Dejan Stojiljković: Naša publika voli mračne priče, ne očekuje uvek zašećereni hepiend

Mračne sile koje ne spavaju… Vampiri i vile, vitezovi Reda Zmaja i srednjovekovni srpski junaci u uzbudljivim avanturama – ovo bi možda bio i najlakonskiji opis nove knjige niškog pisca Dejana Stojiljkovića – „Dukat za Lađara“.



Treći nastavak franšize koja je tokom godina pobrala pozitivne kritike i stvorila armiju fanova sa sobom donosi nešto mirniji ritam, prateći priču jednog od najpoznatijih junaka srpske istorije – Ivana Kosančića, neposredno nakon pada Niša i bitke na Pločniku u kojoj je srpska vojska nanela poraz turskim osvajačima.

O romanu koji je pred nama, radu na seriji „Senke nad Balkanom“, daljim planovima i stvaralaštvu u doba korone, pričali smo sa tvorcem ovog fantastičnog sveta smeštenog u doba srednjovekovne srpske države, Dejanom Stojiljkovićem.

Prvo što se može primetiti jeste da „Dukat za Lađara“ obimom ‘zaostaje’ za svojim prethodnicima te se nameće pitanje da li je ovaj roman pisan kao prolog za događaje koji slede?

„Dukat za Lađara“ je prvobitno bio pripovetka, tj. noveleta i objavljen je u časopisu „Gradina“ pre više od deset godina, otud i nevelik obim. U ovoj formi sad, to je kratki roman, koji može da stoji i kao samostalno delo, ali i kao spona između dva narativa. Kada sad pogledam na početak priče, pre bi se reklo da je roman „Duge noći i crne zastave“ neka vrsta prologa, gde upoznajemo junake, situacije, istorijski kontekst i koji funkcioniše kao omladinski akcioni roman, krcat obrtima, mačevalačkim obračunima, a kulminira bitkom za Pirot. „Dukat“ je mnogo drugačija knjiga, ona istražuje Ivana Kosančića kao lika, njegovu prošlost, ličnost, dileme, muke… To je prilično mračno delo, koje uz to nema hepiend, kraj je pesimističan, mučan, težak… Opet, kada se osvrnem, dobar deo mojih knjiga su vrlo mračne, „Konstantinovo raskršće“, recimo, „Kainov ožiljak“ prosto pliva u tom mraku, pripovetke iz zbirke „Kišni psi“… A opet, sve te knjige su bestseleri, što govori u prilog tome da ne treba potcenjivati publiku i da ona nije sklona da čita samo lepe, zašećerene priče sa savršenim junacima i srećnim krajevima.

U dosadašnjim knjigama vitezovi Reda Zmaja (prvenstveno Kosančić i Toplica) predstavljeni su skoro kao mitski junaci – dok motivi iz legendi i narodnih predanja dominiraju i ostatkom priče. Koliko istorijske istine ima u opisivanju ovog viteškog reda i odakle je potekla inspiracija da se fokusirate baš na ove likove?

To je došlo samo od sebe jer sam ja poreklom iz Kosaničkog kraja koji se graniči sa Topličkim. Kao klinac sam slušao legende i pesme o toj dvojici Lazarevih viteza. Sam Red Zmaja jeste postojao i kada istoričari o njemu govore uglavnom referišu na onaj koji je nastao nakon Kosovske bitke a kome je pripadao i naš despot Stefan Lazarević. U našoj narodnoj epici se na dosta mesta pominju „zmajeviti“ junaci i oni kojima je nadimak „Zmaj“ – Zmaj od Noćaja na primer. Ivan Kosančić je bio poznat kao „Zmaj od Radana“. Naišao sam čak i na podatak da je Red baš drevan i da su ga, navodno, osnovali Konstantin Veliki i sveti Dimitrije u Solunu. Nameravam to da iskoristim u predstojećim knjigama.

U prethodnim delovima sretali smo kneza Lazara, Miloša Obilića, Stefana Musića i druge. Kako se radnjom neminovno približavamo događajima oko i tokom samog Boja na Kosovu – zanima nas da li će istaknutije mesto u romanima koji slede dobiti i neki drugi junaci iz naše istorije? I, naravno – kada možemo očekivati nastavak?

Planiram da u narednim knjigama dam dosta prostora Vuku Brankovića i tako doprinesem razbijanju nepravednog mita o njemu kao izdajniku. Takođe, pojaviće se i Jug Bogdan, Banović Strahinja, čak i jedan vizantijski car… Nastavak je u rukopisu dugo, ali to će biti obimnija i kompleksnija knjiga od „Lađara“, počeće Angorskom bitkom, a onda će se smenjivati događaji iz dve vremenske ravni, jedne koja se događa u 1386. a druge koja će istraživati prošlost Ivana Kosančića.

Uspešna saradnja sa Bjelogrlićem na „Senkama nad Balkanom“ prouzrokovala je i akciju produkcijske kuće Amazon koja se zainteresovala za ovo ostvarenje. Da li je u planu potencijalna ekranizacija nekih od romana iz ove sage? Da li mislite da smo konačno spremni da izađemo iz pretežno jednoličnog okvira serijskih ostvarenja, te da li bi publika u Srbiji takav projekat i prihvatila?

