Depeša iz pakla: sjajna priča o junaku koji se infiltrirao u Aušvic

Džek Ferveder dobio je Costa nagradu za knjigu „Dobrovoljac“. To je biografija poljskog vođe otpora i obaveštajca Vitolda Pileckog, koji je dobrovoljno otišao u logor smrti.

Jednog prolećnog dana, 1948. godine, dvoje dece, u Poljskoj, sedelo je u svojim školskim klupama, kada su dobili obaveštenje da im je otac upravo pogubljen zbog sumnje da je bio državni neprijatelj. Andrej i Sofija Pilecki ništa nisu znali o misiji zbog koje njihov otac skoro čitavo njihovo detinjstvo nije bio uz njih. Tek su u svojim šezdesetim godinama, kada su informacije postale javno dostupne, saznali detalje o sjajnoj misiji njihovog ova za vreme Drugog svetskog rata.

Zatim je 2011. godine britanski ratni dopisnik, koji je tražio novu temu nakon izveštavanja o ratovima u Avganistanu i Iraku, naišao na ovu priču. Otkrio je da je Pilecki, bivši konjički oficir, bio vodeći član poljskog otpora, i da se namerno infiltrirao u Aušvic, kako bi u London slao informacije iz logora. Preživeo je boravak u logoru, ali je na kraju pogubljen za vreme sovjetskog režima, koji je zavladao Poljskom nakon završetka rata.

Džek Ferveder, otac dvoje dece, u svojim kasnim tridesetim počeo je da piše knjigu o Pileckom. Kada je u januaru 2019 godine, roman „Dobrovoljac“ dobio Kosta nagradu, Ferveder je održao  vrlo emotivan govor u čast Andreja i Sofije Pilecki, koji su bili među stotinama preživelih, i pomogli autoru da napiše priču o njihovom ocu.

Kada je pisao ovu knjigu, Ferveder je se vodio rečima Pileckog da bi „svaka pogrešna informacija ukaljala uspomenu na njegove poginule kolege“. Svaka reč u knjizi preneta je iz Pileckovih zapisa, intervjua ljudi koje je Ferveder intervjuisao ili iz izveštaja ljudi koji su boravili u Aušvicu sa Pileckim, a koje je autor izabrao među hiljadama izveštaja koji se nalaze u muzeju Aušvica.

Nakon osvojene Kosta nagrade, Pilecki je ovako opisao pet godina koje je proveo pišući ovu knjgu: „Godinama jurite za nečim što će vam pomoći da stvorite jasniju sliku onoga o čemu pišete. To može da bude detalj iz priče ili informacija koju pronađete u arhivi.“

Jedan takav detalj autor je saznao kada je Pileckovog osamdesetogodišnjeg nećaka vozio do stana u Varšavi u kojem je njegova porodica živela kada je bio dete. Dečak je imao samo tri godine te noći kada su odveli Pileckog. Seća se kako mu je plišani meda ispao iz kreveta, a Pilecki se, kako Ferveder piše „sagnuo da dohvati medveda, dao ga dečaku i, pre nego što su Nemci ušli u stan, rekao: 'Vidimo se uskoro'. Zatim se, uprkos svom instinktu, predao Nemcima.“

Ta priča je sigurno, s godinama, postala porodična anegdota, kaže Ferveder. „Međutim, ta priča mi je otkrila jednu njegovu osobinu – u trenucima najvećeg stresa, kada očekujete da osoba misli na sebe, Pilecki je mislio na druge.“ Deo slagalice bio je otkrivanje šta je ono što je „ovog, naočigled, običnog čoveka, bez velikih uspeha u vojnoj službi, motivisalo da saoseća sa drugima i pokaže svoja moralna načela, špijunirajući Nemce i izveštavajući o njihovim strašnim zločinima, dok su drugi na sve to okretali glave.“

Za vreme svog boravka u logoru, Pilecki je uspeo da prokrijumčari deset izveštaja, ali niko nije želeo da se bavi onim što je u njima pisalo. Tek kada su devedesetih godina poljski istoričari počeli da istražuju spise iz arhiva, koje je Sovjetski Savez držao zapečaćene, uvideli su koliko su ti izveštaju, u stvari, bili važni. Međutim, nedostajao je jedan važan deo slagalice: izjava koju je Pilecki napisao za vreme svog boravka u Italiji, gde je pobegao nakon bekstva iz Aušvica, zahvaljujući duplom ključu koji mu je u napravio prijatelj iz logora.



„Naježio sam se kada me je istraživač pozvao iz Društvene organizacije Poljske tajne države u Londonu i rekao mi da je izveštaj pronađen.“ Pilecki je dokument poverio kolegi, kada je odlučio da se vrati u svoju domovinu koja je bila pod okupacijom Sovjetskog Saveza. Kasnije je taj izveštaj, šezdesetih godina, predat poljskoj vladi, ali je bio strogo čuvan iz straha da se nešto ne bi desilo ljudima koje je Pilecki pomenuo u njemu. „Papir ispisan plavom hemijskom nalazio se u maloj, požuteloj koverti“, kazao je Ferveder.

