Distopijska priča „Prvi igrač na potezu“ sadrži savete za život nakon pandemije koronavirusa

Distopijska fikcija nam tokom pandemije koronavirusa deluje i te kako primamljivo. I dok s nestrpljenjem iščekujemo povratak u normalne tokove života, mnogi kažu da bismo mogli da težimo tome da postanemo bolji – nevezano za to da li govorimo o raspodeli bogatstva ili o globalnom zagrevanju. Ono u čemu je dostopijska fikcija i te kako dobra jeste to što nam može pokazati kako da napredujemo, umesto da ponavljamo svoje greške.



Pravi primer za to je „Prvi igrač na potezu“ (2018) Stivena Spilberga, film koji je snimljen prema istoimenoj bestseler knjizi Ernesta Klajna iz 2011. godine. Radnja romana smeštena je u 2045. godinu u grad Kolumbus u Ohaju, a govori o svetu koji su opustošili nestašica sirupa od kukuruza i okršaji bandi.

Ljudi se radije okreću preživljavanju nego što će se uključiti u rešavanje svetskih problema. Po svemu sudeći, igrica virtuelne stvarnosti poznata pod imenom Oaza mnogima je postala pribežište, uključujući i Vejda Votsa (Taj Šeridan), protagonostu knjige i filma.

Nije ni čudo što je Oaza toliko primamljiva. Spilbergu je pošlo za rukom da unutar igrice oda počast mnogim aspektima pop kulture. Postavka liči na popularnu video igricu Majnkraft (2009), a kroz ceo film gledaoci su u prilici da vide Čakija, Gvozdenog Golemog i ostale u bitkama.

Beg u virtuelnu stvarnost

Čitav niz sekvenci uključuje postojeće popularne junake, muziku i priče. Vots nosi naočare a la Klark Kent kako bi sakrio svoj identitet – asocijacija na Supermene je samo jedna od mnogih referenci. A u delu u kom Vots i Samanta Kuk (Olivija Kuk), devojka koja mu se dopada, plešu uz Bi Džiz i pesmu „Stayin’ alive“ (1977), postaje nam jasno zašto je ovaj film 2019. bio nominovan za nagradu Oskar na polju vizuelnih efekata.

Pokretač priče u romanu „Prvi igrač na potezu“ je smrt Džejmsa Halideja (Mark Rajlans), jednog od osnivača Oaze, jer on za sobom ostavlja, čini se, niz nerešivih zagonetki. Nagrada su njegovo celokupno bogatstvo i vlasništvo nad Oazom. Međutim, među Vejdovim protivnicima nalazi se i Inovativna Onlajn Indsutrija (IOI), koja želi da preuzme kontrolu nad Oazom.

IOI je prikazana kao agencija koja se bogati na račun tuđe nesreće. Kako kasnije saznajemo, Samantin otac pozajmio je opremu za igranje igrica, dug mu se nagomilao, pa se, nadajući se da će tako otplatiti dugovanje, preselio u IOI, ali se umesto toga razboleo i preminuo. Čini se da će i Samanta poći njegovim stopama, jer je njen dug već premašio iznos od 23.000 kredita.

Nejednakost

Ono što razlikuje film od knjige jeste dublje bavljenje problemom nejednakosti i svim načinima na koje se nosimo sa društvenim poretkom. Ovo je i te kako goruće pitanje u današnje vreme: kovid-19 je taj jaz između nejednakosti i javnog zdravlja dodatno produbio.

U romanu korporativna policija IOI hapsi Vejda, a u transportni kamion ga sprovode njihove snage reda. I dok je kamion u pokretu, on viri kroz prozor i primećuje šta se sve promenilo u svetu koji ga okružuje:

„Drastično zanemarivanje svega i dalje je na snazi… Čini mi se da je broj beskućnika osetno porastao. Šatori i kartonska skloništa nizali su se po ulicama, a javni parkovi koje sam video činilo mi se da su pretvoreni u izbegličke kampove.“

Ključni pojam ovde je zanemarivanje. Vejd nije jedini koji je napustio stvarni svet. Virtuelni univerzum u Oazi možda jeste pružio odgovarajuće utočište. Međutim, izbor da se pobegne iz svakodnevice doprineo je dramatičnom porastu socijalnih i društvenih nejedankosti.



Preduzimanje pragmatičnih koraka

I Klajnov roman i Spilbergov film prate Vejda na putu stasavanja u boljeg građanina ovog sveta, kao i na ponovnom uspostavljanju veza sa stvarnim svetom, tako da njegova pobeda može u sebi sadržati nešto više od ispravljanja oštećenog sistema. Spilberg je proširio ono što je dato u romanu, pa tako u filmu otkrivamo šta je Vots uradio sa svojim novostečenim bogatstvom i moći.

Vots sa svojim prijateljima deli ono što je stekao i oni zajedničkim snagama preduzimaju konstruktivne korake kako bi poboljšali i Oazu i svet: oni zapošljavaju Halidejevog prijatelja Ogdena (Sajmon Peg) kao svog konsultanta. Oni su, takođe, zabranili pristup svim lojalnim centrima (u koje spade i IOI) Oazi, a virtuelni univerzum je van upotrebe svog utorka i četvrtka kako bi ohrabrili ljude da provode više vremena u stvarnom svetu.

Sve ove akcije su vredne hvale i one otkrivaju koliko su Vots i njegovi prijatelji drugačiji od Halideja. Ipak, film se dotiče i paradoksa koji je inherentan svim sistemima kojima je potrebna „popravka“, jer ga popravljaju alatima koji su od njega neodvojivi.

U nedavnom članku koji sam napisao zajedno sa Džejmsom Mandejom, matematičarem i statističarem, nas dvojica smo se dotakli i toga da svaka veća promena koju Vejd unese u Oazu, kao što je zatvaranje na određeni period, doprinosi tome da on i ostali akcionari pretrpe značajne gubitke: njihova moć ipak zavisi od Oaze. Međutim, Vejd traga za nesebičnijom i herojskijom pobedom: želi da stvori sistem koji odgovara potrebama mnogih.

Zamišljajući nove svetove

Ono što je Spilberg fantastično uradio jeste to što je prikazao koliki je značaj i same zamisli da svet može biti drugačiji – i iskušenja i probleme sa kojima se možemo susresti kada pokušavamo da popravimo ono što je oštećeno, a da bude slično prethodnom.

U ovome se Spilberg vraća podužoj genealogiji distopijske fantastike, žanru koji se zasniva na izgradnji svetova. Problemi sa kojima se Vots susreće već su viđeni, na primer, u Orvelovoj „Životinjskoj farmi“ (1945), u kojoj je jedan izrabljivački sistem zamenjem drugim, samo efikasnijim.

Nedavno nam je Gregori Klejs pružio interdisciplinarnu mapu žanra u svojoj fantastičnoj studiji „Distopija: prirodan sled“. U ovom kratkom eseju on se dotakao veza između strahova koje osećamo u ovakvim vremenima nesigurnosti i centralnim temema žanra.

I dok svi kolektivno lamentiramo nad svetskim problemima, zašto ne bismo maštali o boljim svetovima?

Autor: Tom Uji
Izvor: theconversation.com
Prevod: Nataša Đuričić Marković