Dostojevski i književna scena Sankt Peterburga

Mislim da moja slava nikada neće biti veća. Svi su strastveno zainteresovani za mene. Svi me smatraju čudom. Bjelinski me obožava. Pesnik Ivan Turgenjev se pre samo nekoliko dana vratio iz Pariza i odmah se vezao za mene, i to sa odanošću kakvu, veruje Bjelinski, pokazuju samo zaljubljeni. I ja sam se praktično zaljubio u njega. Dvadesetpetogodišnji pesnik, talentovan, aristokrata, zgodan, bogat, inteligentan, obrazovan.



Turgenjev je već tada ostavljao utisak svetskog čoveka. Plenio je svojim nebeskoplavim očima, bio za glavu viši od Fjodora Dostojevskog i tečno govorio francuski i nemački jezik. Jedno vreme je živeo u inostranstvu, studirao je na Berlinskom univerzitetu u isto vreme kada i Karl Marks, a pružila mu se prilika i da upozna Žorž Sand, koja je u ruskim književnim krugovima bila uvažavana kao jedan od retkih radikalnih evropskih glasova koji su uspeli da zaobiđu zamke cenzure. Turgenjev u to vreme još uvek nije mogao da se izdržava od pisanja, ali njegova majka je bila zemljoposednica na čijem je imanju radilo više od pet hiljada kmetova, što je značilo da nije imao razloga za brigu. Ukratko, bio je sve što je Fjodor želeo da bude. (Ili je Fjodor bar tako mislio. Turgenjevljeva majka zapravo je bila izuzetno škrta žena, koja je odbijala da mu daje džeparac, zbog čega je on pozajmljivao novac kako bi otplatio dugove i uvek ustajao od stola pre nego što stigne račun.)

Kada je Turgenjev uveče čitao moje radove celom našem krugu – a bilo nas je bar dvadesetak – svi su pokazali neverovatan entuzijazam. Bjelinski je rekao da zbog moje svestranosti ima puno poverenje u mene. Ne mogu da razovaram sa Turgenjevim o bezbroj ideja koje mi se vrzmaju po glavi, jer se plašim da će sutra za njih saznati ceo Peterburg. Ako bih počeo da ti nabrajam sve svoje uspehe, ubrzo bi mi ponestalo papira.

Fjodor je uskoro bio pozvan i u krug Ivana Panajeva, još jednog uticajnog peterburškog arbitra ukusa. Prve večeri je otišao sa Nekrasovim i Grigorjevičem. Na licu mu se jasno ocrtavala nervoza, ali je, ohrabren od strane prijatelja, vremenom počeo da se opušta. Panajev je bio sjajan domaćin; zabavljao je prisutne duhovitim opaskama i zaraznim detinjastim šarmom. Mislim da sam se zaljubio u njegovu ženu. Ne samo da je inteligentna i lepa, nego i veoma prijatna i neposredna. Avdotja je bila Fjodorovih godina i takođe se bavila pisanjem. Dopala mu se na prvi pogled. Primetivši nelagodu kod novog gosta, bila je beskrajno ljubazna i činila sve što joj je bilo u moći da se oseti dobrodošlim. Posmatrao ju je dok se poput balerine kretala kroz salon, prateći svakim pokretom ritam neke nečujne muzike. Bila je prelepa. Svilenkasta crna kosa, prav nos i taman ten davali su joj posebnu draž. Ali nije dovoljno da vam se neko dopadne – vi morate znati kako da se dopadnete drugima. Fjodor je kasnije saznao da je madam Panajeva u vezi sa Nekrasovim.

Kako mu je raslo samopouzdanje, pisac je počeo da govori slobodnije (i glasnije) u društvu prijatelja. Posle izvesnog vremena, bez straha se upuštao u oštre rasprave o književnim i političkim pitanjima, čak i sa Bjelinskim, čiji ga je nonšalantni odnos prema religiji duboko vređao. U to vreme je vredno radio na romanu „Dvojnik“, priči o beznačajnom državnom činovniku koga proganja čovek koji mu je fizički identičan, ali istovremeno i samouveren, privlačan i u svakom drugom pogledu nekako bolji od njega.

