Da li je došlo vreme da revidiramo bajke?

Nekada davno, kada bih čula da se među roditeljima iz nekog razloga ponovo širi panika u vezi sa bajkama, samo bih zakolutala očima i nastavila dalje svojim poslom. Da, priče za decu mogu biti brutalne, postupci koje opisuju nisu uvek u skladu sa aktuelnim moralnim normama, rodni stereotipi na kojima insistiraju su nefleksibilni poput staklene cipelice, ali to su bajke. Nije li gnev poznatih ličnosti poput Kire Najtli i Kristen Bel, koje su se javno zaklele da neće dozvoliti svojoj deci da gledaju Diznijeve filmove, samo još jedan primer pomahnitale političke korektnosti, čiji je jedini cilj da iscedi i poslednju kap radosti iz detinjstva?

A onda sam postala majka.



Našavši se na potpuno novoj, neispitanoj teritoriji, bila sam primorana da se brzo prilagođavam i učim nove lekcije. Jedna od njih: nikad ne reci nikad. Nikad, na primer, nemojte reći da nećete postati „jedan od onih roditelja“. Verujte mi, pre nego što shvatite šta se dešava, uhvatićete sebe kako, ničim izazvani, delite novostečene roditeljske mudrosti sa svakim ko je imao tu nesreću da vam se nađe na putu.

Promena u mom stavu prema bajkama odigrala se u trenutku kada u prelepom izdanju sabranih bajki Hansa Kristijana Andersena, za koje sam prethodno izdvojila podjednako lepu svotu novca, nisam mogla da pronađem nijednu priču koju bih u celini želela da pročitam svojoj ćerki. Odjednom mi je bilo jasno zašto više od četvrtine roditelja u Britaniji – prema podacima istraživanja sprovedenog 2018 – cenzuriše bajke prilikom čitanja deci.

Da sam rodila dečaka, pretpostavljam da bi me neprekidno insistiranje na junaštvu, ismevanje slabosti i fobija od iskazivanja emocija, sa kojim se redovno srećemo u ovim pričama, naveli da se ozbiljno zamislim nad njihovim sadržajem. Kao majku devojčice, mene je pre svega počela da brine opsednutost fizičkom lepotom i dosledno nametanje predstave o neraskidivoj vezi između lepuškastog lica i dobrog srca. Nesposobnost princeza da samostalno donose odluke i njihova kratkovida opčinjenost brakom se još nekako mogu i objasniti kontekstom u kome su bajke nastale, ali opšteprihvaćeno moralno protivljenje svemu što ne dostiže ideal fizičkog savršenstva će, bivala sam sve ubeđenija, gurnuti decu – a naročito devojčice – u adolescenciju ispunjenu fotošopovanjem selfija i ostalim problemima vezanim za nedostatak samopouzdanja.

Tako su, dakle, priče koje su mi roditelji u detinjstvu čitali pred spavanje najednom postale glavni krivac za sve one sate koje sam kasnije provela pred ogledalom, a da ne pominjem niz u najmanju ruku problematičnih odluka vezanih za muškarce. (Prinčevi? Ne bih rekla.) Sve to se, bila sam odjednom prilično sigurna, moglo izbeći da me nisu uspavljivali pričama o Pepeljugi i Snežani, čiji su moćni narativi o bespomoćnim lepoticama prožimali moje snove. Da, pretvorila sam se u jednu od onih žena koje padaju u vatru zbog toksičnog uticaja princeza.

Pritom ne mogu reći da sam do tog trenutka ikada bila naročito zainteresovana za ovaj fenomen. Čini mi se da su za rađanje opsesije princezama više odgovorni filmovi nego književnost. Bajke su oduvek, naučena sam da verujem, budile dečju maštu i predstavljale važan stepenik u izgradnji psihički stabilne ličnosti. Mnogi poznati pisci ističu da one čoveku omogućavaju da već u ranom uzrastu zaviri u vlastitu psihu i uče ga kako da se u budućnosti lakše nosi sa životnim izazovima. Iako sam sve ovo već znala, moja zabrinutost nije jenjavala.

Danas se, naravno, mogu pronaći i priče čije junakinje predstavljaju suštu suprotnost tradicionalnim princezama. Neki autori se trude da dobro poznate bajke ispričaju iz drugog ugla, a neki nam nude potpuno nove sadržaje, čiji je cilj, između ostalog, da podstaknu debatu o starim, duboko ukorenjenim stereotipima. Kada sam postala svesna razmera svoje alergije na princeze, prvo sam se okrenula takvim pričama. Ubrzo sam, međutim, shvatila da one jednom klišeu o polovima suprotstavljaju drugi: umesto princeze-lepotice, dobili smo junakinju „opasnicu“. Ispostavilo se pritom da je mašta većine novih autora prilično ograničenog dometa i da njihove alternative jednostavno ne mogu da pariraju magičnom svetu tradicionalnih bajki. Ipak, kada sam videla da je slavna dečja autorka Sali Gardner napisala roman za odrasle zasnovan na bajci „Lepotica i zver“, ponadala sam se da će me ona, kao neka mudra vila, posavetovati i podržati u uverenju da moja ćerka neće mnogo izgubiti ako joj ne budem čitala bajke – ili to, ili da će nekom čarolijom odagnati moje sumnje.