Ono što je iznenadilo Fervedera jeste činjenica da se Drugi svetski rat, za Poljsku i veći deo Evrope, nije završio u maju 1945. godine. „Mi smo slavili, dok je u Evropi zavladao novi brutalni, staljinistički režim, gde je uhapšeno i mučeno više od 80.000 ljudi koji su se opirali vlasti nacista. Stotine ljudi bilo je streljano, dok je na hiljade poslato u sibirske radne logore.“

Fervder, najstariji od četvoro dece, odrastao je u Velsu sa svojim roditeljima nastavnicima i učio je istoriju u kojoj se jako malo pominjao poljski pokret otpora. „Uvek su nam pričali o Francuzima, ali poljska obaveštajna služba bila je mnogo veća i organizovanija“, kazao je autor.

Pilecki je preživeo u logoru, jer je, preko poznanstava dobijao relativno lake poslove stolara ili majstora u bolničkim blokovima, ali je svakako bio svedok strahota koje su se u Aušvicu dešavale. „Jednoga dana, kada je kopao po zaleđenoj zemlji i tražio korenje, pomislio je kako bi najbolja opcija bila da Britanci bombarduju logor i prekrate im muke“, kazao je Ferveder. Pilecki je u jednom od svojih izveštaja objasnio kako je to najbolja opcija i kazao da niko u Aušvicu ne bi umro uzalud, jer bi se tada otkrilo šta su nacisti radili, a u isto vreme bi svim zatvorenicima okončali „neizmernu patnju“.

Ferveder je diplomirao na Oksfordu, nakon čega je počeo da radi kao ratni dopisnik. Za taj posao rekao mu je njegov tutor koji mu je predložio da radi za Kolkata novine. Dok je tamo radio kao lektor, pronašao je izveštaj iz 2002. godine u kojem se pominju teroristički napadi na američki kulturni centar. Taj izveštaj je prodao Dejli telegrafu u Ujedinjenom Kraljevstvu za vrednost od tri njegove plate koje je dobijao kao lektor. U Kuvajtu je radio kao novinski dopisnik, gde se, „bizarnom slučajnošću“, ispostavilo da je školski drug njegove majke član kuvajtske kraljevske porodice i šef državne službe. Prvi važan intervju obavio je sa kuvajtskim ministrom inostranih poslova, koji je izjavio da bi država rado pristala na bombardovanje Iraka, kako bi svrgnuli Sadama Huseina.

Nakon toga usledili su ratovi u Avganistanu i Iraku, o čemu je napisao dve knjige. Govori o „junaštvu običnih ljudi“, posebno o iračkom vozaču, koji je, dok je Ferveder na zadnjem sedištu automobila pisao priču o samoubilačkom bombaškom napadu, uspeo da pobegne šiitskim muslimanima koji su želeli da kidnapuju Fervdera. „Četrdeset i pet minuta smo se vozili po neravnim terenima, a ja sam molio vozača da pažljivije vozi kako bih iskucao članak.“ Tek kada su stigli u Bagdad i kada je Ferveder predao članak, vozač mu je rekao za šiite koji su želeli da ga kidnapuju.

Ovo je zanimljiva priča, ali ne može da se poredi sa onim što je Pilecki preživeo. „Najveći uspeh u mojoj karijeri jeste to što sam uspeo da ispričam životnu priču ovog čoveka. Knjige koje sam pisao o ratovima u Iraku i Avganistanu bili su pokušaji da razumem ono što sam tamo doživeo, ali kada sam pisao knjigu 'Dobrovoljac', trudio sam se da sledim stope ovog čoveka i da se suočim sa istorijom onako kako se istorija suočila sa njim. Kada se sećamo ratnih heroja sa Zapada, njihove priče nam daju utehu, ali Poljska nikada nije mogla da oda počast svojim herojima jer su decenijama na njih gledali kao na 'neprijatelje ljudi'.“

Ferveder, koji sa svojim suprugom Amerikankom, novinarkom Kristinom Askit, sada živi na relaciji London–Vermont, svestan je da je veliki deo ovog romana napisan zahvaljujući pričama preživelik logoraša, kojih je svakim danom sve manje. „Želeo sam da pričam sa što većim brojem ljudi koji su poznavali Pileckog u Aušvicu, a veliki broj tih ljudi koje sam intervjuisao više nije među živima. Živimo u burnom vremenu, gde se nacionalizam i antisemitizam ponovo bude. Zbog toga je priča Pileckog jako važna i inspirativna. Bio je deo najmračnijeg perioda ljudske istorije i imao je hrabrosti da se uzdigne iznad svega toga.“

Autor: Kler Armitsted
Izvor: theguardian.com
Prevod: Lidija Janjić