Đorđe Bajić: „Jedno đubre manje“ je moj najdinamičniji i najuzbudljiviji roman do sada

Krimi žanr sve je prisutniji u svetskoj književnosti a ni mi u Srbiji ne zaostajemo za tim trendom. Jedan od napoznatijih domaćih književnika srednje generacije Đorđe Bajić, nakon romana „Smrt u ružičastom“ i „Umri, ljubavi!“, upravo je objavio treći naslov „Jedno đubre manje“ u kojem je glavni lik policijski inspektor Nikola Liman. O svom novom romanu, uplivu krimi žanra u našu književnost i literaturi danas u intervjuu za nedeljnik Ekspres govori književnik i filmski kritičar Đorđe Bajić.

Foto: Ema Bednraž
 

U novom romanu „Jedno đubre manje, konačna verzija“ vraćate se avanturama inspektora Nikole Limana. Šta je to što vas toliko privlači ovom liku i da li je on zapravo vaš alter-ego?

Liman i ja odlično „sarađujemo“ već više od decenije. Prvi put se pojavio kao epizodni lik u mom prvom krimiću, romanu „Žuta kabanica“, objavljenom sada već daleke 2013. godine za Čarobnu knjigu, da bi kasnije postao glavni protagonista serijala koji obuhvata naslove „Smrt u ružičastom“, „Umri, ljubavi!“ i „Jedno đubre manje, konačna verzija“, sva tri u izdanju Lagune. Nisam imao planove da se vraćam Limanu kada sam pisao „Žutu kabanicu“, trebalo je da bude deo samo tog romana, ali mi se, dok sam pisao, „uvukao pod kožu“. Zavoleo sam ga, prepoznao potencijal koji taj lik poseduje. Podstaklo me je i to što čitaoci, a posebno čitateljke, sjajno reaguju na njega: on sada već ima ozbiljan krug onih koji prate njegove slučajeve i to je, između ostalog, ono što me pokreće da nastavim da ih pišem o njemu... Svakako da sam u Limana ugradio i deo sebe, to je nekako i neizbežno. Kada se zainatimo, i Liman i ja isteramo stvar do kraja, ne odustajemo dok ne bude po našem. Imamo i sličan, ako ne i podudaran, osećaj za pravdu i iz dna duše preziremo bahatost i one koji zloupotrebljavaju moć i položaj. Mada, u načelu, nas dvojica se veoma razlikujemo, i fizički i po karakteru. Liman je ćutljiv, zgodan, ponekad sirov i surov, odlično koristi pesnice i pištolj, magnet je za žene, sklon porocima... u najkraćem: sve ono što ja nisam. Mada, dobro je da je tako. Moj život ionako nije dovoljno uzbudljiv da bi „ušao u roman“.

Koliko se „Jedno đubre manje“ razlikuje od vaših prethodnih romana u kojima je inspektor Liman glavni lik?

Čitaoci kažu da je ovaj roman najmračniji u serijalu. Misterija je protkana tragičnim usudom jedne tajkunske porodice koja, gledano spolja, ima sve što se poželeti može, ali je zapravo duboko nesrećna i razjedena sukobima i tajnama. Ima tu svakako dosta mraka, s tim da nastojim da moji trileri nikada ne budu previše teški i mučni, uvek se trudim da ponudim delo koje će i zabaviti, pa je u tom ključu nastalo i „Jedno đubre manje“. U pitanju je, da i to razjasnim, konačna vezija i prerada postojećeg romana iz 2015, prvog u kojem je inspektor Liman glavni junak. U međuvremenu su objavljeni „Smrt u ružičastom“ i „Umri, ljubavi!“, koji su zapravo prednastavci. Iako je napisan prvi, hronološki je „Jedno đubre manje“ treći roman u serijalu. U konačnoj verziji sam produžio erotske scene, uklonio delove koji su usporavali radnju, uz pomoć urednice Dubravke Dragović-Šehović stilski sve pročistio i dodao ukrase i spone sa drugim mojim delima… Sve u svemu, mislim da je ovo moj najdinamičniji i najuzbudljiviji roman do sada.

