Kada neki roman za svega godinu dana postane najprodavaniji i hit tema svakodnevnih razgovora, a sve se to odigra u zemlji Srbiji, preopterećenoj ekonomskim i političkim problemima, onda je očigledno da je reč o jednom kulturnom i sociološkom fenomenu. O tome kako je „Konstantinovo raskršće“ postalo svojevrstan srpski „Da Vinčijev kod“, mogućnostima da se snimi film po ovom romanu, ali i o domaćoj kulturnoj sceni, za „Pravdu“ govori književnik Dejan Stojiljković.
„Konstantinovo raskršće" je za kratko vreme postao kultni roman u Srbiji. Da li vas je to iznenadilo i kako objašnjavate toliki uspeh?
Iskreno govoreći, ja sam još uvek malo zatečen. Nadao sam se određenom uspehu, pre svega kod publike, ali tiraž od skoro 20 hiljada, nagrade i prevodi, sve se to desilo veoma brzo, za manje od godinu dana. Možda ću adekvatan odgovor na ovo pitanje moći da vam dam tek za koju godinu, kada se neke stvari izbistre, ali u ovom trenutku nisam u stanju da objasnim fenomen ovog romana, on se jednostavno otrgao od mene i živi neki svoj život. Mislim da nema tu nikakvog kulta, jednostavno, neke kockice su se poklopile i sve je krenulo kako treba. Bar za mene, ima nekih kojima uspeh „Raskršća“ prilično ide na živce, ali ja im po tom pitanju ne mogu pomoći.
Nedavno se pojavilo i specijalno izdanje u tvrdim koricama, po čemu se još razlikuje od prethodnih izdanja „Raskršća“?
Posebno izdanje romana sadrži dodatak na 70 strana, gde se nalazi šest eseja nastalih na osnovu mojih istraživanja za roman. Tu će onaj čitalac koga zanima pozadina događaja u romanu naći redom objašnjene činjenice vezane za Konstantina Velikog i antički Niš, okultnu dimenziju nacizma, saveznička bombardovanja Srbije, mitove o vampirima, portrete junaka romana koji su istorijske ličnosti... Taj tekst obogaćen je setom arhivskih fotosa, mapa i crteža od kojih su neki prvi put publikovani.
Niš polako, ali sigurno postaje centar kulture i pisane reči u Srbiji. U čemu je tajna ,,Južne Pruge“?
Nisam baš siguran da grad sa činovničkom kulturnom politikom, pedeset hiljada nezaposlenih i gotovo nepostojećom književnom scenom može biti bilo kakav centar. To što su se igrom slučaja poklopile neke stvari, pa smo Zvonko Karanović i ja ušli u najuži izbor za NIN-ovu nagradu iste godine kada se probio Željko Mitić Zerkman, najperspektivniji niški pesnik, i izašao novi roman Zorana Ćirića, pre je rezultat nekih individualnih napora i čiste sreće.
Planirate li da „Konstantinovo raskršće" pretočite u film, odnosno filmski scenario?
Film će, ako sve bude išlo po planu, a nadam se da hoće uprkos tome što živimo u zemlji Srbiji, uraditi dve producentske kuće, jedna iz Beograda, druga iz Niša. Takođe, na moje iskreno zadovoljstvo, Grad Niš je odlučio da stane iza celog projekta, a postoji opcija da u celu priču uđu i stranci. Šta će biti od svega toga, znaćemo sigurno do kraja godine. Ja sam već pikirao Kevina MekKida, glumca iz serije „Rim“, za ulogu Konstantina, a za ostalo ćemo videti... U svakom slučaju, ako taj film bude snimljen, dobićemo jedan pravi raritet u novijoj istoriji srpske kinematografije: film u kome psovka nije glavni izražajni momenat na relaciji autor-gledalac, u kome se radnja ne događa u Beogradu, gde nema pornografije, snafa, silovanja dece kao povod za mentalno silovanje publike i gde Srbi i Srbija nisu predstavljeni kao nešto najgore pod kapom nebeskom.
Autor: Srećko Milovanović
Izvor: Pravda