Između novog romana „
Dukat za Lađara“, rada na drami o Miljkoviću i scenariju za strip, naš najčitaniji savremeni pisac pričao nam je o seriji „Senke nad Balkanom“, koroni i daljim planovima.
Od „
Konstantinovog raskršća“, romana prvenca koji je osvojio čitaoce i pobrao brojne nagrade, od Dejana Stojiljkovića ne očekujemo ništa manje nego da nas iznova uvodi u fantastični svet srednjeg veka kojim vladaju mračne sile, vampiri i vile i u kom srpski junaci doživljavaju uzbudljive avanture. Danas je pred nama njegovo novo delo, „Dukat za Lađara“, o junaku Kosančić Ivanu i njegovom životu neposredno nakon pada Niša i bitke na Pločniku.
Šta vam je doneo u život novi roman? Koliko je ta vaša kreativna lađa dugo stvarana, od čega je građena i kud želite da plovi?
Doneo mi je nove čitaoce i zadovoljstvo da sam napisao još jedan bestseler. Ploviće, naravno, pošto je treći deo serijala, u pravcu koji sam postavio prvim delom „
Duge noći i crne zastave“, u tom zamišljenom petoknjižju, a koji će se završiti velikim klimaksom – bitkom na Kosovu 1389.
Vrsni ste pisac različitih formi rukopisa. Pišete li ih rukom? Čuvate li ih u rukopisu ili samo u folderima?
Zaista ne mogu da zamislim da neko u 2020. godini piše olovkom na papiru, čak ni na pisaćoj mašini. Ja na kompjuteru pišem još od 1998. Naravno da čuvam i arhiviram svoje rukopise, nešto na hard diskovima, a nešto na serverima. Verujem da neki pisci stare generacije i dalje pišu na taj staromodan način, to mi je normalno, ali tekst procesori i kompjuteri postoje već decenijama.
Imate li omiljeni kutak, doba dana i neki ritual za sreću pre, za vreme i posle pisanja?
Imam ugao u dnevnoj sobi gde mi je radni sto i sve što mi je neophodno. Pored njega je polica sa knjigama. Pišem uglavnom ujutru i prepodne.
Da li vas više inspiriše neka plus ili minus faza u životu da stvarate?
Ne. To je za srednjoškolke koje pišu pesmice i spomenare, i za amatere, skribomane i početnike svih boja i rasa. Profesionalni pisac piše svakog dana bez obzira na životne okolnosti. Generalno ne verujem u inspiraciju, već samo u rad i talenat.
Da li ste od pisaca koji kad piše, nastoji da se bavi samo jednim projektom ili više njih istovremeno?
U mom slučaju je to nužda. Što bi rekao jedan moj kolega, ako hoćete da jedete ’leba od ovog posla, prinuđeni ste da svaštarite. Tako i ja. Pišem priče, romane, TV serije, filmove, stripove, pozorišne predstave. Od nečeg mora da se živi.
Šta sada pišete i imate u poslovnom planu?
Završio sam novu zbirku priča koja će izaći do kraja godine, naslov je „Prvi, poslednji i večiti“. Pišem dramu o Branku Miljkoviću za niško Narodno pozorište. Pišem neka scenarija za stripove, a spremam se da radim i nastavak „Dukata za Lađara“ koji će se zvati „Učitelj mačevanja“ i najverovatnije izaći u dve knjige već sledeće godine.
Kako biste u tri reči opisali svoju 2020. godinu?
Korona. Korona. Korona.
Čitate li književne kritike i koliko su vam bitne pohvale i u radu i u životu?
U našoj književnosti prave književne kritike odavno nema. Čast izuzecima.
Šta ste kao dečak voleli da gledate na TV-u, koje filmove i glumce i sa kojim strip junakom ste se najradije poistovećivali ili mu se divili?
Voleo sam da gledam vesterne sa Džonom Vejnom i Klintom Istvudom, „Otpisane“ i „Žikinu dinastiju“, a najviše sam se identifikovao sa Pajom Patkom i Dilanom Dogom.
Da li se radujete novim „Senkama nad Balkanom“ i da li vam intuicija kaže da će ih još biti?
Ako je intuicija drugo ime za Dragana Bjelogrlića, onda u ovom slučaju valja primeniti onu staru vranjansku mudrost: „Ne se znaje – Zare igra“. „Senkama“ se uvek radujem.
Autor: Ana Vodinelić
Izvor: Blic žena
Napomena: Integralnu verziju intervjua možete pročitati u štampanom izdanju časopisa Blic Žena.