Roman „
Nikad nikad“, koji su zajedno napisale
Kolin Huver i
Tarin Fišer, autorke vrlo spretne u žanrovima koje pišu, potpuno me je opčinio. Priča me je osvojila već od prve stranice. Sve opisane scene lako sam mogla da zamislim, i to u boji, da vidim i čujem, i smatram da bi po njoj mogao da se snimi odličan film.
Ovo je prvenstveno misterija, ali i ljubavna priča, čiji su glavni junaci adolescenti Čarli Vinvud i Sajlas Neš. Njihova ljubav je divna, nevina, topla, prava prva ljubav, jer vole se otkako su prohodali. Samo što se toga ne sećaju. Ne sećaju se ničega otkako su se, svako u svom odeljenju, zatekli iznenada, kao da je neko pucnuo prstima i smestio ih tu, a oni ne znaju kako se zovu, nepoznati su jedno drugom, a ne znaju ni ko su svi ti ljudi oko njih. Okolina to ne primećuje i ponaša se prema njima normalno, dok njima umovi vrište od užasa: „Ko sam ja, otkud sam ovde, ko su oni, zašto mi se ovo dešava?“
Ovako je, na primer, izgledalo prvo buđenje Čarli: „Gde sam? Zašto ne mogu da se setim? ’Čarli!’, sikće neko. Osvrćem se. Ko je Čarli? Ko među njima je Čarli? Ulazi čovek sa aktovkom. Spušta je na radni sto. Nastavnik. Ja sam u učionici i on je profesor. Srednja škola ili koledž?, pitam se. ’Kuda, gospođice Vinvud?’ Profesor me gleda preko naočara, dok lista gomilu papira. Otresito ih spušta na sto, a ja se štrecam. Mora da sam ja gospođica Vinvud.“
Kada se Čarli i Sajlas sretnu, shvataju da oboje imaju amneziju i kreću da traže odgovore – u novčanicima pronalaze svoje adrese i odlaze zajedno prvo kod Sajlasovih, pa kod Čarlinih, apsolutno ne prepoznajući najrođenije, niti svoje stvari, iako pamte kako se vozi, koristi kompjuter, telefon, čak i svoje lozinke unose tačno, a sve ih to još više zbunjuje. Kako njihova istraga odmiče, kroz fotografije, pisma, dnevnike, kao i priče koje izvlače od drugih ljudi, saznaju da su se voleli, moguće raskinuli, prevarili jedno drugo, a da im se porodice neverovatno mrze, iako su se do prošle godine družili i čak imali zajednički biznis. Sada je Čarlin otac u zatvoru, a Sajlasov krije tešku tajnu o događajima koji su tome prethodili.
Pomažu im njena sestra i njegov brat, međutim niko od njih ne zna da se kod njih nestanak svesti i gubitak pamćenja dešavaju na svakih 48 sati. To saznaju kasnije i očajni su zbog toga. Sajlas to shvata kada u automobilu, u kom se probudio usred pljuska ne znajući ko je i kuda je krenuo, pronađe pisma koja su njih dvoje pisali sami sebi kako nikada ne bi zaboravili šta im se dešava. Najgore od svega je što Čarli nestaje bez traga i niko ne može da je nađe.
Ona se u jednom trenutku ponovo budi bez ikakvog znanja o sebi i okolini, zaključana u sterilnoj sobi, a obilazi je i kljuka lekovima osorna medicinska sestra Semi. Kada zaspi, sanja nekog momka kako je vodi ulicama za ruku, kako fotografiše ljude, kako se smeju, ljube, vole. Ko je on?
Ovo je priča koja će čitaoce zabaviti, učiniće da se naježe, u nekim trenucima će ih i nasmejati, ali sve vreme će brinuti zajedno sa glavnim junacima dok ne saznaju šta im se desilo, čime je to izazvano, kako se prekida beskrajni krug užasa u kome se nalaze i šta zapravo znače reči koje oni jedno drugom ponavljaju poput mantre:
Nikad nikad?
Strašno je kada potpuno nestanu sva sećanja – na prijateljstvo, zajedničke igre, tajne, na prvi poljubac, pa i prvu svađu, a što više glavni junaci budu saznavali o događajima u poslednjem periodu, javiće se i sumnja da je njihova ljubav ikada i postojala.
Knjiga je toliko uzbudljiva da sam je pročitala za jedan dan, iako ima više od 300 stranica, jer priča teče glatko, pitka je – brzo ćete okretati stranice.
Čudesna priča, neizvesna do samog kraja!
Autor: Tatjana Todorović
Izvor:
Delfi Kutak