„Knjige bi trebalo da imaju svoje zrno zadovoljstva čak i kada nas plaše i kada govore o strašnim stvarima“, rekao je nagrađivani italijanski pisac
Domeniko Starnone koji se smatra jednim od najistaknutijih pisaca u svojoj zemlji. Rođen je 1943. godine i osim romana piše i scenarije, a radio je kao novinar. Romani poput „
Pertli“, „
Tajne“ i „
Šale“ osvajali su brojne nagrade, prevođeni su širom sveta i postali međunarodni bestseleri.
Tokom jednog dela intervjua koji je na sceni sa Starnoneom vodila danska autorka Merte Prids Hele, čuveni pisac je govorio o tome koliko je iscrpljujući posao pisca. Prenosimo vam taj deo u celosti:
„Pre mnogo godina govorio sam u prostoriji sličnoj ovoj koja je bila prepuna mladih ljudi i počeo sam da pričam o tome koliko je pisanje iscrpljujuće. Dok sam govorio o tome koliko nije zabavno i koliko umara, koliko posla zahteva, stalno pisanje i prepravljanje, devojka iz pozadine je viknula: ʼDa, ali rad u rudniku je gori.ʼ
U tom govoru sam propustio da dodam da pisanje jeste iscrpljujuće, ali je i još mnogo toga. Zapravo, pisanje je jedan od onih poslova, ako ga možemo nazvati poslom, koji je privilegovan. U njemu je iscrpljenost pomešana sa intenzivnim zadovoljstvom. Ako ne osećate to zadovoljstvo – ako imate utisak kao da radite u rudniku – trebalo bi da odustanete.
Jer umetnost pripovedanja, pisanja, hvatanja ritma koji mora da podari oblik svetu koji stvarate, mora da donese, pre svega, zadovoljstvo onome ko taj svet stvara. Ako to zadovoljstvo ne postoji, svet koji stvaramo će biti hladan, možda čak i ogorčen. Knjige bi trebalo da imaju svoje zrno zadovoljstva čak i kada nas plaše i kada govore o strašnim stvarima. Verujem da najbolje knjige nisu one koje nas zabavljaju. Najbolje knjige su one koje nas povrede.
To nije moja ideja,
Kafkina je. Ispričaću vam kratku priču o predivnom pismu. Kada je imao 20 godina, Kafka je pisao pismo svom prijatelju Oskaru Polaku. Godina je 1904. Napisao je da su knjige koje nas čine srećnim one koje bismo sami mogli da napišemo. Ja, vi, bilo ko. Ono što je komplikovano jeste da se radost pisanja kombinuje sa primarnom dužnošću književnosti. A to je da napišemo knjige koje deluju kao udarac u glavu. Pesnica u stomak. I završava rečenicom koja je postala veoma poznata: ʼTo su knjige koje poput sekire razbijaju zamrznute grudi, zamrznuto more u nama.ʼ
Tako da svaka knjiga, gledano iz ove perspektive, ne samo da treba da bude radosna i dobro napisana, već mora da bude poput udarca sekire. Drugim rečima, ona mora da razbije led koji se nalazi u svakom od nas. Knjige moraju da izazivaju nasilne emocije. Moraju da nas povrede čak i kada nas zabavljaju.“
Izvor:
dezignark.com
Prevod: Dragan Matković