„Dvojnik“ je objavljen u februaru 1846, samo nekoliko nedelja posle „Bednih ljudi“. Bjelinski se pohvalno izjasnio o talentu Dostojevskog i dubini njegove misli, ali nije propustio priliku da ga bocne: „Očigledno je da se kod pisca... još uvek nije razvio osećaj za meru i harmoniju i stoga je gotovo opšte mišljenje petrogradskih čitalaca da je taj roman strašno dosadan... Uopšteno govoreći, 'Dvojnik' nosi pečat talenta ogromnog i snažnog, ali još mladog i neiskusnog.“

Fjodor je bio u pravu kada je rekao da je njegova slava te jeseni doživela vrhunac, ali nikako nije mogao da predvidi kojom će brzinom ostati bez nje. Novi razvoj događaja je po ko zna koji put u istoriji potvrdio strašnu istinu o paranoji: da, možda je nerazumno biti ubeđen da vas ljudi ogovaraju iza leđa, ali to ne znači da oni to ipak ne čine. Grigorjevič je, iz samo njemu poznatih razloga, počeo da govori Fjodoru kako mu se svi podsmevaju. Turgenjev i Nekrasov su prvo zajedničkim snagama ispevali, a zatim svim prijateljima i poznanicima poklanjali primerke neobične pesme, fragmenta bez početka i kraja, u kojoj su Fjodoru dodelili ulogu „viteza tužnog lika“.

Zlobno se raduju svakoj mojoj grešci. Zadirkivali su ga čak i zbog nezgode koja ga je zadesila na zabavi kod grofa Vijeljgorskog. Kada su mu te večeri prijatelji predstavili privlačnu plavušu koja je odavno želela da ga upozna, sramežljivom Fjodoru je iznenada pozlilo, nakon čega je izgubio svest i stropoštao se na pod.

Kada su Bjelinski, Nekrasov i Panajev iz časopisa Otadžbinski zapisi prešli u rivalski Savremenik, Bjelinskom se pružila prilika da otvoreno i javno izrazi svoje antipatije prema nekadašnjem prijatelju. O Fjodorovoj novoj priči „Gospodin Proharčin“ napisao je, između ostalog, da je „puna afektacija, maniristička i nerazumljiva“. Jedini koji je u tom trenutku stao u odbranu pisca bio je Valerijan Majkov. Novi glavni kritičar Otadžbinskih zapisa, koga je u književnim krugovima pratila reputacija vunderkinda, prepoznao je Fjodorov talenat za psihologiju: „Dostojevski u 'Dvojniku' toliko duboko prodire u ljudsku dušu, hrabro i strastveno razotkrivajući istinsku prirodu naših osećanja, misli i postupaka, da bi se njegov pristup mogao porediti sa radom radoznalog naučnika koji razlaže materiju na atome.“

Između dvojice mladih ljudi se razvilo prijateljstvo i Majkov je nedugo zatim počeo da se priprema za pisanje jednog dužeg članka o dotadašnjem impresivnom opusu Dostojevskog: „Bednim ljudima“, „Dvojniku“, „Romanu u devet pisama“, „Gospodinu Proharčinu“ i tek objavljenoj „Gazdarici“. Namera mu je bila da ohrabri javnost da ne odustaje od jednog od najznačajnijih književnih stvaralaca epohe. Još uvek je radio na članku kada je jednog letnjeg dana, za vreme šetnje po okolini Sankt Peterburga, doživeo toplotni udar i umro.

Ovaj događaj samo je dolio ulje na vatru Fjodorove hipohondrije. Sa morbidnom fascinacijom bacio se na proučavanje medicinskih udžbenika, naročito onih o frenologiji, psihičkim poremećajima i nervnom sistemu, u nadi da će na spiskovima simptoma pronaći ono što ga je mučilo. Patio je od blagih halucinacija i noćima nije spavao. Pisao je grozničavo, gotovo manično. Polako je gubio poverenje u sopstvena čula i jedne noći je bio ubeđen da će umreti.

Kako je padao mrak, moja soba postajala je sve veća i veća, kao da su se zidovi povlačili. U sumrak je postepeno počela da me obuzima nekakva mistična jeza. Bilo je to užasno stanje agonije koje još uvek ne umem da objasnim, nešto neprirodno, krajnje nerazumljivo, čak i u trenutku kada poprima oblik i stoji preda mnom kao odvratna i neporeciva činjenica. Podsetilo me je na uznemirenost ljudi koji žive u strahu od mrtvih.

Lekar Stepan Janovski jednog dana je sreo Fjodora na Isakijevskom trgu. Pisac je delovao neuredno i jedan vojnik mu je pomagao da stoji uspravno. Bio je u delirijumu i dok ga je Janovski vodio kući, neprestano je ponavljao: „Spasen sam!“ Lekar mu je ispustio krv i primetio da je zabrinjavajuće crne boje. Čak i kada se smirio, bilo je očigledno da je nervozan i duboko nesrećan. Izgledao je kao neko ko je doživeo nervni slom. Kada je čovek nezadovoljan, kada nije u stanju da se izrazi, da pokaže sve svoje kvalitete (ne iz sujete, nego iz potrebe da ostvari svoj pun potencijal), njegov život se menja; okreće se alkoholu, postaje kockar, čest učesnik u dvobojima. Ili – u Fjodorovom slučaju – revolucionar.

Autor: Aleks Kristofi
Izvor: lithub.com
Prevod: Jelena Tanasković
Foto: Picryl