Da li si okej?

Da li je u tvom mozgu otvoreno mnogo tabova? Kako u toku seksa iskulirati mozak pošto si ga navila na dvesta posto i sada neće tek tako da stane? Ili se usred seksa zapitaš da li si ostavila telefon u baru i da li bi bilo nepristojno da ga zamoliš da stane samo na sekund da siđeš i proveriš tašnu zato što, ovaj, ceo život ti je u tom telefonu a neko bi mogao da umre? Ili se prosto zapitaš ono staro: da li sam isključila peglu?



Da li se osećaš anksiozno, pošto ti je mozak svakodnevno zatrpan informacijama o popustima na drugom kraju grada, novom Instagram trendu u dekupažu, domaćim za sedmi osnovne za koji posramljeno guglaš rešenja, poslednjoj fitnes ludosti kojoj si podvrgnula svoje telo, i super radi, ili nemaš vremena da bar primetiš da si gladna i iscrpljena? Da li ti stalno prilepljuju epitet neurotične žene, ali očekuju od tebe da balansiraš između posla, porodice, ispunjenog ličnog života, mnogo prijatelja, njihovih svakodnevnih problema ili (još gore) radosti i male životne pobede? Da li si rastrzana između svih tih krajnosti i osećaš se mahnito? 

Da li je okej kupiti preskup komad dizajnerskog nameštaja koji ti je potpuno nepotreban ali si ostavila dušu u salonu kada si ga ugledala? Da li se to vodi kao briga o sebi ili odraz potrošačke slabosti i robovanja kapitalizmu? 

Da li ti mozak pregori od eksponencijalnog umnožavanja misli na temu šta sve može da pođe naopako? Da li za svaku i najmanju (možda i izmišljenu) tegobu pomisliš da je kancer? Da li je početak Alchajmera ako se ne sećaš gde si stavila labelo koje, opet, mažeš mahnito jer ti se usta suše jer previše pričaš (naravno), a i vazduh je suv u kancelariji – jedva dišeš, a čas ti je previše zagušljivo čas previše vruće? Zašto neko u susednoj kabini piški tako tiho, a ti piškiš kao trkački konj?

Da li ti je neko pomenuo da je potrebno da odvojiš vreme za sebe, da je to veoma dobro za tebe, ali istovremeno očekuju da prisustvuješ ovom ili onom dobrotvornom odboru i još jednom zajedničkom ručku ekipe iz osnovne? Da li si počela da ideš kod terapeuta kada su ti svi suptilno (ili ne tako suptilno) sugerisali da ti je to potrebno, a i opšteprihvaćeni je stav da je to stvar mentalne higijene i brige o sebi (opet ta prokleta briga o sebi)? Da li zazireš od svoje terapeutkinje ili – još gore – postala ti je prijateljica? Da li je iko primetio da si već deset minuta u toaletu tokom upravo pomenutog dobrotvornog odbora da bi malo došla k sebi? I da li se to računa kao vreme za sebe? 

Autorke šarmantne, urnebesne i tako neophodne knjige „Ja sam skroz okej! Pomagajte!“ tu su da ti kažu: sve je to sasvim okej.

I još nešto: nisi sasvim okej, i to je okej.

Šta znači to što su ti rekli da si „intenzivna“ – da li je to kompliment ili uvreda, ili i kompliment i uvreda, kao kad ti kažu da si previše osetljiva, što znači da si s jedne strane posebna, s druge zahtevna, naporna, u isto vreme i previše slaba i previše jaka? Da li i ti robuješ onim drugim zahtevima koje si sama sebi postavila previsoko, jer si od malih nogu na prvoj liniji paljbe svega pomenutog? Da li ti je išta ostalo da kažeš o sebi što već svi drugi nisu rekli u tvoje ime?

Ova knjiga podsetiće vas još jednom (dok konačno ne utuvite sebi u glavu) da stereotipi o tome da su besne žene neprivlačne a žene sa apetitom ne postoje (i žene misle mnooogo o seksu, i žene vole mnooogo da jedu) ne samo da nisu fer nego su opasni. Naravno, situaciju dovoljno komplikuje što ste najverovatnije sve ovo slušale od malih nogu pa sada morate da se borite i sa malim gadnim opresorom koji stanuje i u vašoj glavi. Pa čak i ako ste (posle skupe terapije) u miru sa svim što se desilo u detinjstvu i razvile ste evolutivne strategije koje odgovaraju na izazove života žene u dvadeset prvom veku, možete ili da odgovorno prihvatite sve na sebe i robujete perfekcionizmu, ili da igrate po davno ustanovljenim pravilima i zaboravite šta ste u početku želele od života, ili da živite po svome i stalno se borite sa malim unutrašnjim glasovima i ne tako skrušenim spoljašnjim koji vas stalno obeshrabruju. 

Autorke su kao odgovor na sve ove međusobno suprotstavljene zahteve, i nas samih i okoline, skovale sopstvenu strategiju koju definišu terminom (tam-taram): otkačena zrelost!

One će naše unutrašnje demone nazvati određenim imenom (Sajmon, demon spoznaje da si loša u krevetu, ili Ramona, ljubavni demon. „Da bi sebe nekako učinila simpatičnom, jasno je da treba da se promeniš“, kaže Ramona dok pijucka Molotovljev koktel). One će vam reći da je zastrašujući terapeut jedini koji vredi, ali vi odlučujete da li vam se to dopada. One će vam reći da ne morate da budete: ni žena-misterija, ni žena mrtva od pojasa nadole, ni perverznjakinja, ni žena-klackalica, ni žena koja previše misli, ni žena koja ne misli, ni žena-furija, ni ona duhovita, ni ona duhovna. One će vam reći da savršenstvo, samousavršavanje i sve ostalo što vam drugi trpaju u usta slobodno mogu da zadrže za sebe. 

Takođe, naučiće vas da je sasvim okej reći: TO NIJE OKEJ.

Autorka teksta: Nevena Milojević