Da li ste se nekada osećali kao da nigde ne pripadate, ili ste se sa tugom u srcu preispitivali gde ste pogrešili? Možda ste, stojeći u mestu dok se svet oko vas okreće, neprekidno sagledavali svoj položaj u užurbanom društvu koje vas okružuje, koje ima svoje savršene, uglancane živote, udobne kuće, dobar auto i posao, porodicu punu ljubavi i razumevanja? A šta vi imate? Svakog dana ista priča, rutina koju možete da obavljate zatvorenim očima, isti posao na kojem vas omalovažavaju, isti klimavi autobus koji vas vozi do tog posla zbog kojeg ste zamenili dan za noć. Čeznete za ljubavlju, ali znate da je ona neprimetno zamenjena koristoljubljem.
Nije sve onako kako se čini. Savršenstvo je samo ljuštura, lepa slika za tuđe gladne oči, poistovećivanje sa filmom sa srećnim krajem. Kada se kamere ugase, glumci su nesrećni. Kada odloži četkicu, slikar shvati da nasmejani ljudi koje je naslikao neće oživeti, njihovi osmesi su prinudni, zagrljaji hladni.
Knjiga „
Oblik vode“ utočište je za neshvaćene. Toliko likova, a nigde ni delića sreće. Elajza pati jer nema mogućnost da izrazi emocije, ona je nema od rođenja i drugi je doživljavaju kao neinteligentnu, „mutavu“ čistačicu; njen prijatelj Džajls je nesrećan zbog svih godina koje su prošle, a koje nije ispunio životom kakav je zamišljao – biti gej početkom i sredinom 20. veka, biti gej bilo kada, nije se tolerisalo. Elajzina koleginica i prijateljica Zelda je crnkinja i osim što nema zdrav odnos sa mužem, zbog svoje boje kože konstantno doživljava omalovažavanja na poslu, na ulici, gde god da se pojavi. Svaki od ovih junaka je predstavnik neke marginalizovane grupe, i njihovi životi su mučni, teški, sumorni.
Ipak, nešto je drugačije u jednoličnom, sušnom Baltimoru. Uskomešali su se naučnici i doktori u Naučnoistraživačkom centru Okam, gde Elajza i Zelda godinama rade kao čistačice. Na scenu stupaju pukovnik Ričard Strikland, korumpirani službenik surovog držanja i mrkog pogleda, i doktor Hofstetler, naučnik mekog srca, sa ogromnom tajnom koju uspešno čuva. I njih dvojica su nesrećni: Strikland jer su užasna ubistva od njega napravila čudovište u kojem više nema ljubavi za svoju porodicu a kamoli za ostale ljude, a Hofstetler jer je zbog svoje mračne tajne napustio Rusiju i svoje najbliže kako bi služio nadređenima.
U laboratoriji u Okamu postavljeni su veliki bazen i akvarijum. U toku su pripreme za dolazak čudnog bića iz Amazonije, vodenu zver. Deus Brankuija je riba-čovek. Domoroci su ga smatrali božanstvom, klanjali su mu se, ali se i sklanjali od njega, prinosili mu žrtve. Strikland ga je po naređenju otrgao iz njegovog skloništa i odlučio da se igra Boga nad Bogom. Igrom slučaja, Elajza se susretne sa misterioznim bićem i tada počinje međusobna fascinacija, ali i niz ozbiljnih problema.
Pročitah knjigu. Potom odgledah film. Oduševljena sam slojevitošću romana! Ne može se izbeći teskoba koju emituju likovi. Njihovi strahovi su stvarni, mržnja je opipljiva, nepripadanje stvara dubok jaz; ipak, prijateljstva su trajna i poverenje je potpuno i uzajamno, ljubav prema muzici je inspirativna, a nada im ipak ne umire. I kada deluje da je neiscrpno opisivanje jednog običnog dana Striklandove supruge suvišno, ili vam je dosadna vožnja taksijem Baltimorom nad kojim se nebo neočekivano otvorilo i liju strašne kiše, svaka priča, svaki lik, svaki sićušni događaj je ovde povezan, i ta savršeno osmišljena povezanost će vas zapanjiti.
Knjiga je surovija nego što sam očekivala, puna nasilja i scena od kojih se prevrće želudac, pa imate potrebu da brzo zatrepćete kako biste ih izbrisali iz sećanja – film je u ovom pogledu mnogo blaži. Ipak, uprkos surovosti, neverovatna snaga ljubavi još više dolazi do izražaja. Žrtva zarad ljubavi, na granici sa ludošću, zaslužuje naklon. Takođe, zbog vremenskog ograničenja, logično je da je knjiga mnogo detaljnija od filma, ali da nisam pročitala knjigu, verujem da film ne bi ostavio snažan utisak. Knjiga je u ovom slučaju ponovo pobedila film!
Autor: Dragana Milošević
Izvor:
Delfi Kutak