Jutka Rudaš, članica međunarodnog žirija za dodelu nagrade, povodom dodele nagrade
Vagon kao scena
„Da, vagon kao scena. Sve je tako čvrsto i jasno. Problem je zaplet. Uhvatiti onaj trenutak kada se odjednom sve ukršta, kada život hoće da eksplodira. Tabla mog vagona: Beograd – Budimpešta – Minhen – Hamburg. Istim putem nazad.“ Ovo su reči junaka višestruko nagrađivanog romana „Ruski prozor“ istaknutog srpskog pisca, Dragana Velikića. Voz, kao centralni motiv Velikićevih dela, vodi nas još dalje, u najintimnije i najekstremnije predele njegovih romana, duboko u unutrašnji svet putnika kroz istoriju, nekada moćne Austrougarske monarhije, na prostoru centralne Evrope.
Dragan Velikić, rođen u Beogradu 1953. godine, jedan je od najuglednijih savremenih srpskih pisaca, priznat u čitavom svetu. Počev od debitantskog romana „Via Pula“ (1988), do romana „Islednik“ (2015), njegova dela nagrađivana su najprestižnijim nacionalnim nagradama za književnost: „Nagrada Miloš Crnjanski“, nagrada „Meša Selimović“, nagrada „Kočićevo pero“, Vitalova nagrada, Ninova nagrada za najbolji roman 2007. i 2015. godine. Osim toga, dobitnik je mnogih priznanja i van granica Srbije – Nagrada grada Budimpešte za 2013. za remek-delo „Ruski prozor“ i Srednjoevropska nagrada za književnost (2008), koju dodeljuje Ministarstvo kulture Republike Austrije. Njegova dela su prevedena na osamnaest jezika i dobijaju odlične ocene kritike svuda u svetu. Pisac, koji trenutno živi i radi u Beogradu kao slobodni književnik, neprestano luta od Pule u Hrvatskoj (grada u kom je odrastao), Beograda (grada u kom se rodio), zatim Budimpešte (grada u kom je privremeno boravio), Beča (grada u kom je od 2005-2009. obavljao funkciju ambasadora Republike Srbije), do Ljubljane, Trsta i Zagreba, istražujući kako same prostore, tako i društvene i individualne okolnosti koje ih definišu. Ili kako bi to on sâm izrazio: „Za mene je jedina prava teritorija vagon. Imati svog ličnog konduktera koji uvek u pravom času kaže kada i gde treba sići, samo nekoliko časova provesti u nekom mestu i nastaviti put.“ Iskustvo putovanja, beskompromisno istraženo na intimnom i na društvenom nivou, jeste ono po čemu su specifična njegova dela. Ako književnost za cilj ima da suptilno oslika Celinu, onda je Celina genijalno predstavljena višeslojnim višeglasjem u romanima Dragana Velikića. Ili, kako bi to rekao narator iz romana „Islednik“: „U detalju je zapis celine. Dar nije ništa drugo do urođeni instinkt da se pod maskom sporednog prepozna suština.“ Posvećujući veliku pažnju detaljima, njegova majstorski isprepletana mreža fragmenata obezbedjuje stilski prostor za potragu, anksioznost, agoniju, razočarenje. Junaci, u najrazličitijim neprilikama trpe životne udarce, patnju, omalovažavanje, ponižavanje, želeći da se suoče sa prošlošću, ličnim strahovima, i, iznad svega, neiskrenošću svojih bližnjih. Nadovezivanje jednog teksta na drugi dodatno pojačava emocionalni naboj narativnih niti. Isprepletenost i interakcija svakog pojedinačnog glavnog teksta sa mnoštvom paralelnih, refleksivnih „dodatnih tekstova“ – najizraženija u romanima „Danteov trg“ (1997), „Ruski prozor“ (2007), „Bonavia“ (2012) i „Islednik“ (2015) – nagoveštavaju dubine Velikićevog kreativnog izraza. Upravo ove ekstratekstualne reference ukazuju na aktivan, strateški osmišljen, funkcionalno uslovljen odnos prema stvarnosti. Uticaj stvarnosti i činjenica, potpomognut sećanjima ostavio je trag na stvaralačkoj energiji koja se iz viših i mnogo moćnijih izvora preliva na književnu strukturu Velikićeve poetike. Unošenjem kodova realnosti u mrežu teksta, fikcija se spaja sa biografskim uvećavajući opseg mogućih interpretacija.
