Laguna - Bukmarker - Dejan Stojiljković: Knjige su uvek bile pametnije od svojih pisaca - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Dejan Stojiljković: Knjige su uvek bile pametnije od svojih pisaca

Dejan Stojiljković je prozni i dramski pisac, filmski i strip scenarista iz Niša. Književnoj javnosti je najpoznatiji po romanima „Konstantinovo raskršće“, „Duge noći i crne zastave“, „Znamenje anđela“, kao i po romanu „Kainov ožiljak“ koji potpisuje zajedno sa Vladimirom Kecmanovićem.

Foto: Miloš Miladinović

Filmska publika će ga prepoznati kao scenaristu filma (i serije) „Toma“, a televizijski gledaoci pre svega po scenariju za seriju „Senke nad Balkanom“.

Za zbirku priča „Neonski bluz“ dobio je Andrićevu nagradu, dok je za „Konstantinovo raskršće“ ovenčan nagradom „Miloš Crnjanski“.

Nedavno je u izdanju Lagune objavljena njegova nova knjiga „Zvezda nad prazninom“ u kojoj pokušava da ponudi svoj odgovor i odgonetne misteriju smrti slavnog pesnika Branka Miljkovića. Bio je to povod da malo popričamo s njim.

Šta Vas je opredelilo da napišete roman o Branku Miljkoviću? Ljubav prema Nišu, prema Miljkovićevoj poeziji ili Vas je fascinirala misterija vezana za Miljkovićevo (samo)ubistvo?

Pretpostavljam sve što ste pomenuli. Niš je meni isto što je Stivenu Kingu Kesl Rok, južna Srbija je moj Mejn, ili moja Kolubara i Belo Valjevo, u onom ključu kako je prostor u literaturi bio značajan za pisce poput Radovana Belog Markovića. Naprosto sledim jedno od najstarijih pravila u pisanju a ono glasi: piši o onom što znaš. Još kao klinac sam se upoznao sa Brankovom poezijom, ili barem onim delom nje za koju su antologičari, profesori i „udbaši“ smatrali da je „podobna“. Sam Branko ima značajno mesto u Nišu, koje prevazilazi njegovo zanimanje pesnika – malo je Nišlija koji imaju takav status, možda samo još Konstantin Veliki i Šaban Bajramović. Misterija vezana za njegovu smrt počela je da biva ponovo aktuelna tamo negde sredinom devedesetih, dosta se govorilo o tome, pisalo, snimani su dokumentarci… Tada su i nastale neke teorije, kao, na primer, ona apsurdna, da je likvidiran jer je proučavao govor Josipa Broza Tita ili da je ubijen jer je bio Srbin… Branko je, u stvari, po majci, imao hrvatsko poreklo a studirao je čistu filozofiju, a ne jezik. Mislim da je misterija njegovog genija i generalno „velika tajna“ koja prožima njegovo stvaralaštvo podjednako fascinantna i skoro pa nedokučiva, a ponekad, čak i prilično jeziva i uznemirujuća. Branko je bio nesumnjivo čovek koji je posezao za onostranim i postavljao večita pitanja.

Da li je tačno da su Vas, za pisanje ovog romana, osim razgovora sa Miljkovićevim savremenicima i dokumenata iz Brankovog legata u Narodnom muzeju, na pisanje ovog romana inspirisali i Nil Gejmen i serija Stranger Things?