Krimi žanr sve je prisutniji u srpskoj književnosti poslednjih godina. Zašto se po vašem mišljenju toliko dugo čekalo da se taj žanr ustali u našoj literaturi?

Postoji tu čitav niz faktora. Tradicija pisanja žanra, pa i kriminalističkog, u Srbiji postoji, s tim da je to kompletno nasleđe skrajnuto, taj konitinuitet je većini nevidljiv. Ko se danas seća Lazara Komarčića i Milana Nikolića? Malo ko, što je velika šteta. Situacija je počela da se menja pre deset, petnaest godina, sve više autora je svesno odlučilo da stvara u kriminalističkom žanru i da u njemu, što je takođe važno, i ostane. Stvorila se scena, isprava krhka i nedovoljno razvijena, koja je s vremenom sve više jačala. Danas je već situacija znatno bolja, došli smo do tačke kada nas je već toliko da čak možemo da razmišljamo o Uduženju pisaca trilera. Triler na srpskom više nije eksces, a čitaoci sve rađe čitaju domaće autore jer smo ih kontinuiranim i upornim radom ubedili da i mi imamo šta da ponudimo. To je ogroman pomak i napredak.

Kakva je danas književna scena u Srbiji, neki smatraju da je haotična jer „svako piše a malo ko čita“?

Teško pitanje koje svakako zaslužuje duži i sveobuhvatniji odgovor od onog koji ću dati! Najiskrenije, u ovom trenutku sam se usredsredio na svoje romane i romane kolega koji pišu trilere. Želja nam je da u nekoj doglednoj budućnosti uredimo svoj „zabran“. Ako su to mogli Skandinavci, možemo i mi. A što se srpske književne scene u celini tiče... ona je, kao već što je dugo slučaj, stihijska i nepredvidiva. Silina naslova je uznemirujuća, objavljuje se bez selekcije, teško je snaći se u tom mnoštvu. Puno se piše i objavljuje, istina, ali se (srećom!) i dalje dosta čita, bar je to moj utisak. Ima još uvek onih koji vole dobru knjigu. Želim da verujem da kvalitet, pre ili kasnije, pronađe put do čitalaca.



Veliki ste poznavalac filma i jedan od naših najistaknutijih filmskih kritičara. Kako vidite pokušaje prenošenja poznatih romana na film ili u televizijsku seriju i koji biste svoj roman voleli da vidite ekranizovan?

Hvala na lepim rečima, puno znače i ohrabruju, posebno u vremenima kada je kritika, pa i ona konstruktivna, sve nepoželjnija. Oduvek sam imao žarku želju da neko od mojih dela doživi ekranizaciju, to bi zaista bilo ispunjenje jednog mog velikog sna. Napisao sam nedavno pilot-epizodu za seriju rađenu po mom romanu „Crveni sneg“, jedna naša produkcijska kuća je otkupila opciju, s tim da je veoma teško prognozirati da li će se se ta serija zaista i dogoditi. Trenutno pišem scenario za film po mom romanu „Žuta kabanica“, dobio sam podršku FCS-a za razvoj scenarija što je svakako važan podstrek. No, i to je na „dugačkom štapu“. Videćemo. Mislim da bi najjednostavnije bilo da se uradi televizijska serija po serijalu romana o inspektoru Limanu, imamo već predložaka za najmanje tri sezone. Sve je spremno, samo još da se neko ozbiljan javi i možemo odmah da počnemo sa radom.

Koji bi srpski glumac bio idelan da „oživi“ inspektora Limana a koga biste za tu ulogu odabrali od sadašnjih holivudskih zvezda?

