Doktor Džejson Fang: Naše telo nije glupo – u suprotnom bismo do sada izumrli

Jedan od autora knjige „Živite stalno, gladujte povremeno“, doktor Džejson Fang gostovao je u emisiji Luisa Hovsa i govorio o gladovanju i načinima na koje možemo da gubimo suvišne kilograme.



Recite nam ukratko o čemu govori vaš princip koji opisujete u knjizi?

Telo se može nalaziti u dva stanja: sitost i gladovanje. Kada se hranite, insulin vam skače i vaše telo ima zadatak da čuva kalorije koje unosite. Kada jedete neki obrok, unosite više kalorija nego što vam je potrebno i one moraju negde da budu sačuvane. Svaki trenutak kada ne jedete nazivamo gladovanjem. Znači, kada gladujete, nivo insulina opada i to je signal za vaše telo da koristi kalorije koje su sačuvane. To je razlog zašto ne umirete u snu svake noći –telo ima sposobnost da čuva kalorije.

Jedini način da koristimo zalihe je da ne jedemo jer ova dva procesa ne mogu da se odvijaju istovremeno. Poslednje studije pokazuju da ljudi u proseku konzumiraju hranu u vremenskom rasponu od 14 sati i 45 minuta tokom jednog dana. Potrebno je otprilike četiri sata da telo pređe iz stanja sitosti u stanje gladovanja. Ranije su ljudi imali tri veća obroka i nakon 18 sati ne bi više jeli, mame su govorile da nam treba vremena da svarimo tu hranu. Danas ljudi jedu neprekidno i ne daju priliku organizmu da pređe u stanje gladovanja kako bi potrošilo sakupljene kalorije. Nivo insulina u organizmu je neprestano visok i to telu daje signal da čuva kalorije, a ne da ih troši.

Kada razumemo da je ovo problem, hajde da vidimo šta možemo da uradimo po tom pitanju.

Jednostavno je – povećajte broj sati tokom dana kada ne jedete. Kada povećate razmak između obroka, vaše telo troši uskladištene kalorije – koje pre svega predstavljaju salo. Moramo da shvatimo da je to sasvim normalno stanje i da se ništa loše neće dogoditi. Da nismo u mogućnosti da preživimo bez hrane neko duže vreme, ljudi danas ne bi ni postojali. Pećinski ljudi sasvim sigurno nisu imali svakodnevne obroke, samim tim znači da su između dva hranjenja živeli od nakupljenog sala u organizmu.

Kakav je vaš lični proces?

Pre svega, ne doručkujem. To je navika koju sam usvojio tokom studiranja jer sam se budio pet minuta pre nego što moram da krenem na predavanje i sve sam radio na brzinu. Ta navika se zadržala iako ljudi insistiraju na tome da je doručak važan. Nema ničeg magično važnog u vezi sa doručkom: telo je tokom osam sati sna sagorevalo kalorije i nastaviće to da radi i kada se probudimo. Zato se najčešće hranim u vremenskom periodu od 6 do 8 sati, a povremeno kada sam jako zauzet, gladujem 24 časa što znači da imam jedan obrok dnevno. A ponekad se upuštam i u duže gladovanje, ali je to jako nezgodno uklopiti sa društvenim životom jer se dobar deo naše socijalizacije dešava tokom obroka. Tokom nekih delova godine ovo je lakše izvodljivo jer postoje razni religijski praznici kada svi poste.

Recimo, praktikujem duže gladovanje nakon putovanja i odmora. Recimo, pre nekoliko godina sam bio na krstarenju na kome sam jeo baš mnogo i nisam vodio računa. Znao sam da sam preterao i zato sam posle putovanja prošao kroz proces gladovanja od nekoliko dana i za nedelju dana vratio svoju prvobitnu težinu. To i nije tako loše kada pogledate da sam nedelju dana uživao u hrani i nisam razmišljao ni o čemu.

Dakle, možete ili da imate umerenu ishranu u periodu od 4 do 8 sati ili da nemate kontrolu, ali da se upuštate u duže gladovanje?

Tako je. Neki ljudi gladuju i po 30 dana, nije to ništa čudno. Osobe koje imaju oko 100 kg viška bi mogle da gladuju 200 dana jer imaju toliko sačuvanih kalorija. I da prežive!

To je neverovatno! A da li to utiče na digestivni trakt i metabolizam osobe, i kako telo reaguje kada ponovo počnete da jedete?