Dosta Miljkovićeve poezije vezano je za oniričko. Sam Branko je tvrdio da je neke pesme bukvalno odsanjao, a onda zapisao. U mom romanu snovi presecaju naraciju koja se odvija na javi, i to je veoma bitno. Branka sam prikazao kao čoveka kome neko, sa one strane ili ove, stalno poručuje da se probudi. Samim tim, gde ima snova – ima i Gospodara Snevanja. Gejmenov „Sendmen“ je tu logični uticaj, ali ima i jedne scene koja je omaž jednoj manje poznatoj Gejmenovoj priči „Povratak visokog belog vojvode“ koja u stvari razmatra poziciju umetnika u ovom svetu. Na samom početku priče Gejmen kao da opisuje Miljkovića: „Bio je gospodar svega što je video, čak i kada je noću stajao na balkonu palate slušajući izveštaje i kada je dizao pogled naviše ka nebu u gorko svetlucanje jata i vrtloga zvezda. Vladao je svetovima.“ Ta kratka priča je posvećena Dejvidu Bouviju, i on je, baš kao i Miljković, bio the man who fell to Earth, dakle, moderni Prometej. Konekcija sa Stranger Things je dvojaka. Prvo, tu je priča o paralelnim svetovima, kao filozofska teorija, i sam Miljković u romanu izlaže nešto slično u razgovoru sa pesnikinjom Florikom Štefan prilikom posete Ohridu, gde se poziva na vizantijskog filozofa Jovana Damaskina. Sećam se da kad sam prvi put gledao seriju, trenutak kada Eleven ode na onu stranu i nađe se u onom potpuno crnom okruženju sa vodom do gležnjeva… To me je momentalno podsetilo na Miljkovićevu pesmu „Crni jamb sna“. Postoji, takođe, i jedan bitan detalj koji sam preuzeo iz romana „Isijavanje“ Stivena Kinga, a kojeg nema u čuvenoj Kjubirkovoj filmskoj adaptaciji. Takođe, romani „Umiranje iznutra“ Roberta Silverbera i „M. Sin vekaAntonija Skuratija imali su određeni uticaj. Dosta mi je pomoglo i iščitavanje ranog Vidosava Stevanovića, pre svega priča iz zbirki „Periferijski zmajevi“ i „Refuz mrtvak“, jer se tu opisuju ljudi sa margine iz upravo te epohe. Stevanović je pritom vrhunski stilista i dijalozi su vrlo živopisni i autentični.

Imate običaj da svoje junake „povedete“ u kafanu. Tako je bilo i ovog puta. Iz svega toga ispliva neki drugi, drugačiji, Miljković kakvog ne poznajemo sa časova književnosti?

Ja sam Branku pristupio kao starom prijatelju sa kojim se dugo nisam video, a sa kim volim da sedim u kafani… Ne znam koliko je to umetnički pristup, ali moj Branko je svakako drugačiji od onog mračnog i natmurenog iz čitanke. I u realnosti je takav bio. Ali su ga se onda dokopali razni tumači njegove poezije, Džadžić pre svih, koji se lažno izdavao za njegovog velikog prijatelja, i napravili svoju, bolju i podobniju verziju Branka Miljkovića.



Koliko su ono što izgovara Miljković, kao i dijalozi koji vodi ili situacije u kojima se nalazi, plod mašte autora, a koliko su autentični i rezultat Vašeg istraživanja?

Dobar deo onoga što Miljković kazuje jeste nešto što je autentično i preuzeto je iz njegovih intervjua, eseja, prepiske… Takođe, dosta toga je zasnovano na svedočanstvima savremenika, dakle, događajima koje su kasnije svedoci i učesnici prepričavali ili o njima ostavili zapise, kao na primer, Vidosav Petrović, Brankov prijatelj iz detinjstva koji je napisao i knjigu o njemu i priredio zbornik „Branko Miljković u sećanju savremenika“. Naravno, jedan deo je nadogradnja i moja interpretacija, jer je ovo roman, a ne publicistika, tu sam dosta posezao za Brankovom poezijom, pa on tako u raznim situacijama faktički citira samog sebe ili parafrazira neke svoje stihove. To je u sklopu one ideje da pravi pesnik ne samo da piše svoju poeziju – nego je i živi.

Sa jedne strane, likovi iz Vašeg romana, naročito Oskar Davičo, Miljkovića predstavljaju kao veliko i bezopasno dete, dok neke druge sile misle da predstavlja opasnost za državu i, tada vladajući, poredak?

