Dejvid Bruks: Dobro proživljen život zasnovan je na obavezivanju prema porodici, svojim verovanjima, zajednici i pozivu

U ovom intervjuu upoznaćete američkog autora Dejvida Bruksa koji je naterao sebe da se popne na planinu života i odatle posmatra svoj život. Njegovi uvidi su mu pokazali da jedan pogled nije dovoljan. Potrebna su dva.



Dobrodošli, Dejvide. Možete li nam za početak dati kratko objašnjenje? Tokom života, peli ste se na, kako je zovete, „prvu planinu“, postigli mnogo uspeha, a onda ste se survali u dolinu.

Tako je. Ovo je knjiga o moralnom obnavljanju, kako pojedinci i društva da izađu iz doline. Živimo u kulturi hiperindividualnosti, kulturi koja je prepuna laži poput one da uspeh u karijeri može da nas ispuni ili da je život individualno putovanje, da nisi duša koju treba spasiti već skupina veština koje treba maksimalno iskoristiti. I na kraju da ljudi koji su pametniji ili uspešniji „vrede“ više od svih ostalih. A to je veoma opasan signal koji se šalje.

Tako sam i ja igrao tu igru i postigao poslovni uspeh kakav nisam mogao ni da zamislim, ali sam shvatio da postajem odsečen od drugih, od prijatelja, od veza sa drugim ljudima. I onda sam 2013. godine sleteo u dolinu, brak mi je propao, deca su otišla na studije, nisam imao prijatelje sa kojima bih razgovarao van posla. Proveo sam taj period sam shvatajući da sam propao kao ličnost i da su mi propale vrednosti. I zato sam narednih šest godina pokušavao da shvatim kako pojedinac ili društvo izlazi iz te doline.

Mislite li da je hrabar potez da svoje lično iskustvo unesete u priču?

U prvom rukopisu knjige nije me bilo uopšte. Ali prijatelj mi je rekao da je to knjiga o odnosima i da moram da govorim malo i o sebi. A jedini način da izgradite odnos sa nekim je kad pokažete svoje emocije, kad se ogolite, tako da sam shvatio da treba da budem ranjiv. Moj problem je u tome što sam bio isključen, nisam imao duboke veze sa ljudima, a to je problem sa kojim se mnogo ljudi susreće. Postoji veliki rast otuđenosti, depresije i samoubistava, sve je to posledica loših odnosa.

Obično su ovakve knjige prepune podataka, tabela i grafikona. Vaša nije. Ona je pre: „Ovo je moje iskustvo. Mislim da može da pomogne i drugim ljudima.“

Mislim da je jedan od najboljih opisa pisca onaj koji kaže da smo prosjaci koji govore drugim prosjacima gde su pronašli hleb. Svi želimo da vodimo bolje živote, to je deo ljudske prirode, a ja sam proveo pet godina čitajući mnogo knjiga na tu temu i naišao na mnoge stvari koje su mi pomogle da razumem – citate, savete i maksime koje su rečima definisale mnoge stvari koje svako od nas oseća intuitivno. Jedna od omiljenih rečenica koje se nalaze u knjizi je ona koju mi je prijateljica rekla kada je rodila ćerku: „Volim je više nego što to evolucija zahteva.“ Mislim da u ovom svetu postoji mnogo magičnih stvari i želeo sam da više obratim pažnje na njih, da shvatim kako dolaze do nas i kako nastaju.

Kada kritičari pitaju: „Gde je dokaz?“, jer ako je ovo pomoglo Dejvidu Bruksu, da li će pomoći i drugima, kako odgovarate na to?

Postoje podaci o problemima društva, o otuđenosti, nepoverenju i brojevima samoubistava, ali kada vam srce poskakuje od radosti ili se skuplja od bola, nema podataka o tome. Ne postoji način da se izmeri koliko nam je duša degradirana ili uzdignuta. Tako su i mnoge najvažnije stvari u životu nemerljive i to je činjenica ljudske prirode. Ako sve svedemo na neuronauku ili na osnovne podatke, promaći će nam elementarni aspekt života. Želeo sam da to stavim u centar – kvalitet vašeg iskustva, ne kvantitet. Kvalitet vaših odnosa sa drugima, sa prijateljima, to je ono što je zaista važno. Možemo da merimo dodirne tačke, ali ne i koliko smo dobri prijatelji.

