Pisac Dragan Velikić čija dela objavljuje izdavačka kuća Laguna devetnaesti je dobitnik književne nagrade „Zlatni suncokret“, poznatije kao Vitalova nagrada.
Žiri se opredelio za Velikićev roman, jer je u njemu prepoznao suverenu i snažnu pripovedačku kulturu koja se slila sa lepotom običnog života.
Na četvrtoj sednici, održanoj 17. decembra 2015. godine, žiri u sastavu Vladimir Gvozden (predsednik), Dragan Jovanović Danilov i Nikola Strajnić u skladu sa Pravilnikom o nagradi razmatrao je najuži izbor (Srđan Tešin, „Priče s Marsa“; Olivera Skoko, „Korčulanski đir“; Dragan Velikić, „Islednik“; Vule Žurić, „Republika Ćopić“) i jednoglasno doneo odluku da se nagrada „Zlatni suncokret“ za 2015. godinu dodeli romanu „Islednik“ Dragana Velikića, u izdanju Lagune iz Beograda.
U obrazloženju se, između ostalog, kaže:
„Dragan Velikić u romanu ’Islednik’ izlaže anatomiju duše koja se bori protiv bolesti zaborava tako što, kroz igru sećanja i dokumenta, isleđuje vlastitu putanju u javnom i privatnom životu, pokazujući još jednom da složenost egzistencije ne nalazi iskupljenje u jednostavnosti pisanja. Roman je zavodljiva priča o potrazi glavnog junaka za načinom kako da prikaže ’malu istoriju’, kako da sazda ljudski i književni lik vlastite majke, što uključuje opise intimnih trenutaka, ali i pokušaje objektivacije njenog života kroz evokaciju pisanih i drugih materijalnih ostataka.
Pripovedač i glavni junak, inače pisac, Velikićev fikcionalni dvojnik, pokušava da rekonstruiše svakodnevnicu bivšeg života. Okidač za priču je majčina smrt, koja pripovedača odvodi u meandre potrage za vremenom koje više ne postoji, i koje je nemoguće vratiti, a čije titraje oseća duboko u sebi kao nešto što je temelj ne samo njegove kulture i intelektualnog bića, već i njegovog krvotoka, njegovih sklonosti, zabluda i inhibicija. Ta potraga vodi ga iz Budimpešte, gde ga zatiče vest o majčinoj smrti, nazad u prošlost, u Pulu, Beograd, Solun. To je priča od koje čitalac ne može da se odvoji, ona je dramatizovana bogatim tonovima samoispitivanja, ali i stilom koji osvaja i odvodi u pravcu istinskog iskustva za kojim neoprestano nostalgično tragamo.
Velikić stupa u mrežu jednog sveta, u srce složenosti međuljudskih odnosa, ali i u slojeve istorije i preostalih tragova egzistencijalne poezije. Kada se taj svet otvori, ispostavlja se da je u pitanju neman koja preti da ga proguta, i pripovedač se vraća tačkama kontinuiteta u sebi samome – u majci koja, po neminovnosti, živi u njemu i koju je potrebno probuditi. Velikić uspeva da stvori osećaj za život kao proces, da ispriča mnogobrojne priče, rekonstruiše sećanje na pretke i bližnje, na ratove i krize, na gradove i hotele.
U isti mah, on vodi izuzetno dobro osmišljen dijalog sa literarnim srodnicima, pre svega sa Borislavom Pekićem i Aleksandrom Tišmom, koji su upravo osporavali mogućnost čiste ispovesti. Uvek nešto ostaje nekazano – ’Islednik’ je duboko prodiranje u čovekovu unutrašnjost, ali i delo koje je našlo odgovarajući jezik koji govoreći sve istovremeno potkopava mogućnost da se sve kaže.
Velikić je u ’Isledniku’ doveo do vrhunca ono po čemu je i inače prepoznatljiv: odmerenu erudiciju, smisao za detalj i za finu intelektualnu ironiju i autoironiju. Kopajući po strašnim dubinama sećanja, on naročito vešto gradi slike i lajtmotive vezane za poimanje onoga što je neumitno prošlo. To mogu biti sitni događaji, kao što je pljačka vagona u teretnom vozu, kada su nestale majčine beležnice, ili jedan dan u njenoj mladosti kad se susrela sa agentima tajne služne, ali ti događaji imaju dvostruki značaj: oni tvore kako poeziju života, tako i poeziju same pripovedne proze.
Dinamika se postiže zanimljivim preokretom vezanim za lik pripovedača. Naime, prvi deo romana ispripovedan je u prvom licu, a drugi deo u trećem, tako da čitalac-islednik ima najmanje dva zadovoljstva: identifikaciju sa junakom i voajerski pogleda na njegov život. Pred nama je izuzetno ostvarenje koje proizvodi snažan utisak da je sve u njemu tačno tamo gde mora da bude, da je svet u rasapu isklesan u rečima, čvrsto strukturiran i obeležen istinskim stvaralačkim duhom koji dosežu samo retki i odabrani. Žiri se opredelio za Velikićev roman jer je u njemu prepoznao suverenu i snažnu pripovedačku kulturu koja se slila sa lepotom običnog života.“
Nagrada, koja podrazumeva diplomu i novčani iznos, biće svečano uručena 24. decembra u Beogradu u sklopu proslave 160 godina poslovanja fabrike Vital iz Vrbasa. Za svečano uručenje članovi žirija su pripremili posebna tumačenja nagrađenog romana.
Devetnaesti put fabrika Vital iz Vrbasa dodeljuje književnu nagradu „Zlatni suncokret“, poznata i kao Vitalova nagrada. Nagrada se dodeljuje za najbolje književno ostvarenje na srpskom govornom području u žanrovima romana, pripovetke, poezije, književne kritike, eseja i književne publicistike, objavljeno u toku prethodne godine.
Prvi put nagrada je dodeljena 1996. godine pesničkoj zbirci Ivana V. Lalića, a među dobitnicima su Radoslav Petković, Goran Petrović, Vojislav Karanović, Vladimir Tasić, Dragan Jovanović Danilov, Jovica Aćin, Slobodan Vladušić.
Dragan Velikić je rođen 1953. godine u Beogradu. Diplomirao je opštu književnost sa teorijom književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Od 1994. do 1999. godine bio je urednik izdavačke delatnosti radija B92. Pisao je kolumne za NIN, Vreme, Danas, Reporter i Status. Od juna 2005. do novembra 2009. godine bio je ambasador Republike Srbije u Austriji. Živi u Beogradu kao slobodni književnik.
Romani: „Via Pula“ (1988), „Astragan“ (1991), „Hamsin 51“ (1993), „Severni zid“ (1995), „Danteov trg“ (1997), „Slučaj Bremen“ (2001), „Dosije Domaševski“ (2003), „Ruski prozor“ (2007), „Bonavia“ (2012). Knjige priča: „Pogrešan pokret“ (1983), „Staklena bašta“ (1985), „Beograd i druge priče“ (2009). Knjige eseja: „YU-Atlantida“ (1993), „Deponija“ (1994), „Stanje stvari“ (1998), „Pseća pošta“ (2006), „O piscima i gradovima“ (2010).
Knjige Dragana Velikića prevedene su na petnaest evropskih jezika. Dobitnik je više značajnih književnih nagrada: Ninova nagrada za roman godine, „Meša Selimović“, „Miloš Crnjanski“ i dr.