Dejzi Gudvin govori o oživljavanju prošlosti u svom drugom romanu „Lovac na bogatstvo“

Dejzi Gudvin, koja je pohađala filmsku školu Univerziteta Kolumbija pošto je diplomirala istoriju na Kembridžu, jedan je od vodećih televizijskih producenata u Velikoj Britaniji. Takođe piše prikaze knjiga za London Tajms a bila je i presedavajući žirija prilikom dodele nagrade Orange Prize for Fiction 2010. godine. „Lovac na bogatstvo“ je njen drugi roman, koji je usledio posle bestselera „Poslednja vojvotkinja“.

Šta vas je inspirisalo da napišete roman „Lovac na bogatstvo“? Koliko je uticaja imala jedna slagalica?

Još kao mala devojčica bila sam fascinirana austrijskom caricom Elizabetom, ili kako su je članovi porodice zvali Sisi. Kada sam se oporavljala od operacije, poklonili su mi slagalicu na kojoj se nalazio čuveni Vinterhalterov portret carice u balskoj haljini sa šljokicama i dijamantskim zvezdicama u kosi, i sećam se da sam provela sate pokušavajući da je sklopim. Neko je udario slagalicu kada sam je bila dopola složila pa se nekoliko delova zagubilo, tako da nikada nisam uspela da je završim ali mi je, kao što to često biva u životu, upravo nedovršena slika ostala u sećanju.

Godinama kasnije, posetila sam Beč i palatu Hofburg gde sam videla portret na osnovu koga je napravljena slagalica. Počela sam da istražujem caričin život i zapanjila se koliko je njen lik delovao savremeno. Njena zabrinutost zbog telesne težine, lepote koja nestaje i njena potraga za smislom života jedne dive, sve je to delovalo veoma savremeno. Kada sam otkrila da je Sisi posetila Englesku i imala vezu sa kapetanom sjajnog imena, Bejom Midltonom, shvatila sam da moj naredni roman dobija obrise. Iako sam uzela izvesne slobode što se tiče hronologije caričine posete Engleskoj, svi likovi su zasnovani na stvarnim ljudima. Volim da od imena koje pročitam u istorijskim knjigama, stvorim ljude od krvi i mesa.

Lik iz naslova je Bej Midlton, čovek u središtu ljubavnog trougla. Kada vam je prvi put zaokupio pažnju? Šta možete reći o njemu, junaku romana kao i stvarnoj ličnosti?

Počela sam da istražujem za roman u vreme kraljevskog venčanja, tako da je bilo normalno da mi svako sa prezimenom Midlton privuče pažnju. A Bej je tako glamurozan nadimak. Mislim da sam se prvo zaljubila u njegovo ime a potom je došlo sve ostalo. Kada sam počela da istražujem njegov život, saznala sam da je bio čuveni ženskaroš. Pre svoje veze sa Sisi, imao je aferu sa Blanš Hozijer, udatom damom. Sasvim je verovatno da je Klementin, njena kćerka, a kasniej i surpuga Vinstona Čerčila, zapravo Bejovo dete. Bej je bio najbolji konjanik svoje generacije, i bio je isto toliko poznat u lovačkim krugovima, koliko i Sisi u Beču. Nedavno sam srela njegovu čukun-čukununuku koja je poznato TV lice u Britaniji i otkrila da je svog mlađeg sina nazvala Bej.

Stvarni Bej je verovatno bio nešto manje zgodan od onog u romanu, i postoje neki izveštaji da je bio nagluv. Ali nagađam da je bio od onih ljudi koji glume loš sluh kada su u društvu ljudi koje smatraju dosadnim. Ono što je zajedničko stvarnom Beju i onom iz romana, jeste strast prema konjima i ženama. U stvarnom životu, njegova veza sa Sisi je trajala najmanje pet godina. Ali iako su prestali da idu zajedno u lov, mislim da Bej nikada nije u potpunosti preboleo Sisi. Kada je umro prilikom nezgode u lovu, 1892. godine, u njegovom džepu su našli medaljon koji mu je ona poklonila prilikom njihovog poslednjeg susreta. Postala sam svesna realnosti njegovog postojanja, kada sam mu posetila grob u malom crkvenom dvorištu u Lesterširu. Tamo se nalazi predivni keltski krst sa imenom BEJ na njemu. Ali ono što je bio zaista dirljiv detalj jeste to što je neko stavio sveže cveće na grob. Mislim da je to sigurno bila neka žena. Čak i stotinu godina posle smrti, Bej Midlton i dalje ima obožavateljke.