Sve to zvuči hrišćanski iako ste se trudili da knjiga drži religiju po strani. Imate li utisak da su hrišćani bolje prihvatili „Drugu planinu“?

Ne baš. Mislim da ne morate da budete hrišćanin, judaista, musliman ili uopšte religiozni da biste verovali da imate dušu. Pokušao sam u knjizi da objasnim da nije moja stvar da li verujete u Boga ili ne, ali bih voleo da verujete da imate dušu, da postoji deo vas koji nema veličinu, težinu, boju ili oblik i koji vam daje vrednost i dostojanstvo. Ropstvo je pogrešno jer oduzima slobodu duši, silovanje nije samo napad na fizičke molekule već i na dušu. Zato nam duša daje odgovornost, čini nas jednakim jer nismo iste visine, inteligencije i nemamo istu snagu mišića, ali naše duše su jednake. I to je fundamentalna osnova ljudske jednakosti. A naša duša teži tome da bude dobra, svako koga sam upoznao želi da živi dobar život, a ta želja da budemo dobri veoma je moćno sredstvo motivacije u životu. Ako ne uzimate u obzir taj oblik motivacije, zaista pogrešno shvatate ljudska bića. Mislim da mnogo ekonomskih i društvenih istraživanja pretpostavlja da ljude vodi lični interes, ali me je povezivanje i poznanstvo sa ljudima naučilo da mnogo njih u životu vodi želja da budu u dobrim odnosima sa drugima.

Mislite li da smo postali previše fokusirani na ekonomiju u današnoj kulturi?

Mislim da jesmo. I naš pogled na ljudsku prirodu je u velikoj meri oblikovan ekonomskim modelom. Ako gledamo kroz istoriju, ključne figure racionalističkog prosvetljenja, poput Loka i Rusoa, nisu imale decu. I bili su muškarci. Samim tim su bili slepi za sistem brige i nege, sistem koje su gradile žene. Zato mislim da nas je muško, izrazito racionalističko razmišljanje poslalo u pogrešnom smeru.



Potrebna nam je znači ispravka?

Tako je, ispravka usmerena ka zajednici. Često govorim da smo previše induvidualisti tamo gde bi trebalo da smo okrenuti zajednici, previše totalitarni gde bi trebalo da smo realističniji i previše racionalni gde bi trebalo da smo emotivniji. Tokom pedesetih smo imali kulturu zajedništva nakon što se završio rat, onda smo šezdesetih imali slobodu da budemo ono što jesmo, želeli smo slobodu, i to je bilo dobro ali smo otišli predaleko. Sada mislim da imamo dve opcije. Prva je da se vratimo plemenu, a druga da se obavežemo jedni prema drugima. U knjizi postoji deo koji govori da je dobro proživljen život zasnovan na četiri velika obavezivanja: prema porodici, svojim verovanjima, zajednici i profesiji. Ako se usmerite na tri ili četiri od ovih stvari, zaista se obavežete i ispunite svoje obaveze, vrlo verovatno ćete živeti veoma radostan život.

Kada pominjete zajednicu, kako je definišemo? Nacionalisti će svoju zajednicu kreirati na osnovu rase ili etničke pripadnosti, neko će zajednicom smatrati svoj internet forum.

Moram da napravim razliku između tribalizma i zajednice. Zajedinca se stvara iz zajedničke ljubavi prema nečemu dok je i tribalizam vezan za jednu stvar koja vas povezuje, ali je zasnovan na mržnji. Ako se u 21. veku vratimo tribalima, to neće biti prijatan vek, a deluje mi da smo u tom pravcu krenuli...

Mislim da bi okretanje ovim stvarima pokrenulo problem prevelike slobode. Ako bi trebalo da se više posvetimo drugima, to znači da ćemo izgubiti ličnu slobodu, ma koliko taj gubitak bio mali, tako da mi deluje da je ovo pomalo PR problem za plasiranje ovakvih ideja.