Ljudi misle da je to nešto strašno, ali nauka podržava gladovanje, to je najbolja stvar koju možete da uradite za svoje telo – fizički i mentalno. Mnogo mitova o gladovanju, a najčešći je da gubite mišiće tokom procesa gladovanja – što se ne dešava. Telo čuva kalorije u obliku masnoća i bilo bi zaista glupo da kada mu je potrebna energija, troši mišiće. Kako bismo inače preživeli da je zaista tako? To bi bilo kao da spremite punu šupu drva za zimu, a kada dođe zima, vi isečete svoj krevet i naložite ga. Telo zaista nije glupo!

Postoji period tokom gladovanja kada se troše proteini. Ni tada nije reč o sagorevanju mišića – naše telo je prepuno raznih proteina. Recimo, svi smo gledali emisije u kojima ljudi se podvrgnu operacijama i naglo izgube salo, ali im ostane višak kože. To nije preostalo salo već proteini koji nisu potrošeni – kod ljudi koji gladuju se ovakve stvari ne dešavaju jer se ti proteini troše.

Drugi mit koji postoji je stanje „umiranja od gladi“ odnosno „metabolička stopa“ – količina energije koju telo dnevno koristi, broj kalorija koje sagorimo tokom dana. Veoma često se dešava da ljudima savetuju smanjenje količine unetih kalorija. Na primer, ako smanjite unos kalorija za 500 dnevno, telo će automatski smanjiti broj kalorija koje troši i ponovo nećete gubiti na težini. To je prirodna stvar jer telo ne želi da radi u deficitu. To vam je kao da zarađujete 100 hiljada dolara godišnje, trošićete 100 hiljada. Ako odjednom počente da zarađujete 50, nećete više trošiti 100 jer ćete otići u zatvor. (smeh) Tako je i sa telom.

Znači jednostavno moramo da budemo pomalo ekstremni kada je sve ovo u pitanju?

Tako je. Moramo da spustimo kalorije na nulu kako bismo snizili nivo insulina i promenili telesno stanje. Na taj način telo prestaje da koristi hranu kao pogonsko gorivo i prelazi na sakupljeno salo. Naravno, telo ljudi koji nemaju nakupljene masne naslage ne može ovo da primenjuje, ali većina nas ih ima i većina se u ove procese upušta da bi skinula kilograme. Ljudi moraju da shvate da su nakupljene masne naslage pogonska energija koju telo neće trošiti sve dok u njega unose novu hranu.

Sprovedeno je istraživanje tokom koga su ljudi gladovali četiri dana i meren im je nivo potrošnje kalorija i ćelijski rad. Dakle, ovi parametri su mereni prvog dana i četvrtog dana. Pokazalo se da su trošili 10% više kalorija nego kada su se hranili, a rad ćelija je bio 10% veći. Znači da telo zaparavo radi još više, ne gasi se tokom gladovanja kako neki veruju. Za to naravno postoje fiziološki razlozi – kada se nivo insulina smanji, rad hormona se povećava i to je još jedan od faktora koji je doprineo preživljavanju ljudske vrste. Ako ponovo pogledamo pećinske ljude –  da su tokom dana dok nisu jeli postajali slabiji, ne bi više nikada uspeli da dođu da hrane i umrli bi.

Posebno je fascinatantan mentalni aspekt gladovanja. Ljudi govore da moraju da jedu kako bi se koncentrisali, ali zapravo nam je koncentracija mnogo bolja kada ne jedemo. Samo pomislite na to kada ste imali obilan obrok – da li ste posle toga bili fokusirani ili ste samo želeli da legnete? Isto je i u životinjskom svetu – siti lavovi leže i spavaju. Kada je vuk gladan, spreman je da vas ubije. Tako je i sa ljudima – naša mentalna pokretljivost je mnogo veća kada smo gladni.

U knjizi „Nepokoren“, koja opisuje život u japanskom zatvoru tokom Drugog svetskog rata ljudi su gladovali skoro 24 časa, bukvalno ništa nisu jeli. Ali su im se menjale mentalne sposobnosti: jedan čovek je uspeo da iz sećanja izvuče kompletnu knjigu i ispriča je, drugi je naučio norveški jezik za samo nedelju dana. Zato što se mentalne posobnosti značajno uvećavaju tokom gladovanja. Starogrčki filozof Pitagora je zahtevao od svojih učenika da gladuju kako bi mogli da prisustvuju njegovim časovima jer je smatrao da drugačije neće imati neophodnu pokretljivost uma.


Izvor: https://www.youtube.com/watch?v=7E_641uY67w
Prevod: Dragan Matković