Sasvim je logično da Miljkovića ne vide isto pisac i intelektualac kakav je bio Davičo i, s druge strane, žbir iz Službe. „Udbaš“ u nepodobnom pojedincu ili „bandi“ vidi pretnju po državu i to je jedino što je bitno, da li je taj pojedinac pesnik, profesor, rudar, taksista, frizer… To je na kraju svejedno. Suština je u tome da pretnja po sistem bude otklonjena. Tako „udbaši“ na Miljkovića i njegove kolege gledaju na jedan način, a ljudi poput Daviča na drugi. Davičo je takođe deo sistema i njegova filozofija jeste da sve što pojedinac radi mora prevashodno da bude u korist sistema i države, čak i kad je umetničko stvaralaštvo u pitanju. Tu je, slutim, bilo najveće razilaženje između njega i Miljkovića. Branko je hteo da bude slobodan, Davičo je znao da u državi Golog otoka, jedne partije i doživotnog predsednika tako nešto nije moguće. Zato je Davičo prigrlio sistem, a Branko se bunio protiv njega.

Miljković u Vašem romanu kaže kako je politika svuda, naročito u poeziji?

To treba shvatiti u kontekstu vremena u kome se radnja događa. Dakle, u FNRJ nije bilo dovoljno da budete književnik, moralo je da budete i Drug. Niste mogli, kao pisac, da funkcionišete van sistema. Postojale su državne izdavačke kuće koje su imale monopol, književni časopisi su takođe bili državni, kulturne institucije, akademske, mediji… Sve je bilo pod kontrolom države. A sve to je, sa krova, krojila politika koju je oktroisala grupa važnih drugova. Samim tim se od pisca očekivalo ne samo da piše već i da bude „angažovan“. U to vreme postojao je i termin za takve ljude – „pošteni intelektualac“. Odatle, slutim, i vuče korene opsednutost domaćih pisaca dnevnom politikom. Jer suviše dugo su bili „važni“, sedeli su po komitetima, komisijama, žirijima… Imali su neku vrstu „meke“ moći i van svoje glavne vokacije, a to je književnost, i to nije bila tek samo priča i paravan nego su ljudi poput Oskara Daviča imali ozbiljan uticaj na društvo kao takvo. U romanu sam izneo primer za to – slučaj Milice Jakovljević Mir-Jam. Naravno, ta država je nestala, sa njom i koncept „druga Pisca“, ali mnogi domaći književnici i dalje žive u iluziji da su društveno relevantni i da njihove reči i dela imaju isti onaj uticaj na društvo kao što su u to vreme imali Krleža, Ćosić ili Davičo. Zato sada često vidim razne kolege kako svoju književnu „slavu“ pokušavaju da preliju u prostor dnevne i stranačke politike, zaluđeni i zaslepljeni zabludom da njihovo ime ima težinu u jednoj takvoj sivoj zoni i da je ikog briga za to šta oni misle i govore. Pišu kolumne i analize, stručni su za razne oblasti, od ginekologije do ekologije, raspravljaju o globalnom zagrevanju i „stručno“ analiziraju rat u Ukrajini, danas su četnici, sutra partizani, prekosutra džedaji, eksperti su za ekonomiju, sudstvo i berzu… Nema šta ne znaju. Ima, doduše, onih koji to pozerstvo ponekad zamene za pravi stranački angažman, što je, u neku ruku, malo poštenije, ali to nam je uglavnom služilo da vidimo koliko je naše poznate umetnike, ne samo pisce, lako izmanipulisati i napraviti budalama. Mislim da to što je neko napisao dobar roman ili dobru pesmu ne čini ga automatski apsolutnim autoritetom i ekspertom za sve postojeće… Knjige su uvek bile pametnije od svojih pisaca. Naročito od onih što se petljaju u politiku. Koja je svud, naravno, i danas… Ali na umetniku je da izabere da li će svoju energiju i vreme potrošiti na nešto što će ostati generacijama koje dolaze ili na neučinkovito i besmisleno strančarenje i salonsko revolucionarstvo.

