Dejvid Atenboro govori o najvećem svetskom izazovu – klimatskim promenama
06.03.2024.
U svojoj ste dnevnoj sobi i poznati glas sa ekrana vas preplavljuje kao plima... Polako upijate... Još jednom vam ser Dejvid Atenboro pokazuje svetli tračak nade...
Još od svoje prve, crnobele prirodnjačke emisije „Zoo potraga“ (Zoo Quest), koja je emitovana na BBC-ju 1954. godine, Dejvid Atenboro je postao jedan od najuticajnijih i najomiljenijih prirodnjačkih voditelja na svetu. Poznat po svom nežnom i melodičnom glasu i dečačkoj fascinaciji čudima divljine, Atenboro – koji će u maju proslaviti 98. rođendan – nastavlja da inspiriše generacije zadivljujućim prizorima prirodnog sveta.
Međutim, pošto se Zemljina populacija širi do krajnjih granica, a klimatske promene nastaju tempom koji međunarodna zajednica teško može da zaustavi, pronalaženje tračka nade nije uvek lako čoveku koji je nezvanično postao zaštitno lice borbe za bukvalno spasavanje sveta.
Kada smo ga pitali kako uspeva da ostane pozitivan pred globalnom katastrofom, njegove inače žive crte lica se naglo skamene.
„Teško je“, kaže on. „Ne radi se dovoljno, niti može da se uradi. Neki koraci su napravljeni tokom UN konferencije za klimatske promene u Parizu 2015. godine, međutim da li su dovoljni da naprave razliku? To je sporno.“
Klima promene
Možda je očekivano da čovek, koji je zadržao detinju ljubopitljivost iz svoje rane mladosti, svoju veru polaže samo u one kojima je sudbina (ili prokletstvo) da naslede Zemlju.
„Nadu vidim u sledećoj generaciji“, kaže. „Deca već sada dolaze u dodir sa posledicama i opasnostima klimatskih promena i nisu preplašena. Odrašće upućeni u njih i shvatiće da je to globalni problem sa kojim se treba direktno suočiti.“
Pošto se predviđa da će se ekstremni vremenski uslovi učestaliti kako se klima bude pogoršavala, posledice nedelanja postale su veoma jasne. Proteklih godina nezakonita taktika sečenja i paljenja koju su koristili farmeri u proizvodnji palminog ulja i papira, ostavila je indonežanske šume u plamenu, proizvodeći otrovnu izmaglicu koja je zagušila velike delove jugoistočne Azije i užasnula naučnike, koji su procenili da bi stihija mogla da prevaziđe razarajuće požare iz 1997. godine, koji su u atmosferu otpustili 2,57 gigatona ugljenika – što je jednako 40% količine svetske potrošnje fosilnih goriva na godišnjem nivou.
Posmatrajući stihiju kao neko s autoritetom, Atenboro se nije suzdržavao od ukazivanja na odgovornost sopstvene države, Velike Britanije, u doprinosu razaranju.
„Zna se da se indonežanske prašume spaljuju i krče zbog proizvodnje palminog ulja, i čuje se toliko negodovanja i sažaljenja sa svih strana“, kaže on. „Međutim, mi smo za to odgovorni. Palmino ulje se nalazi u toliko mnogo namirnica koje koristimo u Velikoj Britaniji da bez njega ne možemo. Lako je kritikovati Indonežane, ali mi smo potrošači: od nas zavisi.“
Spasavanje planete
Kao i većinu sveta u razvoju, jugoistočnu Aziju će efekti klimatskih promena najteže pogoditi. Kako bi parirale ekonomskom rastu razvijenog sveta – koji je istorijski odgovoran za otprilike dve trećine emisije ugljenika na planeti – nacije jugoistočne Azije rizikuju da plate njegov ceh. Za Atenboroa, međutim, ovaj izazov možda predstavlja priliku da se utre put ka rešavanju problema klimatskih promena.
„Kada su u pitanju zemlje u razvoju, sve se svodi na istraživanja“, kaže. „Na pronalaženje novih načina za stvaranje i skladištenje energije iz obnovljivih izvora. Ako usvojimo pravilnu politiku sprovođenja istraživanja, moći ćemo da proizvodimo energiju koja je daleko jeftinija od fosilnih goriva i uglja. Tu leži uspeh – u alternativnim izvorima i jeftinijim zamenama. A ukoliko budu jeftiniji za zemlje u razvoju, to će sigurno doprineti sveopštem stanju stvari.“
Možda je upravo ova vizija ujedinjenog sveta u borbi protiv klimatskih promena doprinela tome da Atenboro 2015. godine dobije pozivnicu za Belu kuću. Tadašnji američki predsednik Barak Obama i on su vodili prijatan razgovor o začecima svoje ljubavi prema pirodnom svetu – i borbi da ga očuvaju. Kada su ga pitali kako je bilo upoznati najmoćnijeg čoveka na svetu, Atenboro je bio uzbuđen.
