Da li je isto čitati i slušati knjigu

Sveti Avgustin je u svojim ispovestima zabeležio da se iznenadio kada je video Svetog Ambrozija Milanskog kako čita u svojoj keliji u tišini. Bilo je to u 4. veku, i u tom periodu je bilo uobičajeno čitati naglas. Interesantno je da se posle nekoliko vekova tokom kojih je čitanje bilo javni čin, vrtoglavom brzinom obnavlja tradicija usmene književnosti. Kažem vrtoglavo jer se ova tradicija nikada nije u potpunosti izgubila i mada je evidentno da štampano izdanje i dalje ima preimućstvo u književnom svetu, prodaja audio knjiga se udvostručila poslednjih godina, dok je prodaja štampanih izdanja ostala manje-više ista. Ako smo skloni da tumačimo situaciju sa dozom pesimizma, možemo reći da audio knjige predstavljaju za čitanje isto što i za pisanje rukom predstavlja računarska tastatura. Možda neki od onih koji biraju digitalno izdanje umesto štampanog već tako misle. Međutim, istina je da ako analiziramo procese čitanja i slušanja knjige, videćemo da svaki format ima drugačija svojstva i da nijedan nije superiorniji u odnosu na drugi.


 
Nisu u pitanju dva potpuno različita načina za usvajanje književnosti; zapravo su mnogo sličniji nego što mislite. Studija koju su sproveli italijanski neurolozi pokazala je da naša moždana aktivost nije mnogo različita pri čitanju u sebi i čitanju naglas. Pismo je nastalo pre manje od 6000 godina što nije dovoljno dug vremenski period da bismo evoluirali i razvili poseban mentalni proces za obradu pročitanog teksta koji bi se razlikovao od onoga koji se odvija pri slušanju. Kada čitamo, aktiviramo isti mentalni mehanizam koji upotrebljavamo da razumemo usmeni govor. Štaviše, studije su pokazale da se na ispitima razumevanja jezika postižu gotovo isti rezultati kada se tekst čita i kada se sluša. 
 
Istina je da postoje određene razlike između napisanog teksta i njegove usmene verzije, naročito kada je u pitanju prozodija. Nijanse kao što su ton, ritam ili intonacija ne mogu se osetiti u pisanom tekstu. Ista rečenica može imati pohvalnu ili prezrivu konotaciju u zavisnosti od toga kako se izgovori. Čitalac eksperimentiše i ispituje bez ikakve pomoći i mora sam da rastumači ovakve elemente. U jednom eksperimentu puštene su različite audio verzije istog teksta nekolicini ispitanika. Na jednom snimku je pripovedač čitao brže, a na drugom sporije. Nakon toga su ispitanici čitali tekst koji je navodno napisala osoba čiji su glas upravo čuli. Oni koji su čuli tekst pročitan većom brzinom čitali su brže, dok su oni koji su slušali sporiju verziju sporije pročitali tekst. Treba napomenuti i prednosti slušanja audio knjige za disleksične osobe – ona im može omogućiti da izbegnu poteškoće pri tumačenju slova napisanih na papiru tako što će čuti reči i na taj način ih obraditi u glavi.
 

 
Ovo nas može navesti da pomislimo kako je lakše razumeti tekst koji slušamo od onoga koji čitamo, ali to nije nužno tačno. U drugoj studiji se ispitivalo do koje mere studenti razumeju podkast iz oblasti nauke u trajanju od 22 minuta u poređenju sa čitanjem tog istog teksta u formi pisanog članka. Iako su studenti proveli okvirno isti vremenski period obrađujući podatke ovih formata, na pisanom testu koji su imali nakon dva dana, studenti koji su čitali tekst su tačno odgovorili na 81% postavljenih pitanja, dok je rezultat onih koji su slušali bio 59%. Kako da protumačimo ove rezultate? Treba imati u vidu da je tema zadatog teksta bila zahtevnija od prosečnog i da cilj nije bila razonoda, već sticanje znanja. Ova dva različita faktora čine da čitamo na različite načine. Što je tekst teži i što se više koncentrišemo, čitamo sporije jer zastajemo da razmislimo ili da ponovo pročitamo određene segmente. Zbog toga je lakše razumeti pisani tekst nego podkast.
 
Dakle, iako pri čitanju i slušanju određenog teksta upotrebaljavamo iste mentalne procese, zahtevniji tekstovi zahtevaju dodatne čitalačke strategije koje možemo primeniti samo na pisanom formatu. Čitanje i slušanje su slične aktivnosti kada je u pitanju jednostavno pripovedanje, kada je tekst predvidljiv i bavi se poznatim temama i idejama, ali kada su u pitanju eseji i članci čiji nam je sadržaj nov i nepoznat, preporučljivo je strateško čitanje. S druge strane, 81% onih koji slušaju audio knjige tvrdi da uživa u obavljanju drugih aktivnosti paralelno sa slušanjem knjige, npr. da voze, čiste ili vežbaju. Pošto ljudski um nije predviđen da obavlja nekoliko stvari odjednom, ako uz čitanje obavljamo i niz drugih aktivnosti, nećemo razumeti ni najjednostavniji tekst. Ali, iznenađujuće je da nam slušanje knjige može pomoći da budemo efikasniji u toj drugoj aktivnosti. Na primer, audio knjiga u kolima može pomoći da se bolje koncentrišemo – takva vrsta odvraćanja pažnje pomaže našem mozgu da obavljamo monotone aktivnosti koje se ponavljaju. Studija vršena na Univerzitetu u Pensilvaniji je otkrila da osobe koje slušaju potresnu audio knjigu dok trče na traci češće povećavaju brzinu. Dakle, romani nam pomažu i da budemo u formi.
 
Da li je moguće da će u budućnosti, kada audio knjige postanu još rasprostranjenije, čitaoci razviti nove strategije kako bi ih bolje razumeli, a da će izdavači promaći nov način za formatiranje i struktuiranje teksta? Vrlo moguće, ali čak i da bude tako, audio knjige nikada neće u potpunosti istisnuti štampana izdanja. Kao što smo rekli na početku, svaki format se fokusira na različite kontekste. Čitati tekst na papiru može biti bolje kada je u pitanju čitanje koje zahteva više razmišljanja, ali audio knjige nam pomažu da ne zanemarimo književnost u onim trenucima kada nije moguće da držimo knjigu u rukama. U svakom slučaju, mogli bismo zaključiti da slušati knjigu zaista jeste isto što i pročitati je. 
 
Izvor: lapiedradesisifo.com
Autor: Alehandro Gamero
Prevod: Sonja Laštro