„Pogrešno ste ih shvatili“, uzviknula je kada smo se čule telefonom. „Bajke poseduju neverovatnu moć – u njima ćete naći sve što vam je potrebno. One su savršena umetnička forma za taj uzrast.“ Ključ njihove moći leži u njihovoj svestranosti. U „Ivici i Marici“, na primer, „srećno dete vidi oronulu staru kuću, nesrećno dete oseti ukus kolača, traumatizovano dete prepoznaje dodir koščatih prstiju veštice.“ Gardner smatra da bajke deci ulivaju snagu i ukazuje na negativne posledice surovog realizma u nekim od savremenih priča.

Ali šta sa svim tim princezama? Kao prvo, deca ne moraju da se identifikuju sa njima, tvrdi ona. „Možete biti šta god poželite – ako hoćete, možete biti i veštica.“ Kao drugo, važno je imati na umu da su ovo veoma stare priče i da potiču iz vremena kada su žene bile obespravljene i imale vrlo malo izbora. Racionalno objašnjenje može pomoći detetu da prevaziđe opsesiju lepotom.

Njen najvažniji savet o čitanju bajki deci je jednostavan: sačekajte. Sačekajte da vaše dete napuni 10 ili 12 godina i onda mu dajte da sâmo pročita neko pristojno izdanje bajki.

Lepota kao metafora?

Autorka Marina Vorner u svojoj uticajnoj studiji „Od zveri do plavuše“ (1994) naglašava da većina bajki u početku nije bila namenjena deci. U razgovoru koji smo nedavno vodile rekla mi je da su bajke u početku bile prvenstveno literatura za siromašne i neobrazovane, nikako za najmlađe. Braća Grim su, tvrdi ona, bili folkloristi i naučnici, a Britanci su zapravo bili ti koji su njihove priče svrstali u dečiju literaturu kada je u 19. veku objavljen njihov prevod.

„Bajke najčešće govore o običnim ljudima koji uspevaju da se izbore sa preprekama koje su pred njih postavili moćnici. U celoj formi veoma važnu ulogu igra element hrabrosti – ideja o nadi i sposobnosti da se preživi, da se nadmudri protivnik.“
Gledano iz tog ugla, ističe ona, u bajkama se može pronaći mnogo mladih heroina za primer – od Marice braće Grim, do Andersenove Gerde. „Princeze su nam došle iz dela francuskih pisaca iz 17. i ranog 18. veka. Ali i tu možete pronaći bezbroj mladih žena koje, recimo, uspevaju da se iskobeljaju iz neželjenih veza.“

Kada je reč o naizgled univerzalnoj opsesiji lepotom, Vorner jednostavno kaže: „To morate shvatiti kao metaforu.“ Još je važnije shvatiti da, pored toga što rasplamsavaju maštu i bude nadu, natprirodni elementi bajki uče čak i najmlađe čitaoce da je moguće da nas neki sadržaj zabavi, a da pritom ne moramo da mu se pokorimo. „Čak i veoma malo dete razume da vila u priči svojim moćima utiče na tok događaja, ali da viline moći nisu stvarne.“

Vorner podvlači nešto što roditelji nikako ne bi smeli da zaborave: deca obično znaju šta rade i često su daleko pametnija i pronicljivija od nas odraslih.

Sali Gardner mi je rekla da u poslednje vreme, po prvi put u četvrt veka dugoj karijeri dečjeg pisca, primećuje jednu ključnu promenu kod mladih čitalaca: nekada je grupi dece mogla da postavi pitanje koja im je omiljena bajka i svako je imao spreman odgovor, a danas retko koje dete podigne ruku. „Polako gubimo znanje o bajkama“, zaključila je sa setom u glasu.

Ako imamo u vidu da su mnogi pisci naveli upravo bajke kao jedan od najvažnijih izvora inspiracije, čini se da mogućnost da one nestanu predstavlja daleko veći problem od toga što će neko dete tokom odrastanja proći kroz fazu pufnastih pink haljina. Iako je veoma lako okriviti bajke za nedorečenosti seksualne revolucije, reč je o samo jednom u nizu činilaca koji su generacije žena držali u podređenom položaju. Osim toga, bajke su, prema rečima Marine Vorner, prilagodljiva literatura i mogu izdržati beskonačan broj izmena.

U međuvremenu, sestra me je podsetila da je moja omiljena bajka u detinjstvu bila „Zlatokosa i tri medveda“. Iako se radi i plavookoj plavuši, to izbirljivo derište svakako nije princeza. Iako se na kraju ispostavilo da ne bi trebalo da krivim bajke zbog nesigurnosti u vezi sa svojim fizičkim izgledom, ne mogu da isključim mogućnost da su me upravo one pogurale u pravcu karijere književnog kritičara.

Autor: Hepziba Anderson
Izvor: bbc.com
Prevod: Jelena Tanasković