Nije potrebno da ste se rodili u nekom prašnjavom ravničarskom selu da biste razumeli i zavoleli ovu knjigu. Dovoljno je da ste proveli detinjstvo penjući se po mračnim tavanima, zavirujući u memljive šupe i klozete, slobodno trčeći za Ciganima dok igra mečka-Božana. Da ste tokom tih dugačkih dana bili sami, znatiželjni, nestašni i začuđeni pred svetom koji vam se otkriva, a koji je po svemu sudeći sve osim bezazlen. Da ste videli da sve može umreti, i životinje i ljudi, i da ne boli samo smrt, već i ljubav – što je veća, još više.
I zbog svega toga neophodan vam je saučesnik, neko isti kao vi, sa kojim ćete biti hrabriji i smeliji, da biste postali mi. Jer MI i jeste najčešća reč kojom počinju sve naše priče o detinjstvu – kad smo mi ovo, kad smo ono – sva deca su imala slična sećanja koja ih vežu. Primećujući tu suptilnu razliku između ja i mi, talentovana Julijana Adamović, pripoveda celu knjigu u prvom licu množine, pomažući nam da se prisetimo i hladnih soba, i smrdljivih klozeta, i strašnih komšija, i prve kafe, a bogami i cigare... I to MI odjednom obuhvata čitav jedan svet, a ne samo svet ove knjige.
A kakva je ova knjiga? Snažna. Topla. Bajkovita. Surova. Strašna. Na mahove prepuna specifičnog humora, ali i setna.
Jezik kojim je pisana, te metafore i te slike ne sreću se tako često. Tek ponekad se desi ovakav jedan bljesak u književnosti, da sve zaseni i da shvatite da reč može da dočara svaku emociju. Da može da oživi sliku. Da je književnost i dalje najlepša umetnost.
I zato hvala Julijana, i od mene i od sestre i od Mare-vaške, jer svi smo imali po jednu Maru sa kojom nam je bilo zabranjeno druženje, i zbog koje su nas danima zaronjene u krila trebili. Hvala ti što si nas podsetila koliko je hrabrosti bilo potrebno da bi se preživelo detinjstvo kroz koje smo srljali kao divlje guske kroz maglu, na slepo, i koje je i pored svih užasnih okolnosti ipak bilo srećno, jer je bilo prepuno ljubavi.
Autor: Nataša Spasojević
Izvor:
Delfi kutak