Dejan Stojiljković: Umetnost je veoma često neka vrsta trgovine sa đavolom

Velika muzička imena poput braće Galager, Ijana Kertisa, Džejmsa Blanta, važni istorijski trenuci poput opsade Lenjingrada, i događaja na Kosovu, kao i savremeni Beograd, junaci su priča koje povezuje pero jednog od najčitanijih pisaca – Dejana Stojiljkovića u njegovoj novoj zbirci „Neonski bluz“.

Tokom protekle godine, Stojiljković je objavio i knjigu „Dukat za Lađara“ koja je za manje od šest meseci prodata u 10.000 primeraka, a kako u razgovoru za 24sedam otkriva pred njim je snimanje serije po njegovom romanu „Konstantinovo raskršće“, rad na romanu o Branku Miljkoviću, ali i treća sezona „Senki nad Balkanom“ za koju je do sada pisao scenario.



Da ne otkrivamo previše budućim čitaocima vaše nove zbirke „Neonski bluz“, možete li nam reći šta povezuje sva ova imena velikih umetnika i različite istorijske događaje sa savremenim Beogradom?

Povezuje ih ta nevidiljiva pripovedačka nit. Sve su to priče o neobičnim ljudima u neobičnim okolnostima. Ponekad su te okolnosti lepe, ponekad tragične. Ali takav vam je život. Samim tim – i literatura koja iz njega izvire i koja ga oponaša. Nekad manje, a nekad više uspešno.

Grupu Oasis (dok usled svađe braće nije došlo do raspada) karakterisali su kao najveći britanski bend nakon „liverpulske četvorke“. Već neko vreme se predviđa pomirenje, a kako su oni dospeli u vašu zbirku i koliko je rokenrol važan za književnost?

Najveći britanski bend svih vremena su Joy Divison/New Order. Posle njih The Clash, pa Depeche Mode, Pink Floyd… „Liverpulska četvorka“ nisu ni u prvih deset. Bar ako mene pitate. Mada nisam usamljen u tom mišljenju. Samim tim, Oasis treba da stane u red iza The Stone Roses i još nekih. Ali daleko od toga da nisu značajni. Priča u kojoj su braća Galager glavnu junaci je omaž britanskom načinu života, pabovima i pivu, i naravno – fudbalu. Jer fudbal je sport u kome su čuda moguća. Ono što ja pišem je u priličnoj meri inspirisano rokenrolom, često slušam neku dobru pesmu i dobijem ideju za priču. Ponekad priča prati ono o čemu se govori u pesmi, kao na primer konkretno ova „Iza čudesnog zida“, a ponekad je naslov pesme dovoljan, kao u slučaju mog kratkog romana „Dukat za Lađara“.

Pripovetka „Neonski bluz“, po kojoj cela zbirka i nosi naslov, prilika je za još jedan susret sa Nemanjom Lukićem, jednim od omiljenih književnih likova i glavnim junakom kultnog romana „Konstantinovo raskršće“. Kada možemo da očekujemo najavljivanu seriju i nastavak romana? I šta od pojedinosti možete za sada da nam otkrijete?

Serija se uveliko sprema. I javnost je već obaveštena o nekim detaljima. Producentska kuća „FireFly“ je otkupila prava za roman, oni su već uradili uspešne serije poput „Tajkuna“ i „Močvare“. Scenarista je Đorđe Milosavljević. Biće 10 epizoda. Očekujemo da snimanje počne u drugoj polovini sledeće godine.

Pišete roman o Branku Miljkoviću i njegovoj smrti koja je ostala kao jedna od najkontroverznijih smrti u književnom svetu. Kako vi na to gledate i kako ćete obrađivati ovu temu?

Ključni momenat je ta dilema koja traje već više od pola veka. Da li se Branko ubio ili je bio ubijen? Ja sam prilično siguran da je ubijen. Ali neću se baviti samo time već i njegovom kompleksnom ličnošću, to je čovek koji je za vrlo kratak životni vek postigao mnogo. Takođe, bilo je zanimljivo istraživati to vreme, kakav je bio život u Jugoslaviji krajem pedesetih i početkom šezdesetih, kako je nastajala crvena buržoazija, kako se brzo raspao san o zemlji jednakosti i pravde i gde je tu mesto našla Brankova takozvana „preskočena“ generacija kojoj su takođe pripadali i Danojlić, Kolundžija, Bećković…

Branko Miljković je uzvikivao „Hoćemo slobodu! Hoćemo javne kuće!“. Šta mislite kako bi njegova parola glasila danas? I šta za vas znači pojam slobode u današnje vreme?

Pretpostavljam: „Hoćemo slobodu, hoćemo vakcine!“. Pojam slobode je nešto što se menjalo vremenom. U Starom Rimu slobodan čovek je bio ujedno i građanin, u vreme hipi-pokreta sloboda se tražila kroz muziku, seks i droge. Nisu je baš našli. Danas se ljudi okreću prirodi, beže iz gradova. Ali stege modernog sveta su i tamo. Ja sam slobodu našao u umetničkom stvaranju, u pisanju kao takvom, smišljam svoje svetove u kome važe moja pravila i gde sam ja bog. To je moja sloboda.

Rekli ste da ćete se baviti i demonima i mračnom Miljkovićevom stranom. Možete li o tome više reći? S kakvim demonima se danas vi borite?

