„Deca vremena“ - Sukob inteligentnih paukova i ostataka ljudske vrste. Glasnici na nebu

U izdanju Lagune pojavio se, u odličnom prevodu Gorana Skrobonje, roman „Deca vremena“ Adrijana Čajkovskog (1972), ovenčan prestižnom nagradom za naučnofantastični roman „Artur Klark“ za 2016. godinu. Tako je domaća publika dobila ne tako čestu priliku da upozna aktuelno delo iz vodeće anglosaksonske žanrovske produkcije. A u okvirima nje istovremeno postoje različiti pravci i poetike, od onih koji tragaju za novim žanrovskim prostorima, do drugih koji ponavljaju obrasce iz ranijih „zlatnih“ epoha. U delima potonjeg smera podrazumeva se upotreba svekolike žanrovske ikonografije sa minimumom invencije (ili bez nje) uz imperativno poštovanje recepata kako da se takvo delo nađe na listama najprodavanijih knjiga. Adrijan Čajkovski, prevashodno znan kao korektan autor epske fantastike, učinio je „Decom vremena“ hrabar iskorak u nepoznato na šta se ne gleda blagonaklono pošto izdavači i publika više vole da „igraju na sigurno“. Naravno, pisaca koji su paralelno pisali više fantastičkih žanrova bilo je i u ranijim decenijama (Zelazni, Lajber, King) kao i danas (Džordž R. R. Martin je najpre pisao naučnu fantastiku pa horor, a sada epsku fantastiku). Da će, posle uspeha, Čajkovski nastaviti pisanje u naučnofantastičnim vodama svedoči i roman „Deca ruševina“ (najavljen za mart 2019) koji nije nastavak „Dece vremena“ ali se dešava u istom svemiru.

Čajkovski je u „Deci vremena“ zapleo niz tema iz „tvrde“ naučne fantastike (utemeljene na egzaktnim naukama) odnosno „meke“ naučne fantastike (okrenute društvenim naukama). Priča se proteže na više od dva milenijuma i na dva carstva ljudske vrste koja su neslavno završila. Na zalasku prvog, pred fatalni rat dve političko-ekonomsko-filozofske frakcije, sabotažom biva uništen projekat stvaranja nove vrste na novoj planeti; preživljava samo doktorka Avrana Kern koja je projekat osmislila i koja, telom u hibernaciji a duhom u kompjuterskoj matrici, ostaje u kapsuli-čuvaru iznad planete. Sticajem okolnosti na planeti se ipak odvija proces usavršavanja jedne vrste ali ne majmuna, kako je planirano, već – paukova. Dva milenijuma kasnije do planete stiže brod-arka „Gilgameš“ u kojem je pola miliona ljudi u hibernaciji. Brod je pokušaj da se spase ljudska vrsta jer je Zemlja nepodobna za život pa su naučnici i političari drugog carstva, koje je nasledilo ostatke prvog, odlučili da krenu tragovima prethodnika i nađu pogodnu planetu na koju će se naseliti. Kapsula i Avrana ne dozvoljavaju „Gilgamešu“ spuštanje i upućuju ga do sledeće teraformirane planete što će, ispostavlja se, biti uzaludna nada. „Gilgameš“ se, trošeći poslednje resurse, vraća da naseli planetu po svaku cenu... Druga pripovedna linija prati razvoj civilizacije paukova koja se, zahvaljujući genetskom eksperimentu („pametnom“ nanovirusu), iz generacije u generaciju razvija prevazilazeći biološke datosti. Vrsta uči da se brani od najezda mrava i epidemija, da stvara gradove, komunicira na daljinu, prenosi znanja potomcima, posmatra svet i uočava pravilnosti sve do konačne mogućnosti da komunicira sa Glasnicom na nebu (kapsulom i dr Avranom) što ubrzava razvitak. Povratak džinova iz vrste-tvorca (ljudi) otvara pitanja opstanka i uništavanja opasnosti u to ime. Pauci imaju svoje rešenje tog problema, drugačije od ljudskog.

Čajkovski se opredelio za poštovanje zakonitosti po kojima „funkcioniše“ Univerzum i njihovu logičnu kauzalnu upotrebu; otuda „Gilgameš“ ne leti brzinom većom od svetlosne niti brodski bezbednjaci vitlaju svetlosnim sabljama. Ipak, bitan deo postavke su „pseudonaučne“ tehnologije, kakva je hibernacija čija je upotreba nužna kako bi junaci-ljudi ostali aktivni učesnici u putovanju koje traje milenijumima (pošto bivaju „uspavani“ i „buđeni“ tako da je njihov životni vek dug koliko i putešestvija). Osnovne ideje romana su na tragu postulata postavljenih u drugoj polovini 20. veka i koje je najbolje formulisao Artur Klark tvrdnjom da čovečanstvo ima kosmičku budućnost istraživača i kolonizatora svemira. Istina, kod Čajkovskog ljudi ne odlaze sa Zemlje u potrazi za novim izazovima već beže sa nje pošto je postala nepogodna za život zbog ljudske bahatosti ili procesa koje je nemoguće zaustaviti. U „ljudskom“ delu priče dominiraju prepoznatljive situacije (trvenja u posadi, pobune i regresije u zatvorenoj zajednici, svemirske bitke) koje autor nije dograđivao tako da najintrigantnija linija ovog dela priče ostaje ona o neizbežnom ponavljanju grešaka predaka. Deo romana posvećen civilizaciji paukova je inventivniji jer je pisac morao da osmisli originalna (ne-ljudska) rešenja u čemu je dobrano uspeo. „Ljudska“ priča vidno je manjkava na planu psihološkog produbljivanja ličnosti (svedenog na prepoznatljivu karakterizaciju utemeljenu na dužnostima koje likovi obavljaju; dr Kern je oličenje „ludog naučnika“ intelektualno narcisoidna i spremna da opstanak vrste žrtvuje uspehu svog projekta). U „paukovskom“ segmentu autor je sve potomke nazvao imenom „prvog“ pretka (od koga se nasleđuju i zanimanja-specijalnosti) što se ispostavilo kao uspešno i ubedljivo „vezivno“ rešenje.

Epske razmere priče uticale su na dužinu romana koji je, paradoksalno, ipak prekratak jer su izostala pojašnjenja određenih događaja koja bi, da su ispisana, produžila roman za nekoliko stotina stranica ali bi doživljaj drugačije stvarnosti definitivno bio impozantniji. Opšti utisak kvare i povremena nedovoljno ubedljiva rešenja a razlog njihovog „dešavanja“ je piščevo tendenciozno usmeravanje priče.

„Deca vremena“ su pisana „u ključu“ klasične „tvrde“ naučne fantastike, sa svim vrlinama i manama koje ona nosi. Čajkovski je ciljani model uspešno dostigao i ispunio na zadovoljstvo ljubitelja takve žanrovske literature.

Autor: Ilija Bakić
Izvor: Dnevnik