Ana Atanasković napisala je roman koji je samim svojim objavljivanjem postao nemerljivo blago. Zašto?
Odgovor je jednostavan – ovo je priča o snazi žene, lišen klišea, lišen patetike i prvi roman iz njenog celokupnog opusa, lišen inhibicija.
Jelena Gatiluzio, u Aninom tumačenju postala je lik kakav do skora nismo imali u domaćoj književnosti. Ono što je veoma važno istaći jeste da autorka ovim romanom u potpunosti ruši predrasude koje izazivaju romani istorijske fikcije kod čitalačke publike, ali i među književnim kritičarima.
Ono što je započela pišući roman „
Moja ljubav Nikola Tesla“, kroz priču o Ketrin Džonson, Ana Atanasković još uspešnije, ne prekidajući Arijadninu nit pripovedanja o ženskoj snazi i moći, nastavlja pričom o despotici Jeleni Gatiluzio. Kao istorijska ličnost, Jelena Gatiluzio velika je nepoznanica. Ko je bila ova tajanstvena žena?
Nesporna je činjenica da je ova dama bila plemićkog, carskog porekla, kao unuka vladara ostrva Lezbos, Frančeska I i ćerka njegovog sina Frančeska II Gatiluzija. Rodbinskim vezama bila je blisko povezana sa carskom dinastijom Paleologa koji su vladali Romejskim carstvom, odnosno Vizantijom.
Nakon sloma Otomanskog carstva i Angorske bitke u kojoj je moćni turski vladar Bajazit bačen na kolena, srpski knez Stefan Lazarević hita u Konstantinopolj da zaštiti Srbiju i oslobodi je otomanskih stega. Uz titulu despota, Stefana je u Vizantiji čekala i ogromna nagrada – susret sa lepom Jelenom. I to je susret oko koga autorka vešto, poput finog paukovog tkanja, plete priču.
Roman je podeljen na četiri poglavlja. Svako poglavlje obojeno je jednom od boja. Žuta dominira prvim poglavljem romana i pričom o drevnoj Grčkoj. Jelenu upoznajemo kao pomalo razmaženu, damu avanturističkog duha koja raste okružena toplinom i zaštićena ljubavlju roditelja i braće.
Slika Mitilene, kao i čitvog ostrva Lezbos, može se doživeti na dva načina, kroz opise koje je autorka dala a u kojima žuta boja simbolizuje život, strast i putenost, ali i rast, životnu energiju, sa mirisom makovice, koja može biti i otrov i lek, i opojnim citrusima. I može se doživeti poput pejzaža, naslikanog na platnu, kojim dominira toplina.
Roman, što nije uobičajeno kada je autorkino pisanje u pitanju, otvara scena rituala koji ima eksplicitnu seksualnu konotaciju. Dodiri triju devojaka, njihova interakcija, otvaraju priču i pozivaju Jelenu u svet želja i požude. U svet odraslih, kada se u njoj javljaju i prva pitanja o potencijalnom suprugu, o izabraniku kome će pokloniti sebe.
„Sve što je ikada plamtelo u meni spojilo se i raspirivalo moje preobražene
passiones“.
Kroz raspirivanje strasti i buđenje proleća upoznajemo Jelenu Gatiluzio, mladu ženu koja je na raskrsnici, upoznajemo prve žudnje, prva traganja i razmišljanja žene koja sazreva i čije se sazrevanje poistovećuje sa otvaranjem raskošnih cvetova anisa, kojima Lezbos i Mitilena obiluju.
Vidimo mladu ženu kako stasava, svesna svojih želja i rešena da ih ostvari. Jelena je lik koji očarava, ne samo lepotom već i šarmantnom rešenošću da osvoji i bude osvojena. Dirljiva je, ali ne patetična, privlačna je ta njena mladalačka rešenost da bude voljena, što kao da najavljuje susret sa neobičnom sudbinom koja će Jelenu dočekati u liku otmenog i podjednako odlučnog srpskog despota.
„Da li se devojka koja je kao žuti cvet postaje crveni kada oseti naklonost i ljubav?, mislila sam. Da li postaje crvena kao zalazak sunca koji se raširi po celom nebu i moru, koji zapali vazduh i vodu? Da li je jedan muški pogled dovoljna inicijacija? Kako li će tek biti kada me bude gledao onaj koji će me voleti? Biće to praznik nad praznicima!“
Iako se ne može sa sigurnošću tvrditi kakva je stvarna istorijska ličnost bila, kroz priču o Jeleni Gatiluzio, koju autorka od početka dinamično tka, saznajemo da je u njoj bilo puno oprečnih osobina, istovremeno je bila krhka kao nežni list anisa, mila poput zraka sunca na Lezbosu, a istovremeno jaka i oštrolisna poput mediteranskih stabljika. Dama u kojoj se ogleda plemenitost i čija je uglađenost izvanredna. Kao voda koja uvek pronađe put.