Na početku romana dovodite Miljkovića u vezu sa četnicima kroz oblast Zaplanje odakle je poreklom, ali se ispostavlja da će službama bezbednosti postati interesantan tek kao pripadnik neosimbolista. Da li su za komunistički poredak tada bili opasniji četnici ili pesnici?

Zaplanje jeste bilo četnički kraj, ali porodica Miljković nije zbog toga bila problematična novim komunističkim vlastima, već zbog toga što je Brankov otac Gliša bio policijski čuvar u Nišu za vreme rata. U vreme kada se događa radnja romana, dakle, krajem pedesetih i početkom šezdesetih, jugoslovenska država je odavno završila sa četnicima u samoj zemlji i UDB se bavio emigracijom, ne samo četničkom. Postojala je sveprisutna paranoja, ali se ona nije odnosila na ono što se dešava unutra, u samoj državi. Najveća briga komunističkih vlasti u stvari se mogla definisati čuvenim Miljkovićevim stihom: „Hoće li sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj?“ Malo je pevala, malo je jaukala, ta sloboda… Zavisi koga pitate. PekićDragoslav Mihailović su ostavili obimnu literaturu o tome jer su oni bili žrtve tog sistema. Kiš je pisao da nema razlike između nacističkih logora i sovjetskih gulaga. I to je istina. Biti antikomunista je isto što biti i antifašista, štaviše, ako ste jedno, onda treba, po logici stvari i zdravog razuma, da budete i drugo, jer komunizam, fašizam i nacizam su, suštinski, veoma slične ideologije pa su, samim tim, otelotvorile slične sisteme. U ta vremena drugovi na položajima, iako ogrezli u buržoaske privilegije i korupciju, bili su i dalje veoma intuitivni ljudi i vrlo brzo su shvatili u čemu je problem. Tako je i nastao mit o famoznoj „preskočenoj generaciji“ kojoj je pripadao i Branko. Preskočeni u smisli da su bili suviše mladi da učestvuju u ratu, a nisu dovoljni zreli da postanu deo vladajuće oligarhije. Stariji su se stalno pribojavali da mladi ne urade nešto slično onom što su oni sami radili pre rata, da se ne organizuju u, kako ih Ćeća naziva, „ideološke formacije“, da cela ta priča ne preraste u nešto više, u otvoreni bunt, u neku novu revoluciju. Što se i desilo 1968. godine sa protestom studenata, a to je nagovestio i događaj iz 1961. koji se odigrao baš na dan Miljkovićeve sahrane, veliki protesti povodom ubistva Patrisa Lumumbe koji su se oteli kontroli.

Iz ove perspektive izgleda da, na kraju, drugovi umetnici ipak nisu uspeli da sruše jugoslovenski poredak, ali ni da ga spasu od uništenja?

Drugovi umetnici nisu napravili taj poredak tako da nisu ni mogli da doprinesu njegovoj razgradnji. Taj poredak su stvorili ljudi poput Svetislava Stefanovića Ćeće, svemoćnog šefa UDB, zato je i on kao lik prisutan u romanu. Ali to je zanimljivo… Sad mi je već nekoliko ljudi reklo da je on odličan „fiktivni“ lik i da sam „izmislio“ ultimativnog „udbaša“. Ljudi prosto ne znaju da je on stvarno postojao. I tu je kvaka. Zoran Đinđić je svojevremeno izašao sa teorijom o Jugoslaviji kao „nedovršenoj“ državi i mislim da je to jedna od najtačnijih definicija tog fenomena. Čitajući i slušajući o tom poletu iz pedesetih, gde su komunisti starije garde i dalje verovali o neku komunističku utopiju koja ih čeka tu, odmah iza ugla, a država se ubrzano vesternizovala i okretala leđa socijalističkoj ideji i principima, imam baš takav utisak… Razapeti između koka-kole i boze, viskija i šljivovice, crnih mercedesa i moskviča, komunizma i kapitalizma, samoupravljanja i tržišne ekonomije, oni su hteli i jedno i drugo, da bi na kraju ostali bez ičega. A „preskočene“ generacije u nedovršenoj državi su se rađale jedna za drugom… Ja sam, baš kao i Branko, pripadnik jedne takve generacije.