Specifična kreativnost Dragana Velikića leži u očuvanju dvojnosti – književne i istorijske. Izvučeni iz konteksta stvarnosti, elementi fikcije su suptilno, razigrano upleteni u novu mustru, u kontekst fikcije. Ovaj, na jedinstven način artikulisan književni horizont očarava velikim rasponom diskurzivnih elemenata, dok kulturološko-istorijske teme i biografska sećanja doprinose da se tekst uključi u dijalog između života, istorije, društva, porodice i književnosti. „Obijen vagon u Vinkovcima, bila je prva reakcija na maminu smrt“, seća se narator iz romana „Islednik“, književnog remek-dela o majci i sećanju, ličnom i kolektivnom, vrednostima, moralnim poukama, lažima. Na koji način snažna dramaturgija pokreće priče bez priča? Začinjena gorkim humorom, Velikićeva dela odražavaju trenutke porodičnih kriza, razotkrivaju neljudsku uskogrudost, prikazuju pojedince u sukobu sa stvarnim svetom, nagoveštavajući kolektivno/individualnu prirodu psihološkog iskustva, praveći jasnu razliku između saznajnog subjekta i realnosti spoljašnjeg sveta. „Sasvim slučajno se našla u maloj kolekciji porodičnih slika koje sam poneo napuštajući Beograd u zoru 24. marta 1999. godine. Kada tog istog dana, rano popodne, nekoliko sati pre nego što su prve NATO bombe pale na moj grad, izađem iz voza na peštanskoj stanici Keleti (…). Ali, bekstva su počela mnogo ranije. Davno su upisani putevi kojima se mora proći.“ Velikićevi junaci žive neraspakovanih kofera, uvek spremni za polazak, neprestano tragajući za čvrstim tlom koje će im omogućiti da se odmore, možda spoznaju sopstvene greške, spoznaju sebe i vrate se, okrepljeni, na pravi put. To je put Rudija Stupara iz romana „Ruski prozor“, Kristine, Miljana, Marka i Marije iz romana „Bonavia“, islednika iz istoimenog romana, Marka Delića iz romana „Astragan“, i tako dalje. Protagonisti doživljavaju kontrast između života na zapadu i života „kod kuće“: kontrast između uređenog društva sa dugom tradicijom u kojem se poštuju jasna pravila, u kom ipak vladaju uskogrudost i anksioznost, i društva u kojem ne postoji uređenje niti stroga pravila, društva na ivici moralnog sloma.
U romanu „Islednik“ pronalazimo mnogo toga činjeničnog, odnosno, ekstratekstualnu stvarnost. Činjenični fragmenti u ovoj intimnoj pripovesti predstavljaju autorova odabrana sećanja, koja aluzijama i simbolima ističu krajnosti društvenog sistema – sistema koji je zadirao čak i u najdublje i najskrivenije slojeve porodice i porodičnog života. Velikićeve teme, očuvane u individualnom i kolektivnom sećanju, obogaćuju tekst jednom naglašenijom i tajanstvenijom stvaralačkom energijom. Istovremeno, ovim intertekstualnim elementima, autor vešto izbegava ulogu propovednika i uspešno razlaže granice između tekstova. Nijanse, atmosfera, insinuacije u ovom remek-delu nagoveštavaju haotično stanje u kojem se nalazi savremeno društvo. „Nije ovo više zemlja u kojoj sam odrastao, već poljana gde varalice, secikese i pelivani uveseljavaju beslovesni puk. Znam, ni drugde nije bolje. Takvo mi je vreme zapalo.“ Ili: „U tom prirodnom staništu greha priče niti počinju, niti se okončavaju, već traje jedno beskonačno
in medias res. Međuprostor i međuvreme.“ Ovo majstorski izrađeno delo sačinjeno je od istorijskih, ali istovremeno i intimnih delića, oslikanih sa vrhunskom osećajnošću; rečima koje se izlivaju iz dubine duše i ulivaju u um. Scene iz života i istorijski događaji, od pedesetih godina XX veka u nekadašnjoj Jugoslaviji, njenog raspada i ratova na Balkanu do sadašnjosti, prikazuju specifičnu vremensku i istorijsku ravan kroz priče obojene tipičnim Velikićevim nijansama.
