Nikols je još kao tinejdžer inspiraciju za svoj bestseler pronašao u romanu „Tes od roda D’Erbervila“, ali priča o Emi i Deksteru morala je da sačeka još dvadesetak godina. O nastanku romana „Jedan dan“ autor je pisao za Gardijan pre tri godine.
Sredinom 80-ih sam proučavao roman „Tes od roda D’Erbervila“ za maturski ispit. Sedamnaest godina je verovatno idealno doba kada treba čitati ovu ljubavnu priču osuđenu na propast, a ja se i dalje sećam pasusa u kom Tes „filozofski zapaža datume onako kako su prolazili s krugom godine“ i shvata da, pored rođendana, postoji „još jedan datum, za nju važniji od tih; dan njene smrti, kad će sve te čari nestati; dan koji počiva pritajen i nevidljiv među svim drugim danima godine, ne oglašavajući se ni znakom ni zvukom kad pređe svake godine preko njega“. Te skrivene godišnjice! Svi ti dani koje proživljavamo bez svesti o njihovom značaju! Verovatno sam pomislio; „Vau!“ Svakako me je taj koncept toliko duboko pogodio jer sam o tome razglabao po žurkama. Ipak sam bolje prolazio na ispitima nego na žurkama.
Dvadeset i dve godine je prošlo od tada, a ja sam se našao u zapećku – nisam imao ideju za svoj treći roman. Kao novopečeni roditelj na pragu 40-ih, očekivano sam bio preokupiran pitanjem kako smo dospeli do sadašnjeg trenutka. Kako postajemo odrasle osobe, šta se menja, a šta ostaje isto? Pomislio sam da bih mogao da napišem epsku ljubavnu priču na tu temu, ali 20 godina proteklog života činilo se nezgrapno i zastrašujuće. Osim toga, bio sam zaokupljen poslom iz snova – pisanjem scenarija za adaptaciju romana „Tes od roda D’Erbervila“ za Bi-Bi-Si. I opet se dogodilo ono: jedan običan dan koji se ispostavio da uopšte nije običan. Dvadeset scena činilo se dovoljnim, a izostavljanjem očiglednih događaja – prvog susreta, prvog poljupca, dana venčanja – čitalac bi možda bio upecan da sam dopunjava ostala 364 dana kako budu proticali.
Ali koji datum? Ne može biti rođendan, Dan zaljubljenih ili Nova godina – previše očigledno i izlizano – ali bi bilo odlično ako bi likovi mogli da shvate njegov dublji značaj. Dan Svetog Svituna poklapao se sa sezonom završetka školovanja, početnom tačkom odrastanja, a mitologija koja ga okružuje se činilo da se savršeno uklapa u te teme nepredvidljivosti. A tu je i pesma Bilija Brega, o nostalgiji i kajanju.
Ali to je bila samo struktura. Potrebni su mi i junaci i niz prepreka, propuštenih prilika i zabluda, kako bi bili sluđeni i povezani sve do njihovih četrdesetih. Dekster (na početku „Tom“) će biti onaj tip momka koji u svet odraslih stupa odlučno i s ubeđenjem da mu sledi neminovan uspeh: privilegovan, samopouzdan i potkovan da se izbori sa bahatim 90-im godinama 20. veka. Emi će biti potrebno malo više vremena da se snađe i pronađe svoj put. Nisam želeo da pružim previše biografskih detalja, ali sam tokom pisanja imao par promašaja i zapadao u ćorsokak. Emin užasni teks-meks restoran je zasnovan na lancu bistroa kod mene u Fulamu, a kupka od avokada koju koristi me podseća na moj smeštaj u Batersiju.
Knjigu sam planirao do sitnih detalja, osmišljavajući događaje koji se neće direktno odigrati na njenim stranicama, adrese na kojima će junaci stanovati, odeću koju će nositi, koju će muziku slušati, zajedničke prijatelje koje će imati. Ema i Dekster tako neće morati da sve vreme budu skupa – dobrim delom romana nisu čak ni u istoj prostoriji – ali zato moraju imati nešto što će ih podsećati jedno na drugo, kako bi i dalje osećali neku povezanost, uticaj koji indirektno imaju na onog drugog, kako bi se usputna opaska izgovorena u Edinburgu 1988. obistinila u Parizu 2001. godine.
Roman „Dvadeset godina“ sam pisao po londonskim bibliotekama, i to mi je pričinjavalo veliki užitak, na moje čuđenje, naročito dijalog u kom pametnica Ema sa dozom podsmeha čika žustrog Dekstera koji nije uvek vispren niti ljubazan. Završio sam prvi nacrt, rodila mi se ćerka, i nakon pauze sam odštampao rukopis i ponovo sve napisao iz početka, umesto da ga prepravljam u kompjuteru. Možda iz navike, ali sam ih tako zavoleo – Emu lako, Dekstera uz malo više truda – i nije mi teško palo. Hteo sam da se uverim da je svaka reč ona prava.
Razume se, svaka reč nije bila ona prava i, 14 godina kasnije, još uvek postoji svašta što bih voleo da popravim – šale koje ne poentiraju, poneki tupavi trenutak ili kliše. Ali knjiga je promenila moj život na načine koje tinejdžer opsednut Hardijem nikada ne bi mogao da predvidi. I dalje sam veoma na to ponosan. Nakon što je roman objavljen pročitao sam ovaj savet od Lusi Prebl: „Pišite unazad. Počnite sa osećajem koji želite da publika ima na kraju i zatim se zapitajte:
Kako bi se to moglo postići?“ Namera mi je bila da pisanjem romana „Jedan dan“ čitaocima podarim nešto strašno emotivno, poput stare dobre pesme, nešto što će vas naterati da poželite da odložite knjigu i pohitate da se sastanete sa starim prijateljima. Nadam se da to i postiže.
Autor:
Dejvid Nikols
Izvor: theguardian.com
Prevod: Aleksandra Branković