Dejan Mihailović je jedan od najvažnijih Laguninih urednika. Uređivao je knjige gotovo svim značajnim srpskim piscima, od Gorana Petrovića, preko Vladimira Kecmanovića i Svetislava Basare do Dušana Kovačevića...
„Sa najvećim i najdarovitijim našim piscima prava je milina sarađivati jer su ti pisci ostvarene ličnosti, nimalo tašti ni sujetni, i pritom uzorno pismeni“, otkriće nam Mihailović.
Značajno uredničko iskustvo, ali i ozbiljno poznavanje istorije, Mihailović je pretočio u svoj novi roman
Podvizi i stradanja Grofa od Takova, naravno, u izdanju svoje matične kuće.
Mihailović u intervjuu za
Salome na jezgrovit način secira radnju svog romana, govori o glavnom junaku Milanu Obrenoviću, ali i o srpskim istorijskim izazovima i dilemama.
U romanu Podvizi i stradanja Grofa od Takova prikazujete kneza i kralja Milana Obrenovića IV, koji odrasta bez roditelja. Čitajući biografije mnogih značajnih umova srpske i svetske kulture i istorije nailazim na podatak da su mnogi od njih detinjstvo i mladost, koje su najvažnije za formiranje ličnosti, proveli bez roditelja. Kako Vi posmatrate taj fenomen? I da li su tuga i bol najbolji podstrek za stvaranje nečeg velikog?
Tuga i bol, očajanje i beznađe, mogu da podstaknu rađanje mnogih velikih umetničkih dela, ali mislim da ta osećanja nisu presudna. Za stvaranje nečeg velikog potrebni su najpre umetnikov prirodni dar i naporan rad. Balzak je to lepo sročio: zrno talenta i brdo rada.
Milan Obrenović bio je sposoban državnik koji je imao za glavni cilj da Srbiju pozicionira kao značajnu evropsku državu. Iz današnje perspektive se čini da je to bio cilj svih velikih srpskih vladara. Šta im je bio najveći problem na tom putu? I šta je najveći problem srpskog naroda?
Najveći problem na putu Srbije među napredne evropske narode predstavljamo mi sami. Mi smo sebi najveći neprijatelji. U romanu na jednom mestu Milan kaže francuskom berzanskom mešetaru Bontuu da „polovina srpskog naroda gleda u Evropu, a druga polovina u Rusiju, pa tako ispada da smo sami sebi okrenuli leđa“. Zbog te dve političke orijentacije, proslavjanske i proevropske, lome se koplja u Srbiji već dva veka, do dana današnjeg.
Ko su danas revolucionari? Ima li ih uopšte?
Nema ih u klasičnom smislu reči. Ali treba se podsetiti da revolucija i nije donela mnogo dobra kroz istoriju, ni Francuzima, ni Rusima, ni nama. Uglavnom rušenje i negiranje svega što je bilo ranije, iako je imala i pozitivnih strana.
Šest godina ste živeli u San Francisku u Kaliforniji. Recimo, da je Milan Obrenović bio Amerikanac, do sada bi bilo snimljeno nekoliko blokbastera o njegovom životu, liku i delu. Ipak, u Srbiji je potreban čitav vek da bi dobio kapitalan biografski roman kakav je Podvizi i stradanja Grofa od Takova. Zašto ne cenimo svoju istoriju? I da li je to uzrok ili posledica svega lošeg što nam se dešavalo u prošlosti?
Na jednom mestu u
Filozofiji palanke Radomir Konstantinović je zapisao: „Istorija nas je zaboravila, kao u nekoj velikoj rasejanosti.“ To je njegov ironičan komentar iz ugla srpskog palanačkog duha željnog opšteg priznanja a nesvesnog svoje malograđanske uskogrudosti i bliskih ciljeva. Na sudbini nesrećnog kneza i kralja Milana i neslavnom zatiranju njegove dinastije vidi se sav naš nemar prema sopstvenim velikanima i sklonost ka zaboravljanju njihovih zasluga. Možda je problem u podaničkom mentalitetu koji nije spreman da se odupre tiraniji, ili u seljačkom poreklu koje u genima nema ubeleženu građansku neposlušnost, ili u utopijskom uverenju da smo svi jednaki pa prema tome i pravomoćni da prisvajamo tuđe ili odbacujemo nešto što je opšte dobro.