Odgovorno tvrdim da svaki od Velikićevih romana nudi izuzetno i jedinstveno estetsko iskustvo. Puni izazova i delikatnih detalja, razotkrivaju tajne svakodnevnog života, složenu, ali istovremeno i jednostavnu prirodu muško-ženskih odnosa. Velikićevi romani su uvek intimne ispovesti koje neizbežno oslikavaju prelomne istorijske i političke događaje na simboličkom i intertektualnom nivou. Na taj način, autor sugeriše da makrokosmos ljudske egzistencije uvek zadire u ljudsku privatnost. U tom svojevrsnom lavirintu fragmenata i ličnih svedočenja, koje je Velikić rasuo po stranicama, narator nas vodi u najdublje i najtajanstvenije ponore istorijske stvarnosti i kolektivnog sećanja.
Estetika Velikićevog najprevođenijeg i najpriznatijeg romana, vrhunskog umetničkog dela, romana „Ruski prozor“, preplavljuje čitaoca svojom prefinjenom virtuoznošću, intelektualnim nabojem i savršenim jezikom. Zaneseni estetikom čulnog govora u tekstualnom svetu, upoznajemo antinomiju ljubav/mržnja, shvatamo snagu/slabost čulnog opažanja, spoznajemo ljubomoru, strah od napuštanja... Vodeći računa o semantici i emocionalnim oscilacijama u tekstu, autor, koji je inače diplomirao opštu književnost sa teorijom književnosti, angažuje intelekt, ukus, sklonosti, osećanja, stavove čitaoca, na taj način stvarajući još jednog interpretatora u svojevrsnoj umetničkoj igri. Naslov romana „Ruski prozor“, odnosi se na prozor jedne kuće u Sibiru, koji se otvara isključivo radi provetravanja. „Ruski prozor“, međutim, jeste – ili bi mogao da bude – metafora u funkciji semantičkog identiteta unutar diskursa. Semantička inovativnost ovog remek-dela leži u logičkoj isključivosti dva simbola, koji ipak uspevaju da proizvedu jedinstvo: ispoljavanje duše, sopstva. Ovo zahtevno delo – zahtevno čak i u strukturalnom smislu budući da je reč o „knjizi unutar knjige“ – prati Rudija Stupara u njegovoj nameri da se preseli iz unutrašnjosti u Beograd. Lutajući od Budimpešte, preko Minhena i Hamburga, ponovo će se obreti u otadžbini. Potpomognuta heurističkom snagom, karakterističnom za fikciju, knjiga nosi jedinstveno obeležje istorijskih koordinata: bombardovanje Beograda 1999, Budimpešta kao srpska Kazablanka iz devedesetih, zapadnjačka percepcija balkanske realnosti... U haosu koji besni oko njega i u njemu, Rudi se suočava sa svim oblicima zapitanosti. Postavlja se pitanje: Kako je moguće razumeti sopstveni život u neizvesnim, konfliktnim, rizičnim uslovima i odnosima? Rudi traga za srećom u mnoštvu površnih odnosa sa ženama. Njegova beskrajna čežnja za iskrenom ljubavlju ostaje puka fikcija u njegovoj svesti. Ono što izranja iz ove knjige je odnos Muškarac-Žena. Mučna intimna ispovest o Rudijevim roditeljima – On bez Nje i Ona bez Njega, dok njihov sin žudi za životom u kom su Ona i On. Nesvesno koje se ispoljava za Rudija je neizdrživo. Student nemačkog jezika, najnižu tačku dotiče preživljavajući kao radnik u hamburškoj mrtvačnici. Upravo tu doživljava trenutno prosvetljenje: deo dobija novi oblik, postaje celina. Od tog trenutka, Rudijev duboki unutrašnji konflikt između sveta i duše biva artikulisan kroz poeziju. Pronašavši prvu rečenicu za svoj roman, ukrcava se na voz...
P.S. Veoma sam srećna što se Dragan Velikić, autor svetskog glasa, ponovo ukrcao na voz: linija Beograd – Vilenica, gde će mu biti uručena Internacionalna književna nagrada za izuzetan doprinos književnosti.
Nagrada „Vilenica“ biće uručena Draganu Velikiću na svečanosti koja će se održati 14. septembra u Vilenici (Slovenija).
Prevod: Maja Horvat