Da, ali sama definicija slobode koju pojedinac ima odlučuje kakav će život živeti. Postoji mnogo definicija slobode. Jedna od njih je nepostojanje ograničenja. Ali ako ne disciplinujete sebe, bićete rob svojih strasti – rob poroka, rob svojih strahova. Kada sam prolazio kroz veoma mračan period tokom 2013. godine, shvatio sam da je sloboda zapravo bez veze. Politička sloboda je sjajna, ekonomska takođe, ali društvena sloboda, nepovezanost, nije toliko dobro osećanje.

Da li su društva poput SAD, Velike Britanije i sličnih zapravo dospela u dolinu između prve i druge planine? Da li ste optimističniji sada po pitanju budućnosti ovih zemalja nego pre pet godina?

Sasvim sigurno. Mislim da smo mnogo naučili nakon Trampove pobede ili Bregzita, mislim da smo shvatili kako razmišljaju ljudi koji nisu u našim društvenim krugovima. I verujem da društva idu napred, da uče. Deluje mi da se zajednice stvaraju i dalje i voleo bih da vidim da se tako nastavi i kod levice i kod desnice.

To što govorite s jedne strane zvuči konzervativno desničarski, dok su neke teme klasično okrenute levici. Kao napad sa obe strane.

Mislim da sam u ličnom političkom pogledu ekonomski otišao levo, a društveno desno. Sada bih daleko više voleo da vlada doprinese većoj jednakosti nego što sam to mislio pre petnaest godina, a s druge strane mnogo više poštujem društvne norme, a manje one koji žive život kako žele jer svojim postupcima utiču na ljude oko sebe.

Kažete da ste ekonomski otišli levo. Mislite li da je celom sistemu potreban radikalan restart? Retko spominjete reč „kapitalizam“ u knjizi. Jeste li postali antikapitalista?

Ne. (smeh) Ali mislim da kapitalizam racionalizuje sebičnost, govori da je u redu da budete sebični i da će svet funkcionisati ako svi zajedno budemo sebični. Kapitalizam nas gura u određenom smeru, dinamičan je, ali je istovremeno individualistički i sebičan, i zato su nam potrebne stvari koje idu u suprotnom smeru. Neke jesu vezane za vladu i institucije, ali neke su i kulturne – kada kažete sebi: „Nisam sebičan. Ne želim da budem sebičan celog života.“ Čak i ako ste deo poslovanja, odlučićete da budete pravi lider, a na nemilosrdni kapitalista. Zato svaka osoba u kapitalističkom društvu mora da razdvoji da su te stvari sa jedne strane, a sa druge da zna šta su najvažnije stvari u životu i da stavi ograničenja na svoju sebičnost.

Kada pogledate sveopšte stanje na svetu, mislite li da je moguće postići ovo o čemu govorite u knjizi?

Mislim da jeste. Kao što sam rekao, verujem da se dešava građanska renesansa, mislim da mnogo ljudi teži sličnim stvarima, ali niko od nas još uvek to nije postigao – bilo da je reč o centralno levoj ili centralno desnoj strani, čak i u pogledu ekstrema, formira se novi poredak. Mnogo knjiga ide u tom pravcu, mnogo organizacija radi u tom pravcu, i ja jednostavno imam poverenja u našu sposobnost da shvatimo gde idemo. Kada pogledam istoriju publicističkih dela, gotovo sva je pesimistična – kraj ili propast nečega – dok u realnosti svi nalazimo put napred. Postoje periodi tranzicije, kada odbacimo stari poredak i zamenimo ga novim, a kada živite u tim vremenima, deluje vam da se svet raspada. Ali ja čvrsto verujem da ćemo naći bolji model i kulturološki odgovor, a onda će se u njemu javiti novi problemi i moraćemo sve da radimo ispočetka.

Pronaći ćemo svoju drugu planinu i popećemo se na nju.

Hoćemo!

Prevod: Dragan Matković
Izvor: YouTube
Foto: Shawn Miller/Library of Congress