Milanova majka, koja je bila ćerka rumunskog grofa Konstantina, Marija Katardži bila je simbol lepote tog vremena od koje je nasledio brz um i ljubav prema umetnosti. Milanov otac bio je rumunski najamnik. Koliki je onda uticaj Rumunije na taj period srpske istorije? I koliko je Milan bio manipulisan, s obzirom na to da je stupio na vlast kada je imao samo 14 godina?
Obrenovići su imali velike posede u Vlaškoj i Moldaviji. Tamo je budući Milanov otac, Miloš Jevremov Obrenović, na službi u ruskoj i kasnije rumunskoj vojsci, upoznao moldavsku kneginju Mariju Katardži. Tamo se rodio budući kralj, na poljskom dobru Manasiji. Nije bilo nikakvog rumunskog uticaja na srpsku politiku i istoriju usled te činjenice. Kad je Milan kao maloletan stupio na presto u njegovo ime vladali su namesnici, ali to se ne može nazvati manipulisanjem, oni su štitili interese dinastije i jačali državne institucije. Čim je postao punoletan, Milan je preuzeo svu vlast i otad sve više vodio glavnu reč u političkim pitanjima, ali već je ustavno i parlamentarno uređenje monarhije ograničavalo njegovu moć, vreme tiranije knjaza Miloša ili prosvećenog apsolutizma kneza Mihaila bilo je prošlost.
Koji je najmračniji trenutak srpske istorije?
Onaj kada je neko potegao mač na svog saplemenika koji drukčije misli ili veruje.
Koji je najsvetliji trenutak srpske istorije?
Još nije nastupio.
Na top listama najčitanijih knjiga odlično su pozicionirani istorijski romani koji su minuciozno obrađeni. Za njih se često kaže da su komercijalni. Koliko su kvalitetni, zavisi od samog autora, ali svakako nam to ukazuje da se istorija čita. Opet, s druge strane, često se može primetiti da jako malo znamo istorijske činjenice. Istina je uvek negde na sredini. Kako biste onda Vi ocenili generalno poznavanje istorije našeg naroda?
Prilično traljavo. Tome su krive i neke istorijske okolnosti, povremeno retuširanje i ritualna dekonstrukcija prošlosti, čemu smo skloni kako se koja epoha završi. Karađorđevići su sistematski uklanjali iz kolektivnog pamćenja pozitivna pregnuća nestale dinastije Obrenovića, onda su komunisti brisali iz istorije zasluge i Obrenovića i Karađorđevića, najzad danas već nekoliko decenija unazad obezvređuju se prednosti i dostignuća Titove Jugoslavije.
Istorija se često falsifikuje, briše i piše, dorađuje, popravlja i zloupotrebljava u političke svrhe. Deluje da uvek imamo dve istorije, i da oko nijednog istorijskog pitanja u društvu ne možemo da postignemo konsenzus. Šta je rešenje za taj problem?
Vidan je kod našeg sveta nedostatak domaćeg vaspitanja i elementarnog poštovanja tuđe ličnosti. Opšta nemaština, izopačen sistem vrednosti i sve veći jaz između bogatih i siromašnih onemogućavaju uspešno rešenje tog problema, a to je mnogo veće ulaganje u obrazovanje i kulturu. Fontane i jarboli ne dižu nacionalnu svest nego naučni ili sportski rezultati i kulturna dostignuća.
Razgovarao: Tadija Čaluković
Izvor: salome.rs