Da li se čitanje e-knjiga vašem mališanu ubraja u vreme za priču ili u vreme pred ekranom?

„Kliford, veliki crveni pas“ izgleda fenomenalno na ajpedu. A dobro i zvuči – ako pipnete ekran čućete ga kako dahće dok se plavi kamion uz tutnjavu pojavljuje na ekranu, a narator navija: „Hajde kamione, hajde!“



Ali, da li ovo spada u vreme za priču? Ili je to bebama vreme pred ekranom?

Na ovo pitanje pokušavaju da odgovore roditelji, pedijatri i istraživači dok dečje knjige, kao i sve ostale, prelaze u digitalne medije.

Godinama su stručnjaci za razvoj dece savetovali roditelje da često čitaju svojoj deci od ranog doba, navodeći studije koje su pokazivale kakve to lingvističke, verbalne i društvene koristi donosi. Prošle godine je Američka pedijatrijska akademija savetovala lekare da pri svakoj poseti podsećaju roditelje da bi trebalo da čitaju deci od rođenja, i da knjige prepisuju sa istim poletom kao što to rade za vakcine i povrće.

S druge strane, Akademija toplo preporučuje da deca ispod 2 godine ne provode vreme pred ekranom, a da starija deca to rade manje od dva sata dnevno.

U dobu kada čitanje sve više podrazumeva prevlačenje stranica na nekom uređaju, a prodavnice aplikacija obiluju programima za čitanje i igrama za učenje za mališane i predškolce, koji savet bi roditelji trebalo da poslušaju?

Odgovor, kažu istraživači, još uvek nije u potpunosti jasan. „Znamo kako deca uče da čitaju“, kaže Kajl Snou, rukovodilac primenjenog istraživanja Nacionalnog udruženja za obrazovanje male dece. „Ali još ne znamo kako će na taj proces da utiče digitalna tehnologija.“

Deo problema je novina uređaja. Tableti i elektronski čitači nisu u široj upotrebi dovoljno dugo da bi se sprovele opširne studije koje bi otkrile njihov uticaj na čitanje.

Ali određeni broj novih studija navodi da čitanje detetu sa elektronskog uređaja podriva dinamiku koja pokreće razvoj jezika.

„Postoji mnogo interakcije kada čitate knjigu da detetom“, kaže pedijatar dr. Pamela Haj. „Listate stranice, pokazujete slike, razgovarate o priči. Ove stvari se donekle gube kada koristite elektronsku knjigu.“

U studiji iz 2013. istraživači su otkrili da su deca starosti od 3 do 5 godina kojima su roditelji čitali elektronske knjige manje razumela pročitano od dece čiji su roditelji koristili tradicionalne knjige. Rekli su da je to delimično zbog toga što su se roditelji i deca više koncentrisali na upotrebu uređaja nego na priču (zaključak koji je izveden u bar još dve druge studije).

„Roditelji su bukvalno navodili deci ruke i govorili: 'Čekaj, nemoj još da stiskaš dugme. Prvo završi ovo'“, kaže dr. Džulija Periš-Moris, razvojni psiholog u Filadelfijskoj dečjoj bolnici i vodeći autor studije iz 2013. koja je sprovedena na Univerzitetu Templ. Roditelji koji su koristili štampane knjige češće su se upuštali u takozvano „dijaloško čitanje“, vrstu diskusije o priči i njenoj povezanosti sa detetovim životom, za koje je istraživanje pokazalo da je ključno za detetov lingvistički razvoj.



Stvari komplikuje to što sve manje dečijih elektronskih knjiga mogu da se striktno svrstaju u knjige, kažu istraživači. Kako tehnologija napreduje, izdavači ubacuju novotarije koje odvlače pažnju.

„Ono što čitanje deci treba da podstakne jeste razgovor“, kaže Keti Hirš-Pasek, profesor psihologije na Templu i koautor studije iz 2013. „Ali ako u knjizi postoje stvari koje ometaju razgovor, kao što je igra koja iskoči usred priče, onda vam ona ne pruža iste prednosti kao papirna knjiga.“

Naravno, izdavači elektronskih knjiga i programeri ukazuju na to da je interakcija obrazovna prednost, a ne distrakcija. Mnogi od tih efekata – Klifordovo lajanje, pospano pripovedanje u knjizi „Laku noć meseče“, pojavljivanje reči „šunka“ kada dete kucne na šunku u aplikaciji „Green Eggs and Ham“ – pomažu detetu da razvija jezik, kažu oni.

