Đorđe Bajić: Propisno kaznim junake koji to zaslužuju

Na koji način ispravlja nepravdu u svom najnovijem romanu „Jedno đubre manje, konačna verzija“ i kuda će budućnost odvesti čuvenog inspektora Limana, saznajemo od Đorđa Bajića, koji nam je otkrio i zanimljiv projekat koji će afirmisati kriminalistički žanr kod nas.

Nakon „Smrti u ružičastom“ i „Umri, ljubavi!“ pisac Đorđe Bajić nedavno je čitalaštvu predstavio i knjigu „Jedno đubre manje“, još jedno ostvarenje koje pripada serijalu o inspektoru Nikoli Limanu, koji u ovom romanu istražuje najkomplikovaniji slučaj u svojoj dosadašnjoj karijeri. Ovo je prvoklasno osmišljen i napisan triler u čijem središtu je istraga dobro isplaniranog ubistva u jednom beogradskom noćnom klubu. U vrtlogu pohlepe, ucene, mržnje i osvete nema nevinih, a granice između krvnika i žrtava se brišu.

Šta to razlikuje „Jedno đubre manje, konačna verzija“ od prethodno objavljenog izdanja iz 2015? Kakve ste intervencije izvršili da bismo je čitali u sadašnjem ruhu?

Iako je većim delom napisan 2015, „Jedno đubre manje, konačna verzija“ je hronološki treći roman u serijalu i zaokružuje prvu etapu moje dosadašnje „saradnje“ sa inspektorom Nikolom Limanom. Raniji, već odavno rasprodati roman „Jedno đubre manje“ prerađen je temeljno kako bi Lagunini čitaoci dobili konačnu verziju. Moja draga urednica Dubravka Dragović Šehović i ja smo skratili izvorni tekst, stilski ga izbrusili, te ga doradili kako bi se uklopio u serijal. Nešto je i dopisano, a sve sa željom da pojačam uzbuđenja i ponudim, kako moji čitaoci vole da kažu, „čistokrvni triler“ koji „prija kao topla kafa u hladno jutro“.

Kakav je svet bogate klase, tabloida i politike koji opisujete u „Jednom đubretu manje, konačna verzija“, ali i u romanima „Umri, ljubavi!“ i „Smrt u ružičastom“?

Surov je i varljiv, satkan od opsena i lažnog bleštavila. Ništa nije onako kako na prvi pogled izgleda, ispod pozlate je rđa. Romani „Smrt u ružičastom“, „Umri, ljubavi!“ i „Jedno đubre manje“ čine svojevrsnu trilogiju u kojima se, pomoću triler matrice, bavim mračnom stranom srpske „elite“. Duboko prezirem one koji „gaze preko drugih“ i nemaju empatije, pa sam u svojim romanima odlučio da ih „kaznim“, a o istom trošku i zabavim svoje čitaoce.

U toku razuzdane rođendanske proslave u diskoteci Opsesija, nazdravljajući iz najskupljeg šampanjca, otrovan je Milidrag Mili Krstić, raskalašni sin bogataša Mitra Krstića. „Veliki novac privlači velike nevolje“, izgovorio je jedan od Vaših junaka, što se i u ovom slučaju ispostavilo kao tačno?

U svetu u kome živimo sve se vrti oko novca. Novac je moć, novac je afrodizijak, novac je pokretačka snaga. Da, novac svakako olakšava naše postojanje, čini stvari mogućim, ali nije čudotvoran, nije zamena za ono najdragocenije: ljubav i sreću. U mom su romanu na meti oni najbogatiji, oni koji su umislili da ih novac čini nedodirljivim i svemogućim. Iz te njihove zablude sam ih u ovom trileru trgnuo na najgrublji mogući način.

Koliko god bilo mračno intonirano, u „Jednom đubretu manje“ niko se od krivaca ne izvuče, svi zločini budu otkriveni i počinioci kažnjeni. Ima li pravde izvan fikcije?

U najkraćem: u stvarnosti nije retkost da oni koji čine zlo izbegnu ruku pravde, bar one ljudske, ovozemaljske. Takođe, desi se da najgore prođu oni koji to zapravo ne zaslužuju. To je do izvesne mere preneto i u mojim trilerima, s tim da mogu ponekad da dam sebi oduška i da povremeno, kada priča to dozvoli, propisno kaznim one koji to zaslužuju. To je u romanu „Jedno đubre manje, konačna verzija“ možda najdoslednije i najuočljivije.

Rešili ste da upletete i srpsku mitologiju u svoj treći roman uvođenjem psoglavog, i na taj način i fantastične/horor elemente u svoje delo, čime nam izmičete tlo, jer smo očekivali tvrdi krimi triler. Zašto ste se odlučili na taj neobični potez?

„Jedno đubre manje“ pre svega drugog i jeste triler, doduše osvežen motivima iz drugih žanrova koje takođe volim, a horor je svakako jedan od njih. Strave je bilo i u mojim prethodnim knjigama: setite se neveste poprskane krvlju u romanu „Umri, ljubavi!“ i misteriozne dame u ružičastom iz „Smrti u ružičastom“. Psoglavi se lepo uklapa u taj jezoviti niz, a uz to i malo podiže uloge jer se radi o prepredenom i krvožednom ubici bez skrupula.

Iako uvek uspešan u rešavanju najtežih slučajeva, inspektor Nikola Liman na ljubavnom planu često doživljava brodolom, svojom krivicom. Kroz njegov život prošle su Jadranka, Kristina i Inge. Zašto uprska? Ko su njegovi demoni?