Krenimo za početak od Brankove traume iz rata. Onda je tu njegov težak karakter. Pa alkoholizam. Uprkos svemu tome, Branko je u sećanju savremenika ostao kao divan čovek, požrtvovan prijatelj, šarmantan, zabavan, beskrajno pošten… Vrlo često na svoju štetu. Takav dar, kakav je imao Branko, i kakav su imali drugi veliki umovi, nikad ne dolazi bez cene. A cena je ponekad vrlo visoka. Umetnost je veoma često neka vrsta trgovine sa đavolom.

Nedavno ste učestvovali u stvaranju antologije povodom 90 godina od rođenja Borislava Pekića „Pre vremena čuda“. Koliko je izazovno kao pisac pisati o piscu kao što su Miljković i Pekić?

Tvorac antologije je Vule Žurić, ja sam samo priložio jednu pripovetku u kojoj radnik u kotlarnici u zgradi BBC-a, inače Nišlija poreklom iz Zaplanja, postaje prijatelj sa Pekićem. Priča je napisana na dijalektu, ispripovedana iz prvog lica i bilo je strašno zabavno eksperimentisati sa tim jezikom kao i sa doživljajem sveta jednog takvog čoveka koji je sušta suprotnost velikom Pekiću.

U vašim knjigama i scenarijima, istorija je, moglo bi se reći, dekor, pozornica na kojoj se odvija priča. Međutim, gledaoci ili čitaoci kao da to ne shvataju i često dolazi do oštrih kritika kada se “krši” istorija. Kako vi to vidite?

Kao beznačajne primedbe uglavnom nekompetentnih ljudi koji pate od hronične dokolice i ne znaju da razlikuju umetnost od nauke i zarez od zagrade.

U današnje vreme veliki broj projekata posmatra se kroz prizmu politike i učitava se veza sa realnom situacijom. Često u intervjuima nastojite da se distancirate od politiziranja, govoreći da ste „zanatlija“. Koliko danas umetnik može zaista da bude neutralan?

Umetnik je neutralan samim tim što je umetnik. Činjenica da ste onemogućeni da svet sagledavate kao političari vas prirodno čini neutralnim u vezi njihovih svađa i zađevica. Adekvatnija reč od „neutralno“ je, po meni, „nadpolitičan“. Sad, problem u Srbiji je u tome što mnogi umetnici ne mogu da se odluče šta će da budu: umetnici ili političari. Jer kad ste političar – onda niste umetnik. A kad ste umetnik – onda niste političar. Primetio sam da postoji velika strast u našem čoveku, bilo da je književnik ili vozač autobusa, vezana za dnevnu politiku i dnevnopolitičke rasprave. „Vaš narod je veliki ljubitelj političkih svađa“, napisao je pre skoro sto godina Arčibald Rajs. Tako je i danas.

Serija „Senke nad Balkanom“ postigla je neverovatan uspeh. Da li radite na trećoj sezoni, kada bi publika mogla da je očekuje i šta ona donosi?

„Senke“ su od samog starta bile zamišljene kao trilogija. Treća i poslednja sezona bi trebalo da bude kulminacija čitave priče i našeg mukotrpnog rada na njoj. Da li će se i kako će se to desiti – najviše zavisi od Dragana Bjelogrlića. U ovom trenutku se još uvek ništa ne zna jer je zauzet drugim projektima. Ja se nadam da će treće sezone biti, sa mnom kao scenaristom ili bez mene, nije toliko bitno, bitno je da se desi.

Da li cela sitacija sa pandemijom utiče na vašu kreativnost i inspiraciju? Kako je kada počnemo da živimo ono o čemu bi nekada samo maštao pisac fantazije?

Više utiče na svakodnevni život. Što se kreativnosti tiče, tu nikad nisam imao problema, prosto, verujem da sam rođeni pisac i u skladu sa tim se i ponašam. Svet je takav kakav je, odavno mislim da njegov smak, Apokalipsa – kako se popularno naziva, nije trenutak u vremenu – već jedan permanentan proces koji traje od kad je taj isti svet nastao. Napisao sam jednu novelu o tome, zove se „Iris“ i možete je pročitati na servisu „BukMejt“. U njoj anđeo Juriel kaže svom bratu: „Kada kucne čas, Bog će odbaciti ovaj svet kao iznošenu odeću“.

Šta ostavljate kao najlošije u protekloj godini, a šta je ono što ipak možete da izvučete kao najlepše i čemu se nadate u ovoj?

Najlošije je, naravno, to što se desila pandemija i sve vezano za nju. Imao sam u tom smislu i neke lične gubitke, od kovida su umrli neki moji rođaci i prijatelji. Zato nemam živaca za razne idiotske tvrdnje da je sve to neka belosvetska zavera i da bolest ne postoji, te da ne treba da se lečimo ili vakcinišemo. Bilo je i lepih stvari, naravno. Objavio sam dve knjige, roman i zbirku priča i obe knjige su imale veliki uspeh kod čitalaca. „Dukat za Lađara“ je za manje od pola godine prodat u 10.000 primeraka, a „Neonski bluz“ je dok ovo pričamo – najčitanija zbirka priča u Srbiji.


Razgovarala: Mona Cukić
Izvor: 24sedam.rs