Zanimljivo mi je bilo što ste se u svom romanu najzad „obračunali“ sa dušanovačkim bandama koje su carevale u romanu „Kad su cvetale tikve“ nedavno preminulog Dragoslava Mihailovića?

Dragoslav Mihalović je slabo zalazio na Dušanovac i uopšte se nije družio sa likovima kakvi su junaci tog romana. Njemu je tu priču ispričao izvesni Stanko Radan, dušanovački mangup, sa kojim je Mihailović zajedno ležao u bolnici kad je oboleo od tuberkuloze. Odatle taj narativ i taj živopisni dušanovački sleng koji je autor morao da „uči“ jer je bio poreklom iz Ćuprije. Dakle, dušanovačke bande, onakve kakve smo ih opisali Mihailović i ja nisu baš bile takve u realnosti. Ali to je moć fikcije. Dušanovac u mojoj knjizi više podseća na kraj u Nišu gde sam odrastao – Pantelej, o kome sam pisao u knjizi „Leva strana druma“. A sam „obračun“ UDB sa Dušanovačkim bandama, sem što je omaž jednom od mojih omiljenih pisaca, jeste i poveznica sa knjigom koju već pišem zajedno sa Vladimirom Kecmanovićem i čiji naslov je „Bande Beograda“. Dakle, famozni Zira Kuče i njegovi „Dušanovački gusari“ imaće značajno mesto u toj priči koja se događa neposredno pred izbijanje Drugog svetskog rata i koja će spojiti Nemanju Lukića i Mustafu Golubića. Tako ispada da se „Zvezda nad prazninom“ događa u istom univerzumu u kome i „Kainov ožiljak“ i „Konstantinovo raskršće“. Ima i sitnih naznaka vezanih za to u samom romanu, gde se u jednom trenutku aludira na Nemanju Lukića, mada se ne pominje imenom i prezimenom, i gde na kraju ima nekih detalja o Titu koji se baš ne uklapaju u istorijsku verziju događaja.

Autor: Milan Aranđelović
Izvor: Bookmate žurnal


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
uz banca intesa mastercard kreditne kartice popust 25  laguna knjige Uz Banca Intesa MASTERCARD kreditne kartice popust 25%
20.11.2024.
Odlična vest za sve ljubitelje dobrih knjiga i društvenih igara je da Banca Intesa i Izdavačka kuća Laguna nastavljaju sa uspešnom saradnjom i omogućavaju specijalne popuste.   Do 30. novem...
više
black friday od 29 novembra do 1 decembra 2024 u delfi knjižarama i na sajtovima laguna rs, delfi rs i dicearena rs laguna knjige Black Friday od 29. novembra do 1. decembra 2024 u Delfi knjižarama i na sajtovima laguna.rs, delfi.rs i dicearena.rs
20.11.2024.
Četvrti petak u novembru se od sredine 20. veka naziva crnim, jer od tog dana počinje sezona praznične kupovine i sniženih cena. Ovaj datum iz godine u godinu poprima sve veće razmere i proglašava se ...
više
uspešno predstavljanje lagune na interliberu  laguna knjige Uspešno predstavljanje Lagune na „Interliberu“
20.11.2024.
Na nedavno završenom Međunarodnom sajmu knjiga „Interliber“ u Zagrebu, Laguna je predstavila svoja izdanja čitalačkoj publici u Hrvatskoj na štandovima „Hoću knjigu“ i „Knjižare Zuzi“. Tokom sajams...
više
promocija romana sedef magla dragoljuba stojkovića laguna knjige Promocija romana „Sedef-magla“ Dragoljuba Stojkovića
20.11.2024.
Roman Draguljuba Stojkovića „Sedef-magla“ predstavljen je 19. novembra u kafeteriji Bukmarker knjižare Delfi SKC, gde su, pored autora, govorili i reditelj Milorad Milinković i urednica Dubravka Drago...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.