Dejan Stojiljković je jedan pre svega vredan momak. Bog mu je dao talenat, on neumorno radi na njemu i to je to. Recept za uspeh. Ništa lakše. I ništa teže.
Da nabrajamo šta je sve radio i šta sve radi verovatno je kontraproduktivno, jer bi mnogi odustali od čitanja posle pola sata, a sve je to ionako na njegovom novom sajtu
dejanstojiljkovic.rs. Ali povod za ovaj atipični razgovor, bez prigušivača, je njegov novi roman „
Dukat za lađara“, svojevrsni nastavak romana „
Olujni bedem“ i pripovedni most između te knjige i romana „Učitelj mačevanja“, koji je sledeći u planiranom petoknjižju. Knjiga stiže u julu, uz muzički disk sa numerama benda Najda i Deliverance, čiji se tekstovi oslanjaju na sadržaj romana. Povod, rekosmo, ali ne i sve o čemu smo pričali s Deksom…
Tvoje projekte je sada već nemoguće nabrojati, knjige, serije, filmovi, muzika, dokumentarci, sajt… kakav je osećaj biti književna zvezda u Srbiji?
Nisam baš siguran da u Srbiji može bilo ko da bude „književna Zvezda“. Nije ovo Amerika. Niti sam ja Stiven King. Zna se ko su ovde zvezde i zvezdice… Pevači, glumci, teniseri, fudbaleri, kriminalci, učesnici rijalitija… Sama društvena sfera u kojoj obitavamo mi koji se bavimo pisanom rečju je neka vrsta paralelnog univerzuma u kojem važe drugačija pravila. Jedno od njih kaže da pisac ne može biti „Zvezda“. I mislim da je to dobro. Šta uopšte znači biti slavan? Ljudi ti traže autogram i hoće da uslikaju selfi sa tobom? Pisanje je usamljenički posao i ja se držim principa da su moje knjige „slavnije“ od mene koji sam ih napisao. Što reče Nil Gejmen: bitna je priča, a ne pripovedač.
A kakav je trip konačno biti „u kinti“?
Ne znam šta to uopšte znači. Ja sam najbolje godine života proveo u devedesetim, kada sam, kao i većina mojih vršnjaka i ostatka zemlje, živeo na ivici siromaštva. Kada mi se rodila ćerka 2006. godine ni supruga ni ja nismo imali posao. „Biti u kinti“? Imati dovoljno para da ne duguješ za struju? Ne moraš da razmišljaš da ćeš detetu moći da kupiš patike? Možeš da odeš s ortacima u kafanu i da sebi pored pića priuštiš i šopsku salatu? Možeš majci da kupiš ogrev za zimu? Možeš da kupiš sebi omiljeni strip ili ploču? Možeš da odeš na letovanje? To je za mene „biti u kinti“. Čarls Bukovski je jednom rekao da postoje samo dva problema sa novcem. Kada ga ima mnogo i kada ga ima malo. Odlično znam kako je kada ga ima malo, ne znam kako je kada ga ima mnogo i ne želim da znam. Za sad ga imam dovoljno. I voleo bih da tako ostane.
Imaš li vremena za pivo sa drugarima iz kraja?
Ja iz kraja nikad nisam ni odlazio, u smislu da je ceo Niš moj kraj. Sada živim blizu stadiona „Radničkog“, na Čairu, rođeni sam Pantelejac i često odlazim u stari kraj. U Nišu mi je glavna baza kafana „Skadarlija“ u Dušanovoj ulici gde sam redovni gost više od 20 godina. Stalno me pitaju da li sam se odselio za Beograd i zašto nisam. Mada, i Beograd osećam kao svoj grad jer tamo imam, takođe, dosta ortaka „iz kraja“. Uglavnom sedimo u kafani „Gusan“, blizu Kliničkog centra a na mestu gde je nekada počinjala ozloglašena Jatagan mala. Tu sedim sa kolegama piscima, Vladom Kecmanovićem, Slavišom Pavlovićem, Zvonkom Karanovićem, Urošem Petrovićem… Pridruže nam se često i glumci, reditelji, stripari… A ponekad svrati i Marčelo.
Šta te loži da radiš toliko i tako raznovrsne stvari?
Ne znam. Mislim da sam rođen sa tim. Imam nešto u sebi što me nagoni da pričam priče. Da izmišljam, da se igram. Pisanje je za mene i dalje igra, strašno zabavna stvar, kad prestane to da bude, onda ću prestati i time da se bavim i konačno naštimovati gitaru.
Šta slušaš dok pišeš?
Uglavnom atmosferične i ambijentalne stvari. Prevashodno Majka Oldfilda i Žan Mišel Žara, ali volim da pustim i Vangelisa, Aphex Twin, Pink Floyd, Hansa Zimera… U poslednje vreme stalno slušam Ludovika Einaudija.
Često ti podmeću politikanstvo, angažman za ovu ili onu stran(k)u, pripadnost ovom ili onom lobiju… a ti pišeš… zašto ustvari? Kome i šta želiš da preneseš?