Postoje neki dokazi koji potvrđuju ove navode, barem u odnosu na druge tehnologije. Studija Univerziteta u Viskonsinu iz 2013. je otkrila da su dvogodišnjaci brže učili reči uz interaktivnu aplikaciju, nego uz onu za koju nije bila potrebna nikakva radnja.

Ali istraživači kažu da, kada je u pitanju učenje jezika, nijedna tehnologija ne može da zameni predavača uživo – čak i ako deluje da dete naročito obraća pažnju.

Patriša K. Kul, rukovodilac Instituta za učenje i moždane nauke na Univerzitetu u Vašingtonu, je 2003. vodila studiju koja je poredila grupu devetomesečnih beba kojoj se na mandarinskom obraćao predavač uživo sa grupom kojoj se na mandarinskom obraćao instruktor preko DVD-a. Deca u trećoj grupi su slušala samo engleski.

„Zbog načina na koji su deca buljila u ekran delovalo je očigledno da će lakše da uče uz DVD“, rekla je ona. Ali skeniranja mozga i testiranja jezika su otkrili da DVD grupa „nije naučila apsolutno ništa“, rekla je dr. Kul.

„Njihove moždane mere su bile iste kao kod kontrolne grupe koja je slušala samo engleski. Jedina grupa koja je nešto naučila je bila ona sa interakcijom uživo.“

Drugim rečima, „treba razgovarati sa decom, a ne samo im pričati“, i na taj način će naučiti jezik, rekla je dr. Hirš-Pasek.

Danas, pronalasci dr. Kul se obično nazivaju efektom „bebe Ajnštajna“, prema popularnoj video seriji koja je plenila pažnju dece od kasnih devedesetih do srednjih dvehiljaditih, ali se naposletku pokazalo da ima negativan uticaj na razvoj jezika kod mališana. 2009. se kompanija Dizni suočavala sa tužbom, te je ponudila povrat novca svima koji su kupovali video snimke.

Slično tome, možda i najveća pretnja elektronskih knjiga koje se same čitaju deci, ili imaju igrice, jeste što bi roditelji mogli da zapuste svoje dužnosti obrazovanja, kaže gospodin Snou iz Nacionalnog udruženja za obrazovanje male dece.

„Postoji mogućnost da elektronske knjige postanu TV bebisiteri ove generacije“, kaže on. „Nećemo da roditelji govore: 'Nema potrebe da sedim ovde i prevlačim stranice i govorim detetu kako da pročita reč, moj ajped može to da uradi.'“

Ali roditeljima će možda biti teško da se ne oslanjaju na tablete.

Klaudija Rali, majka troje dece mlađe od 6 godina u Berkliju, Mičigen, rekla je da se strogo držala uputstava Američke pedijatrijske akademije, ali joj je bilo potrebno da odvrati pažnju svog mališana Tedija tokom časova plivanja njegove sestre. „Znate li koliko je teško negde čekati sa dvogodišnjakom“, rekla je. „Tako sam ga upoznala sa ajpedom. To ga je odvratilo od skakanja u bazen.“

„Za mene je to bio spasonosni uređaj“, rekla je uz osmeh.

Dodala je da nije dugo osećala krivicu. „Bukvalno sam deci čitala svakog dana od rođenja. Više ne osećam krivicu zbog malo vremena provedenog pred ekranom.“

Čak i zagovornici pismenosti navode da može biti teško pratiti uputstva i da je ograničeno vreme pred ekranom nisko na listi roditeljskih grešaka. „Možda imate mališana i mislite da pratite uputstva lekara, i ne želite da posadite bebu pred ekran, ali onda se pojave baba ili deda na Skajpu“, kaže gospodin Snou. „Da li bi trebalo da se izjedate zbog toga? Možda to i nije najgora stvar na svetu.“

„Problem je kada vi skajpujete sa bebom iz druge prostorije jer se njoj tako sviđa“. Iako je vreme pred ekranom nešto što će postati deo savremenog detinjstva, dobre, stare knjige neće nestati u skorije vreme. Roditelji primećuju da postoji emocionalna komponenta u papirnim knjigama koja, za sada, ne postoji u njihovim elektronskim parnjacima, koliko god primamljivi bili.

„Lili ima ajped, i postoje obrazovne aplikacije koje koristi“, rekla je za svoju četvorogodišnjakinju Ejmi Rid, publicista CNBC-ja. „Ali, ništa joj nije uzbudljivije nego kada sama izabere knjigu i donese je iz biblioteke.“

Izvor: nytimes.com
Prevod: Đorđe Radusin