Nisam siguran. Mislim da je još rano za to. A velika pouka nam je sve ono što se desilo sa serijom „Nemanjići“. Pravljenje serije koja se događa u srednjem veku i ima epski zamah je veoma skup poduhvat. Plus je epidemija korone. Bolje sačekati povoljniju situaciju i uslove nego srljati bezlgavo u celu priču pa se posle kajati. Do tada, nestrpljivi mogu da pročitaju strip-adaptaciju romana, upravo ide u nastavcima u „Politikinom zabavniku“.



Koliko je teško prešaltati se sa pisanja romana na rad na scenariju?

Meni to nije uopšte teško. Scenario je kao roman bez didaskalija, dakle, niža forma proznog izražavanja. Možda i najniža. Najvažnije je da naučiš da vodiš računa o prostoru i produkcionim uslovima, dakle, to što napišeš – neko će morati da snimi. Moj prijatelj Vlada Kecmanović, koji je sa mnom radio na „Senkama“, je jednom, dok smo bili na setu u Barandi, u šali rekao: „Vidi ti ovo, čoveče… Ti i ja napišemo nešto za pola sata, a onda se dva dana stopedeset ljudi ubija od posla da to snimi.“ Naša kinematografija danas nema velike scenariste kakvi su bili Gordan Mihić, Slobodan Stojanović ili Novak Novak. I mislim da je to ključni problem. Zato su se producenti i reditelji okrenuli srpskim prozaistima i njihovim delima, jer, očigledno, kadar sa FDU nema tog talenta i potencijala. Pre svega talenta. Mada, mnogi nisu ni propisno ozanaćeni.

Nedavno je izašla i antologija „Pre vremena čuda“ koju je priredio Vule Žurić, a među pričama koje su inspirisane Borislavom Pekićem našla se i vaša – veoma zanimljiva priča ispovedana iz ugla niškog radnika u londonskom Bi-Bi-Siju, koji je tokom svog boravka imao prilike da upozna Boru. Koliko za vas znači prilika da budete uvršteni u ovakvu antologiju i kako ste došli do ideje da napravite ovu priču?

Veliko mi je zadovoljstvo da budem u društvu jednog Filipa Davida, čiji esej o Pekiću i otvara to izdanje, on je, da se tako izrazim, monumentalna pojava, u svakom pogledu. Tu pripovetku sam napisao u izolaciji, i pošto sam znao da će dobar deo kolega da se okrene antiutopiji, pre svega inspirisani romanom „Besnilo“, odlučio sam se da nadahnuće potražim u Pekićevim esejima. Sa njima je slučaj kao sa Andrićevim pričama, ko ih nije čitao, kao da nije ni čitao Pekića. Pošto sam anglofil, prirodno su mi legle te priče o Britaniji i Britancima, naročito kada Pekić poredi njihov mentalitet sa našim. Glavni junak je Nišlija poreklom iz Zaplanja i bilo je strašno zabavno njega „upariti“ sa Pekićem, to je kao sudar dva sveta. Priča je zato pisana na toj mešavini niškog i zaplanjskog dijalekta.

Tokom prethodnih meseci često se postavljalo pitanje da li trenutna situacija oko pandemije označava novi početak praktikovanja dosada ustaljene forme društvenih dešavanja – poput odlaska u pozorište, bioskope, koncerte i festivale koji su mahom otkazani?

Ne smeta to meni… Moj Arsenal je uzeo FA kup pred praznim tribinama, radovao sam se kao da sam lično bio na stadionu. Kako su mi javili, prodaja elektronskih knjiga je u velikom porastu, takođe i tradicionalnih, štampanih. Knjiga je staromodni medij, možeš da je čitaš i u podrumu, pod svećom, u šumi, na pustom ostrvu… Ja sam najviše knjiga pročitao 1999. – pod bombama. Tako da nju ne mogu da ugroze razne pošasti i pandemije jer je to prosto jedna univerzalna i drevna tehnologija, da je tako nazovem. Hartija i slova, autor i čitalac. Kako je bilo pre hiljadu godina – tako je i sad.

Kako vi provodite vreme tokom epidemije i da li za naše čitaoce možete da preporučite neku knjigu, film ili seriju po vašem izboru?

Vreme provodim radno, pišem scenarija i prozu. Čitam dosta, naravno. Vratio sam se malo klasicima pa bih tako preporučio Melvilovog „Mobi Dika“, Kafkin „Zamak“ i Konradovo „Srce tame“. Nedavno sam pročitao i autobiografiju Pitera Huka, basiste grupe New Order, urnebesno štivo. Od domaćih pisaca bih preporučio knjige dve mlade autorke: „Moja mama zna šta se dešava u gradovima“ Radmile Petrović i „Nemaju sve kuće dvorište“ Katarine Mitrović. Trenutno gledam petu sezonu serije „Better Call Saul“, prikvel legendarne „Breaking Bad“, a zanimljiva je i nova HBO serija „Peri Mejson“ koju je producirao Robert Dauni Džunior. Filmova, nažalost, zbog zatvaranja bioskopa nema mnogo, ali pojavi se poneki na striming platformama koji zaslužuje pažnju, recimo, „Extraction“ sa Krisom Hemsvortom je odličan akcijaš, dva puta sam ga gledao.

Izvor: objektiv.rs