Kakva je ovo knjiga!!!
Onog trenutka kada sam počela da čitam „
Molitvu za Ovena Minija“, više nisam pred sobom videla obimnu knjigu, niti sitan font slova, niti one redove ispisane svim velikim slovima, koje sam prelistavajući zapazila. Toliko je moćno, detaljno i uverljivo pripovedanje
Džona Irvinga da sam istog trenutka imala osećaj da se nalazim u Grejvsendu u Nju Hempširu, da gledam „kasno noću“ na crnobelom televizoru Harijet Vilrajt ili da sedim, na primer, na lukobranu u luci Raj, gledam galebove, vodu, i slušam glas Džona Vilrajta i vrištavi glas Ovena Minija (u knjizi označen svim velikim slovima).
Zapravo, pripovedač je Džon Vilrajt, nastavnik književnosti u ženskoj školi Biskup Storn pri anglikanskoj crkvi u Torontu u Kanadi. Džon ili Džoni, kako su ga zvali, potomak Džona Vilrajta, osnivača Grejvsenda, ispričao je svoja sećanja jer:
„Sećanje je čudovišno. Vi nešto zaboravite – a ono ne zaboravlja. Ono se lepo negde razvrstava. Čuva stvari umesto vas ili ih od vas krije – i priziva ih kako se njemu hoće. Mislite da vi imate sećanje, ali ono zapravo ima vas."
Džona sećanja ne puštaju, ne daju mu mira, u svemu što vidi, čuje, radi, prepoznaje nešto iz svoje prošlosti. Uostalom, on je u Kanadu došao pre dvadeset godina, upravo zbog onoga što mu se dešavalo, zbog onoga što se desilo Ovenu Miniju, njegovom najboljem drugu, zbog onoga što se dešavalo u Sjedinjenim Američkim Državama pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka. Iako je već 1987. godina, ne može da ne čita vesti iz domovine koju je napustio, ne može da ne misli na Ovena, na prošlost. Sećanja ga vode u detinjstvo, u period kada su Oven i on postali prijatelji, kada su igrali bejzbol, a jedna loptica završila tamo gde ne treba i zauvek promenila živote dvojici drugova.
Kad neko opisuje čitav svoj život, onda priča ne može biti jednoobrazna, ne prati samo jedan tok, jer je i sam život slojevit, jer životne putanje ne iscrtava samo jedan ili nekoliko događaja, već na njega utiče sve, svaka pojedinost, od mesta u kojem se čovek rodi, od porodice, rođaka, komšija, preko nekih, samo naizgled običnih dešavanja, do nekih ozbiljnijih prekretnica. Zato je i Džonova priča takva, slojevita, zato nas upoznaje sa stanovnicima svog mesta, opisujući neke tužne, neke komične događaje iz njihovih života. Priča o svojoj babi Harijet, džangrizavoj, ali i velikodušnoj, o svojoj majci Tabi, uvek nasmejanoj lepotici, o očuhu Denu koji mu je bio velika podrška. To što Džon nije znao ko mu je otac, nemir koji izaziva to neznanje i sama potraga za ocem, za sopstvenim identitetom, jedan je upečatljiv sloj priče. Ali tu su i odnosi sa braćom i sestrom od tetke, naročito sa sestrom Hester koja će značiti kako Džonu tako i Ovenu. Svi su likovi živopisni, realni, zamislivi. Ono što preživljavaju je svima blisko, razumljivo. Upadaju u situacije koje su komične, tragikomične ili istinski potresne. Brisala sam suze od smeha dok sam čitala kako se raspada
Dikensova „Božićna bajka“, predstava koju za Božić priređuje amatersko pozorište „Grejvsendski zabavljači". Tragikomične su scene na sahrani Džonove majke, uznemirujuće je saznanje sa kakvim je roditeljima Oven Mini odrastao. Odrastanje nije bilo lako ni Ovenu ni Džonu. Borili su se sa verskim predrasudama, sa različitim shvatanjima religije. „Nije Bog sjeban, nego bukači koji kažu da veruju u njega i tvrde da za svojim ciljevima idu u Njegovo ime“, reći će u jednom trenutku Džon. Borili su se i sa sopstvenim nedostacima, sa svim onim sa čime se dečaci inače kroz život moraju nositi, ali imali su i poneku prepreku više, na primer, nadmenog direktora akademije. Ali su se borili i sa politikom sopstvene zemlje, koja je njihove vršnjake regrutovala i slala u Vijetnam...
Zanimljivo mi je kako je Džon Irving opisao Amerikance i američku spoljnu politiku. Nisam sigurna koliko bi se ijednom Amerikancu dopalo da čuje ono što je Irving napisao. Za mnoga zla je američke predsednike okrivio, pa sam morala da se zapitam šta li bi rekao danas, šta li bi mislio o američkim ratovima u proteklih trideset godina, da li bi zapitao: „Dragi gospodine predsedniče, ko će pomilovati Sjedinjene Države?“
Politika, iako bitna za sudbinu junaka, ne dominira delom, prilično je odmereno dozirana. Odmerena su i Džonova razmišljanja o književnosti, o Dikensu, sestrama Bronte, najviše Tomasu Hardiju, ali i priznatim savremenim kanadskim piscima, kao što je Alis Manro. Odmerena, ali vrlo interesantna.
Najviše, naravno, Džon priča o Ovenu, jer kako kaže: „Oven Mini je bio dovoljno uzbudljiv za ceo život.“ Oven je bio poseban, ne samo zbog niskog rasta i piskavog glasa. Posebni su bili njegovi pogledi na život, izdvajao se u svemu što je radio. Zato je i Džona učinio posebnim, zato su ga mnogi voleli, zato ga je Džon voleo.
„Kad neko koga volite umre, a vi to ne očekujete, ne gubite ga odjednom. Gubite ga dugo u komadićima – baš kao što pošta prestaje da stiže i njegov miris bledi sa jastuka, pa čak i sa odeće u njegovom ormanu i fiokama. I baš kad dođe dan kad vas neki poseban komadić koji nedostaje preplavi osećajem da je zauvek nestao, dođe drugi dan i neki drugi poseban komadić.“
Bilo je pravo uživanje upoznavati komadić po komadić Ovenovog i Džonovog života. Onako kako sam od Irvinga i očekivala, uspevao je da u meni uzburka čitav arsenal različitih emocija. I ostavio me je na kraju da se pomolim za Ovena Minija, da se pomolim za sve one kojih nema, a koji su život činili uzbudljivim. Za one koji su bili heroji za sve nas, ali i one naše lične heroje.
Autor: Andrijana Petković
Izvor:
Delfi Kutak