Disleksija je poremećaj koji u različitim stepenima otežava procese čitanja, pisanja i prepoznavanja reči ili simbola. Javlja se kod više od 10% populacije.
Naučnici veruju da je proizvod interakcije naslednih faktora i uticaja okruženja. Kada se javi kasnije u životu, kao posledica traumatske povrede mozga, moždanog udara ili demencije, naziva se
stečena disleksija.
Kako prepoznati znake
Problem obično postaje očigledan kada dete krene u školu. Kao i u slučaju
diskalkulije (smetnji u izvođenju matematičkih radnji), disleksija je parcijalni poremećaj, što znači da oni koji pate od ove vrste smetnji mogu imati uspeha u mnogim školskim predmetima, ali često dobijaju loše ocene iz onih koji podrazumevaju intenzivno čitanje i pisanje.
Deca koja pate od disleksije čitaju sporo i imaju problema sa naglašavanjem reči, a zbog uloženog napora brže gube koncentraciju i teško im je da razumeju i reprodukuju pročitano.
Poteškoće postaju još izraženije kada zapisuju ono što su čuli (npr. prilikom diktata) ili pokušavaju da slobodno formulišu neki tekst. Čak i posle dugog vežbanja, učestalost grešaka se ne smanjuje. Pri svakom sledećem ponavljanju, reči (pogrešno) zapisuju na drugi način. Menjaju raspored reči u rečenici ili slova u reči. Zaboravljaju slova i delove reči ili ih zamenjuju pogrešnim. Brkaju slova – naročito parove „b“ i „d“, „p“ i „q“ i „u“ i „n“. Imaju poteškoća sa razlikovanjem upotrebe velikih i malih slova.
Problem
Ovakve smetnje izlažu decu velikom stresu i ona obično imaju slabe ocene iz predmeta koji zahtevaju intenzivno čitanje i pisanje. Posledica može biti strah od odlaska u školu (sa psihosomatskim tegobama kao što je bol u stomaku) i napadi panike pre ispitivanja i testova.
Stres izazvan nesigurnošću u baratanju rečima i slovima preliva se i u život van škole, što može voditi gubitku samopouzdanja i različitim psihičkim problemima.
Šta činiti?
Disleksiju treba na vreme prepoznati i lečiti u ranom uzrastu kako bi dete bilo u stanju da vodi normalan život i kako bi bez straha i bez pritiska pristupilo školovanju i profesionalnoj karijeri. Stečenu disleksiju je moguće u potpunosti eliminisati, a onima koji pate od nasledne kvalitet života se u velikoj meri može poboljšati.
Važno je napomenuti da se dijagnostikovana disleksija uzima u obzir prilikom ocenjivanja i upisa u školu. Osim podrške kvalifikovanih lica kroz individualnu terapiju, u nekim školama se organizuju i posebni kursevi za učenike sa ovim poremećajem.
Ispravna dijagnoza može se postaviti samo u saradnji između lekara specijalista, psihologa, roditelja i nastavnika. Kada se posle lekarskog pregleda eliminišu potencijalni fizički i mentalni uzročnici, postojanje disleksije se utvrđuje specijalnim testovima.
Izvor: sofatutor.com
Prevod: Jelena Tanasković