Samo takvoj, neobičnoj ženi, ni nalik bilo kojoj drugoj, mogao je da pripadne zmajeviti srpski despot Stefan Lazarević.
„To je čovek pred čijim naletom padaju zastave.“
Njihov susret bio je sudar vulkanskih energija koje su dugo bile pritajene a potom eruptirale. Bio je to susret ljudi koji imaju više lica ali jednu dušu.
„Despot Stefan je u sebi nosio hladnoću i ozbiljnost severa. Delovao je povučeno, ali nije bio povučen. Izgledalo je da nije grub, ali je nešto unutar njega ukazivalo da ipak jeste.“
Od žute devojke, koja je živela na ostrvu na kome je Sapfo svoje stihove nizala kao bisere, Stefan je Jelenu, snagom i silinom svog bića i strasti pretvorio u njih. Crvene.
A crvena je boja ljubavi, podatnosti, strasti. Crvena je boja krvi koja se u njihovom bivstvovanju sjedinila. Pomešala se vrelina sunčane Grčke i plavetnilo Stefanovog Tromoravlja. Iz tog jedinstva rodila se crvena. Rodio se par. Despot Stefan i despotica Helena. Jelena. Jelača. Ali, rodila se i borba.
Junaci Ane Atanasković ulaze u borbu bez razmišljanja o pobedi, rekao je Branislav Janković u recenziji. Jer, borba za ljubav je takva. Bespoštedna, i nikada ne traži pomilovanje. Borba za mesto i primat u srcu vladara posvećenog ratnim pohodima, gradnji, posvećenog svom narodu, majci i sestrama. U tom odnosu mladoj ženi nije bilo lako. Ali, njena žuta priroda, podatna i meka, baš kao voda iz mora oko njenog Lezbosa, kao voda Stefanovih reka, pronašla je put.
Put do Stefanovog srca. A Stefan nije mogao drugačije. Kao vladar morao je da bude surov, na trenutke i okrutan, jer je okrutnost začin, kao so trpezi, svakoj vlasti. Imao je svoja moranja i svoje dužnosti u kojima je Jelena bila druga. Bio je njen samo u postelji. I to je u mladu vladarku Srbije unosilo nemir i želju da nešto promeni.
Likovi Jelene Gatiluzio i Despota Stefana iscrtani su vrlo vešto. Dok je Jelenu u velikoj meri izmaštala, oživljavajući srednjovekovno predanje i mitske priče o vladarskom paru, lik despota Stefana, čini se, autorka je istkala lako. Despot Stefan prikazan je kao apsolutni alfa muškarac. I čini se, kroz pažljivo čitanje, da niko do sada nije na ovaj način pronikao u psihu najplodonosnijeg srpskog vladara.
Kroz biografska dela, počev od Konstantina Filozofa, do Nikole Moravčevića, pa i Slavomira Nastasijevića, lik despota Stefana opisivan je kao ratnik, kao vladar, ktitor crkava i manastira, ali ni jedan od pisaca koji se bavio njegovim likom nije pokušao da odbrani njegova unutrašnja previranja, da se stavi u njegov položaj, da zamisli sva njegova htenja, želje i namere.
Zato je Ana Atanasković napisala i izgradila jedinstveni lik despota srpskog, ne oslanjajući se na književnost, a koristeći njegove biografske podatke, da despota prikaže kao čoveka od krvi i mesa. Čoveka koga, pored državničkih, vode i duboko lični motivi. A u centralnom krugu, kao u žiži, nalazi se jedna žena. Jedina koja može da parira Zmaju. Zmajeva žena, zmajskog srca. Koja na želju odgovara vulkanom strasti. Na odanost potpunim predavanjem, na ljubav – još većom ljubavlju. Jelena.
Jer, kada se posmatraju u književnom ogledalu pred koje ih Ana Atanasković postavlja, despot i despotica su dva tela koja tvore jednu potpunu celinu. Dva tela koja čine jednu dušu. Dva uma koja sačinjavaju jedan um, jednu misao, jedan cilj.
Taj cilj provlači se kroz čitavo drugo – crveno poglavlje. Plava je boja vladarske krvi. Plava je boja reka kraj kojih je Stefan odrastao. Plavo je nebo kojim zmaj širi svoja krila. A da bi Zmaj poleteo i raširio svoja krila, potrebna mu je pomoć. Zato njegova Zmajica priziva u pomoć rusalke.
