Ovih dana sam pročitao da si uvršten u konkurenciju za nagradu „Edgar Alan Po“, i to naslovna priča iz tvoje nove knjige? Kako je biti u konkurenciji za nagradu koju je osvajao Stiven King?
Na početku karijere sam dobio vrlo značajnu nagradu – „Miloš Crnjanski“, a bio sam i u najužem krugu za NIN-ovu, tako da sam, što se tiče nagrada, relativno rano to izgustirao. Opet, inostrane nagrade su nešto drugo jer se kod njih to radi malo drugačije. Konkretno, biti na samom širem spisku za nagradu „Edgar“ jeste važno, jer nije lako uopšte ući u to kolo, naročito ako dolaziš van engleskog govornog područja. Domaći pisci, generalno, mnogo pate za nagradama, znam mnoge koji su strašno isfrustrirani zbog toga. Ja sam se u samom početku opredelio za čitaoce, a nagrada ako bude – bude. I svakako ima više smisla kad nagrada nosi ime velikog pisca kakvi su Po ili Crnjanski, nego, recimo – ime političkog nedeljnika.
Dve knjige si izdao u 2020, a to nije posledica kreativnosti usled korone i karantina?
I jeste i nije. „
Dukat za Lađara“ sam pisao u takozvanom „lokdaunu“ i sad kad pogledam, ima u tom kratkom romanu dosta te mučne atmosfere i neizvesnosti, zbirka priča „
Neonski bluz“ je kompilacija novog i starog, a napisao sam i priču za antologiju o Pekiću. U stvari, korona mi je više „pomogla“ da pročitam neke knjige i stripove koji su mi dugo stajali na polici i pogledam neke filmove i serije koji su bili predugo na listi čekanja.
Uspeo si da povežeš razne stvari, i svoju omiljenu muziku, i strip, fantastiku, serije, pozorište, knjige... Da li si u ponoć 31. decembra 2020. rekao „Samo da sve ovako ostane”? Je l’ stvarno sve tako idealno?
Meni već duže vreme dobro ide na polju pisanja, tu, zaista, neman na šta da se požalim. Za deset godina, koliko sam profesionalni pisac, uspeo sam da uradim dosta toga. Ostalo mi je samo da probam da dobijem „Ajznera“ i postanem scenarista „Dilana Doga“. Ali dobro je dok imaš neke nedostižne ciljeve u životu, jer to te gura napred.
Poznato je da radiš roman o Branku Miljkoviću, teško je u jednom pitanju i odgovoru opisati Branka, pa onda ukratko: je li Branko bio čist rokenrol?
Apsolutno. Pesnici su u to vreme bili ekvivalent današnjim rok zvezdama. Branko je, recimo, bio neka kombinacija Džima Morisona i Ijana Kertisa. Bio je pravi buntovnik, s tim što je on to radio u zemlji gde si za to mogao da izgubiš glavu. Posrnuće naše književnosti se ogleda i u tome da je poezija izgubila svoj značaj te da se ostvarilo ono Brankovo da će je svi pisati. Pesnici su nekad bili Mika Antić koji je bio svojevrsna „predgrupa“ Tomi Zdravkoviću, Branko koji je na ulici vikao: „Hoćemo slobodu! Hoćemo javne kuće!“, Duško Trifunović koji je pisao pesme Bijelom dugmetu i Indeksima... Danas nikad više onih koji pišu poeziju a nikad manje pesnika.
Kako je izgledao dan kada si odlučio da navijaš za Arsenal? I da li veruješ u ona prokletstva kluba koja spominje Hornbi ili je to sve mitomanija? Današnji Arsenal?
Za Arsenal sam počeo da navijam devedesetih, kada su krenuli oni prenosi na BK televiziji i kada je bio onaj legendarni tim što je završio prvenstvo bez ijedne izgubljene utakmice a za koji su igrali Anri, Berkamp, Martin Kion... Bilo je to u vreme kada je fudbal bio drugačiji. Stadion Arsenala nalazi se u tom šljakerskom delu Londona, Haloveju, gde su radničke kuće i ženski zatvor. Taj Arsenal u kome je igrao Pižon i gde su kapiteni bili zajebani tipovi poput Tonija Adamsa više ne postoji. Današnji Arsenal mi u odnosu na tu staru ekipu izgleda kao skupina vegana koji su krenuli na koncert Arijane Grande.
Izvor: Nedeljnik