Mnogo manje se zna o Šarlotinom životu nego caričinom. Šta je bio veći izazov za vas ‒ stvaranje Sisinog ili Šarlotinog lika? Da li ste saosećali sa nekom od njih više nego sa drugom?

Postoji mnogo caričinih biografija (najbolja je „The Reluctant Empress“ od Brigit Haman), ali život Šarlot Berd je uglavnom slabo zabeležen. Tako da kada sam pisala o Sisi, koristila sam ono što sam čitala o njoj, čak iako sam dala svoje viđenje nje. Šarlotina prošlost mi je bila nepoznata, tako da sam pošla od toga da stvorim lik koji nema ništa zajedničko sa Sisi osim, naravno, zanimanja za Beja. Sjajno sam se zabavljala stvarajući njen lik. Njen lik se gradi sam od sebe već od prve rečenice. Kao što je rekla Beju, ona je od onih žena koje primećuju stvari. Druga stvar koju volim kod Šarlot jeste njen nedostatak respekta. Pretpostavljam da pošto je bila siroče, najgore stvari u životu su joj se već desile, tako da je bez straha. Ali takođe imam simpatija i za Sisi. Mora da je bilo teško biti stalno okružen ljudima koji vam povlađuju u lice ali rovare iza leđa. Sisi mi je bliža po godinama i, pretpostavljam, pripisala sam joj neke svoje brige o starenju i gubitku privlačnosti, iako ja nisam na njenom nivou.



Zašto ste Šarlot dodelili zanimanje za fotografiju?

Uvek sam bila fascinirana time koliki je uticaj pojava fotografije morala imati na to kako ljudi doživljavaju sebe. Videti po prvi put sebe onako kako te drugi vide, mora da je bilo pravo otkrovenje u šezdesetim i sedamdesetim godinama 19. veka. Danas je fotografija uobičajena, ali tada mora da je promenila način na koji ljudi razmišljaju. Zamislite da ste u stanju da prvi put vidite fotografiju pustinje ili glečera. To mora da je bio neverovatan trenutak. Neki od najinteresantnijih fotografa toga vremena bile su žene. Šarlotinu kumu sam zasnovala na stvarnoj osobi, ženi fotografu po imenu ledi Hauarden. Želela sam da Šarlot bukvalno ima sočiva kroz koja vidi svet. Stvari koje fotografije otkrivaju, jeste jedna od tema u knjizi. Fotografija takođe i povezuje dve žene. Sisi je toliko zabrinuta zbog fotografija koje je ne prikazuju na najbolji način, da nosi lepezu svuda sa sobom kao zaštitu od viktorijanskih paparaca, što je neka vrsta ekvivalenta današnjim kačketima i naočarima za sunce.

Kako ste istraživali za različite apekte romana, kao što su vremenski period, mesto radnje ili detalji o lovu? Da li ste posetili zamak Vindzor, gde su Sisi i Bej imali susret sa kraljicom Viktorijom?

Istorija je uvek bila moj omiljeni predmet u školi, tako da je istraživanje u potpunosti predstavljalo zadovoljstvo. Provela sam sate u bibliotekama čitajući o konjskim trkama toga doba i posećujući manje poznate muzeje koji imaju autentična sedla za dame. Išla sam mnogo i na jahanje dok sam pisala knjigu, čisto da podsetim sebe kako je to juriti preko otvorenog polja, ali sam bila suviše uplašena da bi poterala konja u galop. Lov na lisice je zaista ekstreman sport. Bila sam u poseti Vindzoru a i čitala sam puno o tome kako je zamak izgledao u 19. veku.

Pored romana „Lovac na bogatstvo“, napisali ste i „Poslednju vojvotkinju“ čija se radnja takođe odvija krajem 19. veka. Zbog čega vas privlači pisanje istorijske književnosti?

Volim izazov koji predstavlja oživljavanje prošlosti. Odrasla sam čitajući velike romane 19. veka, tako da kada sam počela pisati bilo je prirodno da radnju svojih knjiga smestim u Viktorijansko doba. Volela bih da jednog dana napišem roman sa radnjom u sadašnjosti ali kako je moja sledeća knjiga o dvoru kraljice Viktorije, to se još uvek neće desiti.

Autor: Šenon Mekena Šmit
Izvor: bookbrowse.com
Prevod: Vladimir Matković