Taj obred inicijacije, savršeno je poput delića slagalice uklopljen, kao glavni element magijskog realizma u priču o istoriji, u priču o ljubavi, u priču o Srbiji. Rusalke su svoj zadatak obavile savršeno. Jelena je svoj zadatak i svoju misiju ispunila. Uspela je da svom čoveku, svom vitezu pomogne da raširi svoja krila i poleti visoko iznad Lazarice, Ljubostinje, Koporina, Kruševca.
Dok traje Stefanov let, čitalac može u potpunosti da vizualizuje ono što je autorka želela da nam kaže i pokaže. Ta nevidljiva, a tako, kao na dlanu vidljiva slika donžon kule, koja štiti vladalački dom Lazarevića, široke gradske ulice, i mošti predivne zaštitnice Svete Petke koja je svoje utočište pronašla u Kruševcu, sve do Beograda koji se gradi i postaje velelepni prestoni grad. Grad koji ima magijsku snagu, grad u čijem Ušću obitavaju Jelenine saveznice – Rusalke.
Crveno poglavlje je i najduže u čitavom romanu. Ono prodire u komplikovane odnose despota i despotice. Kroz ovo poglavlje Ana Atanasković oslikava borbe koje Jelena vodi sa despotom. Te slike u kojima se ona seća majčinih reči, da su najjače one koje nisu izgovorene, despotica pogledom vodi osvajačke ratove ne bi li dospela u srce svog gospodara.
Kroz čitavo ovo poglavlje dominira i želja Jelene da postane majka. Zbog ovakvih želja i molitvi kojima se njeni likovi predaju, autorka je stvorila i pre svega očovečila likove naše istorije, udahnula im život i energiju, sve vreme se trudeći da bude njihova ispovednica, ona koja kao pažljivi slušalac saznaje njihove najintimnije tajne, želje i misli, istovremeno im ne sudeći niti tražeći pomilovanje za njihove postupke kakvi god oni bili.
„Zašto se braniš? Želiš li Bogu da se opravdaš? Nema potrebe. Muškarac je cvet, žena je jutarnja rosa. Žena hrani muškarca snagom promene. Kroz ženu muškarac pronalazi ono što je duboko zakopano u njemu i otvara svoje latice.“
Plavo poglavlje su njihovi gubici. U burnim danima, kada su sve sile sa Istoka i Zapada navalile na srpsku despotovinu, Stefan i Jelena nisu imali snage da se zbliže. Rastavljale su ih daljine, bojevi i gubici. Rastavljala su ih dva vatrena srca koja nikada nisu uspela da se slože.
I mada se čini da je ovo ljubavni roman, on suštinski to nije. Mada obiluje scenama erotike, one su precizno dozirane, ni najmanje vulgarne, zbog čega se može reći da je ovo roman koji nadmašuje sve do sada napisane romane istorijske fikcije.
Purpurna ili skerletna boja, odnosno boja koja simboliše vladavinu, bila je i boja razdora, boja kraja, boja rastanka. Purpurna boja, iako deluje kao topla, u stvari je boja hladnoće. Boja rastanka za despota i Jelenu.
Čitav roman oslonjen je na našu tradiciju, na srpsku srednjovekvnu književnost, u kojoj je dominirala porodica Lazarević. I sam despot je pisao. Ana Atanasković je znalački umela i uspela da, poput špila štihova, pomeša elemente fikcije, burni istorijski trenutak u periodu nakon kosovskog sloma, ali i da se osloni na erotske varijacije, ljubav i dubinu srca svojih junaka, koji, iako su dali sve što su znali i mogli, nisu mogli da opstanu.
Jer, zmaj je biće koje najčešće sprži one koji mu se suviše približe. Vatra koju isijava nije toplina na kojoj će se srce prepuno ljubavi ogrejati, naprotiv, plamen će onoga ko priđe zmaju sagoreti i pretvoriti u prah. Kao što se to u priči o Zmajevitom srpskom despotu i lepoj Heleni, Jeleni, dogodilo.
Kao u „Aleksandridi“ na kojoj je odrastao Stefan, kao u „Troji“ na kojoj je odrasla Jelena. I baš kao u priči o slavnim herojima nije bilo onog bajkovitog „živeli su srećno do kraja života“. Zmaj je spržio damu snagom svoje vatre.
Autor: Jelena Nedeljković
Izvor:
Delfi Kutak