu provalije. Ko (ne)može ili ko (ne)mora biti odgovoran za vlastiti kukavičluk?

Kukavičluk je – ako se sećate „Majstora i Margarite“ – najveći greh. I u sopstvenom životu, i u životu zajednice, jer toleriše i dopušta zlo. Nije alternativa kukavičluku bezumna hrabrost, već konstantna pobuna u odnosu na sopstvene strahove. A tu su lično i društveno izukrštani.
 
Sve što Vladan nema, što nije postigao samo je ono što sebi nije dozvolio. Koliko su ljudi toga svesni? Šta je to zbog čega ljudi sebi ne dozvole na primer ono što ih iznutra vuče, a dozvole ono što im je spolja nametnuto?

Pomenuti kukavičluk zaodenut u komociju. U fizici je to plastično jasno – sila inercije vuče, i potrebna je jača sila da bi se oduprli inerciji i pokrenuli u nekom drugom pravcu. Potrebno je uložiti napor u svaki razvoj, potrebno je rizikovati, preuzeti odgovornost za sopstvene postupke, suprotstaviti se... Što se ne može usvojiti i razviti teorijski, već gledanjem i upijanjem, i to je nešto što se u razvijenim civilizacijama dobija rođenjem. Šta naša deca mogu da nauče gledajući u roditelje? Da pošten rad ne donosi ništa. Da se isplate trabunjanja i bulažnjenja o najstarijim narodima u vasioni. Da jedino kriminalom može da se osigura egzistencija, a kraduckanjem pozicija. Dajte mi jedan primer da je u ovoj zemlji nešto istinski vredno i pošteno uspelo poslednje tri decenije, od kad su ludilo i izgubljenost eskalirali. Đoković? Čovek ne živi ovde.
 
Vaš roman „Adresa“ je, između ostalog, vrlo aktuelan i angažovan. Primerice, na jednom mestu kažete: „U to vreme niču privatni univerziteti, mnoge od njih vode pripadnici tajnih službi. Dele se počasni doktorati i lažne diplome, okupljaju se belosvetski hohštapleri“, dodajete da im prilaze i neke osobe od integriteta a zarad sinekure... I, kuda to vodi?

Evo, upravo sam rekao; ne da vodi, već je dovelo do egzodusa kakav se ne pamti ni pod Turcima.
 
„Podanici koji se eufemistički nazivaju građanima“, hoćete reći podanici zapravo nisu građani?

Naravno da nisu. Građanstvo odlikuje sloboda u odlučivanju i upravljanje sopstvenim životom, a za koliki deo ovdašnjeg stanovništva možemo da kažemo da upravlja sopstvenim životom? Ovde se ljude uteruje u autobuse i razvozi da po trgovima izigravaju majmune, da slušaju nebuloze jednog obeznanjenog uma, pod pretnjom otkaza ili za sendvič.

Vrhunski zamajac svih režima na tlu Balkana je pljačka....

Šta bih vam ja sada na to mogao dodati?

Napisali ste: „Jedne aprilske noći 2016“ i formalno je ukinuta država. Kako je slučaj Savamala i formalno ukinuo državu?

Neki, i posle tri godine, nepoznati ljudi sa fantomkama, srušili su privatne objekate u beogradskoj četvrti Savamala u aprilu 2016. godine. Pet meseci nakon rušenja, gradske vlasti dozvolile su preduzeću „Beograd na vodi“ da na mestu porušenih objekata izgradi parking. Potrebno je zaista biti „kompletni idiot“ pa verovati da je to kriminalno delo izvršeno bez dozvole sa najvišeg mesta u Srbiji. A to je malo više od Malog.

Kažete: „Strašne sile obrušile su se na Beograd, ne opsedaju ga spolja već iznutra“... Dakle?

Dakle, sve ovo o čemu smo govorili – sprega korumpirane i neznalačke vlasti sa kriminalom direktno razara svako državotvorno tkivo, uz podanike koji sve tolerišu zbog straha da će izgubiti i ono malo parče hleba koje im je ostalo. Ovo je strašna beda, a beda je jer smo se igrali rata, jer smo ulagali u teritorije koje nam ne pripadaju, umesto u ljude, znanje i projekte. Beda je jer se novac u koferima iznosio iz zemlje, dok se nama projektovala igra lopova i žandara. Beda je jer je sve rasprodato uz veliki reket, dato u pogrešne ruke, pa je „privatizacija“ rezultirala totalnim uništenjem i privrede i poljoprivrede. Jer neznalice vode svaki ma i najmanji segment ovog društva. Rezultat je od neopranih ulica i smeća na sve strane, do jedne jezive, ali jezivo ružne serije suvenira koja na Euro Petrolovoj pumpi sačekuje strance posle mađarske granice, a koju bi čovek platio da ne gleda. A plaćeno je nekom partijskom podobniku i očiglednom netalentu da to ruglo osmisli. To je sitnica, ali nama je od sitnica do krupnica sve isto tako – razoreno i uništeno.

Negde pred kraj pišete „Vladan sluti da se otvara prolaz i za njega i za grad“. Otvara li se?

Vladan će morati sam da pronađe put iz svog zakočenog života, u čemu će mu pomoći jedna žena. Što se grada tiče, njega su tokom 7000 godina postojanja naseljavali Tračani, Dačani, Kelti, Rimljani, Sloveni, Vizantijci, Bugari, Mađari, Turci, Austrijanci, Jugosloveni i Srbi... Gradovi nadžive loše stanovnike, i sasvim su otvoreni za nove ljude.
 
Izvor: Blic