„Veoma sam zadovoljan. Dobio sam poziv ne samo da dođem u Belu Kuću već i da upoznam predsednika. I da on mene propituje. Zaista neverovatno“, odgovorio je uz smeh. „Mislim da je on iskreni vođa, da je zaista zabrinut zbog posledica klimatskih promena. Kao što je objasnio, odrastao je fasciniran prirodnim svetom“.
Voditelj blage naravi je manje zadovoljan trudom koji vlada njegove države čini da bi se izborila sa klimatskim promenama, iako ističe da populistička priroda politike može da oteža ujedinjeno delovanje.
„Naravno da ne činimo dovoljno“, kaže. „I to je veoma teško. Ako imate petogodišnji mandat, normalno je da ćete raditi ono što će vas održati na poziciji. Želite da kažete biračkom telu: Ovo ste želeli, to ste i dobili; uspeli smo. Teško je reći: Eto, oporezovali smo vas za nešto na čemu će vam unuci zahvaljivati. To je veoma nezgodno.“
Privatni život Dejvida Atenboroa
Političari nisu jedini koji se bore da ispune očekivanja javnosti. Za Atenboroa jedan od izazova njegove uloge kao slavne ličnosti jeste da ubedi vernu publiku da, kada su u pitanju klimatske promene, on ne zna baš sve.
„Sramota je, takoreći“, kaže kroz smeh. „Ja na televiziji pričam o tome, pa razumem, ali ako zaista želite da naučite važne stvari od stručnjaka za klimatske promene, nećete doći kod nekoga poput mene. Idete kod klimatologa, kod naučnika za klimu.“
Atenboro se pak ne uzdržava od stvarnosti koju klimatske promene nameću.
„Činjenice su neoborive“, kaže on. „Da li su ljudi odgovorni za problem i da li ga oni uzrokuju? Naravno, krivica je potpuno naša. Populacija se neverovatno uvećala u proteklih 50 godina; bilo bi glupo misliti da to neće uticati na klimu. Svakome je to jasno.“
Posle više od 60 godina proputovanja planetom Atenborou nije ostalo mnogo toga što nije video i iskusio. Međutim, čoveku koji je izgradio karijeru putujući u različite kutke naše planete, od prašuma Afrike do ledenih bespuća Arktika, ideja o penziji i opuštanju na plaži negde na Baliju ne deluje interesantno.
„Veoma sam srećan kada putujem i nešto radim, ali nikada ne bih putovao bez cilja“, kaže. „Ne volim da putujem zarad samog putovanja. Volim kada nešto otkrijem tokom putovanja.“
„Znate, što ste stariji, veća je verovatnoća da ste već bili u Veneciji“, kaže kroz smeh. „Iako ne bih imao ništa protiv da se tamo vratim – hrana nije loša“.
Autor: Džejms Kartrajt
Izvor: southeastasiaglobe.com
Prevod: Đorđe Radusin
Foto: Sarah Dunn
Obaveštavamo Vas da su 1, 2. i 7. januar neradni dani pa nećemo vršiti obradu i slanje porudžbina u tom periodu, već prvog sledećeg radnog dana.
Porudžbine napravljene nakon 8. januara će biti ...
Uskoro će se na knjižarskim policama naći treće izdanje romana „Zmajeva žena“ Ane Atanasković, romansirana biografija Jelene Gatiluzio, supruge despota Stefana Lazarevića. Nakon Angorske bitke 1402. g...
Ko izlazi kao pobednik u sukobu osećanja i obaveza? Saznaćete čitajući „Moć žene“ Nataše Turkalj, zanimljivu, erotsku i tajnovitu ljubavnu priču, prepunu strasti.
Helena je uspešna policijska inspe...
Merilin Monro, slavna glumica koja je decenijama sinonim za glamur, šarm i kontroverzu, od skora je i glavna junakinja romana „Platinasta prašina“ Tatjane de Rone. Njeno lice krasi brojne postere, a n...
Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.