Nikola ima mnoge kvalitete, s tim da svakako nije bez mana. Muškarac je koga žene vole, a on često nema snage da im odoli. Brodolom braka sa Jadrankom je trebalo da ga trgne i nauči nečemu, i činilo se da je tako... ali... iskušenja na visokim potpeticama mu ne daju mira. U „Đubretu“ je to Laura, Hrvatica koja ima sve atribute jedne femme fatale i koja će dovesti u pitanje Nikolinu vezu sa Inge.

Spomenuli ste da Nikola Liman ima ponešto od Herkula Poaroa, Filipa Marloua i Šerloka Holmsa. Šta ga čini drukčijim?

Marlou je najpribližniji uzor, ovaj slavni Čendlerov junak mi je bio sve vreme na umu kada sam osmišljavao Nikolu. Holms i Poaro su inteligentni i pronicljivi, mada kao da nemaju emotivni život: za njih je rešavanje misterija glavna svrha postojanja, a to mi je oduvek delovalo malo preterano. Liman ima ljubavi i prijatelje, lične probleme i nedoumice, slično kao i Nesbeov Hari Hule, samo ne toliko mračno i neurotično. Od početka mi je bila želja da bude slojevit i životan, da se menja iz roman u roman, da nije „uvek isti“ kao većina junaka u serijalima. To ga sve čini „stvarnim“, prijemčivim i zanimljivim. Nisam ni sanjao koliko će Liman postati voljen kada sam ga stvarao, i veoma sam ponosan na njega. Za ovih poslednjih desetak godina osvojio je mnoga čitalačka srca, i to je za mene velika čast, ali i obaveza.



Koliko ste zamislili da serijal o inspektoru Limanu ima nastavaka? Da li planirate i standalone knjige različite tematike ili ćete se i ubuduće vraćati istom liku?

Za sada su tu tri dela, a trenutno pišem četvrti, radni naslov mu je „Momak u kutiji“. Plan je da „Žuta kabanica“, moj roman iz 2013. godine, bude prerađena u peti roman u serijalu o slučajevima Nikole Limana (iako je napisana prva), a onda bih serijal zaokružio šestom knjigom za koju pripremam mnoga iznenađenja. Između petog i šestog Limana možda konačno napišem jedan standalone roman, koji već dugo nosim u sebi, a koji neće imati nikakve veze sa ovim serijalom i koji će me predstaviti u jednom sasvim novom svetlu i žanru. Videćemo. Jedino je sigurno da će sledeća dva romana za Lagunu biti deo Limanijade.

Kakve su odlike balkanskog noara? U čemu crpi svoju posebnost?

Scena kriminlističkih romana u Srbiji jača, a za to je zaslužna i Laguna koja je prigrila ovaj žanr. Sve je više naših autora koji vole i cene žanr, a uz to žele da mu se posvete, da u njemu istraju. I najvažnije od svega: naši čitaoci su spremni da domaćim trilerašima daju šansu. Što se posebnosti tiče, svakako ih ima, s tim da one variraju od pisca do pisca, što je i dobro. Ne stvaramo po kalupu, svako ima svoju viziju i put.

Svi Vaši romani obremenjeni su referencama na filmove („Briljantin“, „Američki grafiti“, „Kontrolori“...), glumce (Majk Kejn, Nikol Kidman, Klint Istvud...), muziku (Lenard Koen, Kerol King, Mini Riperton...). Koliko su filmovi uticali na Vaš stil pisanja i odabir žanra u kojem ćete stvarati svoja dela?

Živim za popularnu kulturu, u nju sam uronjen od ranog detinjstva. Film i književnost su mi najbliži i najdraži, a na moje romane su uticali brojni reditelji, od Hičkoka, preko Arđenta i De Palme, do Dejvida Finčera i Lin Remzi. To utiče na moj stil, čini ga dinamičnijim, pročišćenim od višaka i preteranih digresija. Moji čitaoci to prepoznaju i vole.

Kao filmski kritičar napisali ste sa Zoranom Jankovićem i Ivanom Velisavljevićem „Kritički vodič kroz srpski film 2000–2017.“ i sa Jankovićem „Kritički vodič kroz srpski film 2018–2022.“ Možete li nam predložiti nekoliko filmova domaće produkcije koji su obogatili pređašnju godinu? Da li ste imali favorita za ovogodišnjeg Oskara u konkurenciji dugometražnih filmova?
Što se srpskih filmova tiče, izdvojio bih „Bauka“ Gorana Radovanovića i „Za danas toliko“ Marka Đorđevića. Svetski favorit iz 2024. mi je Odijarova „Emilija Perez“, očekivao sam da će odlično proći i na Oskaru.

Kakav ste „udruženi zločinački poduhvat“ naumili da počinite sa Mirjanom Đurđević, Anjom Mijović, Markom Popovićem i Otom Oltvanjijem? Šta je UPiT?

UPiT je regionalno Udruženje pisaca trilera. Nas petoro smo osnivači i članovi Izvršnog odbora, a Oto je jednoglasno izabran za prvog predsednika. Priču smo pokrenuli 2024, a tokom 2025. biće i prvih javnih aktivnosti, uključujući prvo izdanje TrilerFesta, književno-filmskog festivala posvećenog kriminalističkom žanru, kao i pokretanje nagrade za najbolji regionalni triler. Broj članova raste, ima nas već četrdesetak, pridružili su nam se Mirjana Novaković, Elma Tataragić, Jurica Pavičić, Dejan Stojiljković... UPiT je jedna izuzetno lepa priča koja ima sve preduslove da zaživi i pomogne u afirmisanju kriminalističkog žanra i naših trileraša u Srbiji i regionu... a i šire. Držite nam fige!
 
Autor: Siniša Bošković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 49