Nikad se nisam angažovao ni za jednu stranku niti učestvovao u dnevnopolitičkom cirkusu. Ne zanima me to. Ali pošto je ovo Srbija, a ja sam javna ličnost, uvek je lako da ti se učita da podržavaš ovog ili onog, da si se „prodao“ ili da si „izdao“, da si „bot“, da tajno, negde u nekom podrumu ili budžaku, agituješ za nekog političara ili stranku… Ovde sve može da se ispolitizuje. Kada si javna ličnost, onda, hteo–ne hteo, moraš tu i tamo da se sretneš s političarima, jer, takva je priroda stvari, oni obavljaju javne funkcije, pa te onda neko uslika sa gradonačelnikom, ministrom, većnikom i odmah krene ta priča. Kao ono kada se Bajaga uslikao sa Vesićem, pa mu je od strane nekih finih, demokratičnih ljudi demokratski prećeno zbog toga. Tada sam zaključio da čovek može da bude školovan, ali da takođe može istovremeno da bude i budala. Ne mislim na Bajagu. Lično sam imao masu ponuda da podržim ove ili one, i da sam hteo, imao bih sigurno velike lične koristi od toga. Ali ko bi onda, dok ja idem po mitinzima, statiram u skupštini, sedim po upravnim odborima, šetam ili protestujem, držim govore, pisao moje priče? Ja sam, da tako kažem, bio politički aktivan u periodu 1996-2001. Prvo u studentskim protestima, onda kao član „Otpora“. Nakon Petog oktobra sam otišao u vojsku, odužio dug otadžbini i to je to. Od mene dosta. To što neki drugi nisu znali šta će sa društvom oslobođenim od Miloševićeve diktature koje smo im servirali na tacni, nije moja krivica, niti moj problem. Postoji taj mit o angažovanom umetniku gde se termin „angažman“ tumači vrlo slobodno ali je, nažalost, veoma tanka granica između angažovanog umetnika i arogantnog seronje. U zemlji gde je sve dnevna politika i gde su stranke u stvari privatne firme u veoma unosnom biznisu sakupljanja glasova, jedina obaveza koju umetnik ima je ona prema svom talentu. Ne moraš da budeš politički korektan pojedinac da bi bio uspešan umetnik. Tako je oduvek bilo, tako je i sad. Logično, onima bez talenta je lakše, zato ih toliko i ima u politici.
Zamisli klinca, nikad knjigu u ruke nije uzeo, kako bi ga ubedio da kupi i pročita „Lađara“?
Rekao bih mu: „U ovoj knjizi ima zmajeva“.
Koliko vredi dukat za Lađara?
Zavisi na koju stranu idete. Doduše, Haron, čamdžija donjeg sveta, u većini slučajeva vozi u jednom pravcu.
Koliko se i u čemu najviše razlikuju Deksa koji je pisao „Levu stranu druma“ i onaj koji je pisao „Lađara“?
Verovatno u tome što je „Levu stranu“ pisao Deksa a „Lađara“ Dejan Stojiljković. Ta tranzicija iz Dekse u Stojiljkovića bila je duga i bolna, ali mislim da je vredelo.
Sa Najdom si radio CD koji ide uz „Dukat za lađara“. U čemu ste se vas dvojica najbolje našli, osim što ste iz istog grada?
Najda je poznat kao odličan vokal, često ga porede sa Dadom Topićem, ali on je ujedno i odličan gitarista i kompozitor, što je dokazao radeći muziku na moje tekstove. U pitanju je nešto nesvakidašnje i za našu književnu i za našu muzičku scenu. To je konceptualna stvar, tekstovi korenspodiraju direktno sa sadržajem knjige, prvi singl sa tog mini LP-a biće naslovna numera, zatim sledi „Šaka soli“ a onda duet sa Borom Čorbom – „Druga Troja“, čiji tekst je inspirisan poezijom Vilijema Batlera Jejtsa i njegovom pesmom „Nema Druge Troje“. Bilo je veliko zadovoljstvo sarađivati sa Borom, on retko peva tuđe tekstove. Najda je dobro osetio tekstove, da se tako izrazim, i dao im novu dimenziju, „Dukat za Lađara“ je, recimo, numera koja kombinuje vizantijsko pevanje i post-grandž zvuk, podseća malo na Mizar ali i na Creed, The Cult i Alice in Chains… Uradili smo i neke pesme koje nisu iz ovog, da ga tako nazovem, ciklusa, jednu pankersku i drugu u maniru američkog južnjačkog roka. One će se naći na albumu koji se planira za jesen.
Da li tvoja draga mora da pročita sve tvoje knjige?
Moja supruga čita sve moje knjige u rukopisu. Često je prva koja čita i daje mi vrlo korisne i konstruktivne primedbe i savete. To je zato što je načitanija od mene.
A da sluša iste bendove?
Imamo sličan ukus. Ona voli The Killers, volim ih i ja. Joy Division, New Order, Depeche Mode, Coldplay, The 1975, Goo Goo Dolls, EKV, Queen, Azra… Tu se svud „gađamo“.
Kada si poslednji put rekao sebi: „Bravo, majstore“?
Kada sam uspeo da napravim šnicle sa viskijem.
Sledi, naravno, kada si poslednji put oterao sebe u…?
Kada mi nije uspeo sos za špagete. Što se veoma retko događa. Ali i Piksi zna da promaši penal, zar ne?
Koji si, u najvećoj meri, junak svojih romana, a koji bi voleo da budeš?
Glavni protagonista „Leve strane druma“, Zlatni Dečko Nikola je moj alter-ego. Baš kao i Niški iz pripoveteke „Upitaj mrak“. Voleo bih da budem car Konstantin ili Ivan Kosančić, ali to je malo teže.
Šta ćeš biti kad porasteš?
Toni Stark ili Toni Vilson. Možda Toni Soprano. Još nisam odlučio. Ali najvažnije je zvati se Toni.
Izvor: headliner.rs