Što se holivudskih zvezda tiče, nisu one za Limana. Njega mora da tumači „naš“ čovek. Priče koje pišem su beogradske, lokalnog kolorita i na srpskom, želim da tako i ostane prilikom adaptacije. Što se podele tiče, siguran sam da bi moj prijatelj Petar Zekavica bio odličan Liman, on je sjajan glumac sa međunarodnom karijerom i iskustvom, čak smo u par navrata i razgovarali na tu temu, više u šali i teoriji, mada... nikad se ne zna. Načelnika Draževića bi mogao da glumi Dragan Bjelogrlić, a za ostale uloge bismo se već dogovorili. Pojedine likove sam i pisao sa određenim glumcima i glumicama u vidu, što će olakšati posao.

Vaš debi roman „Ostrvo prokletih“ pre 15 godina izazvao je pravu buru na domaćem književnom terenu. Da li je trebalo hrabrosti da se tada upustite u jedan takav roman i šta je to što ga čini toliko posebnim?

Dobro, nije to bila baš bura, možda pre jedan talasić. „Ostrvo prokletih“ jeste bilo primećeno, mada isključivo u krugovima koji pasionirano prate žanr, a pre svega fantastiku i horor. Pisanje prvenca je bilo zaista nezaboravno iskustvo u kome sam beskrajno uživao. Ipak, „Ostrvo prokletih“ nije uspelo da dopre do najšire publike, nije probio „žanrovsku barijeru“ kako sam to kasnije uspeo sa svojim kriminalističkim romanima, a posebno nakon što sam prešao u Lagunu. Sada sam duboko u triler žanru, i sigurno ću još neko vreme ostati u Limanovom svetu. Ipak, planiram da se u jednom trenutku vratim hororu i natprirodnom, računajte na to.

Da li se za vaše romane može reći da su filmični?

Apsolutno! Kada pišem, sve vizualizujem, kao da događaje pratim na velikom platnu. I drugi su primetili taj kvalitet moje proze, i često čujem da čitaoci „vide film“ dok čitaju ono što sam napisao. To mi izuzetno prija i čini me ponosnim, jer je to ono što sam i želeo da postignem.

Da li će po vašem mišljenju veštačka inteligencija ugroziti pisce u budućnosti i književnost u celini?

Ne. Znam da neke moje kolege već koriste programe koji im pomažu da oblikuju priču, rasporede pojavljivanja likova i slično, čak se i hvale time. Mene takav način „pisanja“ zaista ne privlači i ne zanima. Uzdam se u sebe i svetove koje stvaram u vlastitoj glavi, to mi je sasvim dovoljno. A tako je i mnogo poštenije i autentičnije. Veštačka inteligencija se jeste prilično izveštila, ali i dalje nema dušu. A bez duše nema istinski dobrog romana.

Da li je umetnicima lakše ili teže da stvaraju u teškim i neizvesnm vremenima kakvo je ovo u kojem se ceo svet trenutno nalazi?

Često kažem da sam se rodio u dobro vreme za pisanje trilera, pošto živimo u svetu u kome sve vrvi od nadahnuća za tu vrstu književnosti. Svakako ne možemo ignorisati svet oko sebe, ne smemo skretati pogled: ni kao pisci, ni uopšte, kao ljudi. Imam osećaj da sedimo na buretu baruta koje samo što nije eksplodiralo, i u tom kontekstu na ono što pišem svakao utiče i ono što me okružuje. Ipak, trudim se da ne bude kopiranje realnosti, već autentična priča koja će zainteresovati čitaoce. Mene inspiriše onaj trenutak kada se pređe mera, kada se zađe u tamnu stranu, postavljam pitanje šta se onda dešava sa ljudskom psihom. Svi moji romani, kada se stvari razgrnu, u suštini su priča o međuljudskim odnosima, izneverenim očekivanjima, o izdaji i zgaženim ljubavima… To su duboko lične priče u ramu satkanom od naše stvarnosti.
 
Autor: Srećko Milovanović
Izvor: Ekspres