Da li (i kako) mladi čitaju knjige

Novinari Vremena razgovarali su sa mladim Beograđanima o njihovim čitalačkim navikama u današnjem vremenu. Čitaju više nego što starije generacije pretpostavljaju.

Prema rezultatima PISA testa 2022. godine, koji su objavljeni početkom ovog meseca, učenici iz Srbije nalaze se ispod proseka u čitalačkoj pismenosti. Konkretno, svaki treći učenik što se čitanja tiče ne prebacuje nivo funkcionalne pismenosti.

Urednik dečje književnosti u Laguni Zoran Penevski, čiji su romani za decu dobili mnoge nagrade, a „Sara i januar za dve devojčice“ nagradu „Rade Obrenović“ za najbolji dečji roman 2018. godine, kaže za Vreme da je ovo pokazatelj da mladi imaju problem u razumevanju onoga što čitaju.

„Mladi su pod uticajem svoje sredine, a kako je agresivnost neznanja, podobnosti i površnosti ono što ih zapljuskuje sa svih strana, razlog za strah postoji izvan njihove volje.“

Da slika ipak nije tako crna, ispričao nam je mladi pisac iz Niša Uroš Dimitrijević koji trenutno živi u Parizu i radi u strip industriji. Njegov drugi roman „Daske“ našao se u užem izboru nagrade „Rade Obrenović“ za najbolji roman za mlade 2023 godine.

„Mladi čitaju, i to čitaju mnogo više nego što stariji to mogu da pretpostave. Imaju toliko više mogućnosti za čitanje od prethodnih generacija, pa ih zato i koriste. Čitaju književnost za mlade, dela na stranom jeziku, knjige u digitalnom formatu, stripove, mange, webtoon (digitalni strip), i možda je zato teže, naročito na našim prostorima, svrstati ih u neku krutu statistiku.“

Do knjiga dolaze na različite načine, od Bookstagrama, pa do BookToka.

„Kada vidite neku mlađu osobu kako u prevozu ili u parku zamišljeno gleda u ekran, ostavite mogućnost da može biti zadubljena u neku knjigu ili strip, a ne da, kako se to obično misli, čita poruke“, objašnjava Dimitrijević.

Pesnikinja Kristina Anđelković, koja piše pesme za decu u književnom časopisu Vitez i šaljive pesme za decu u onlajn časopisu Etna, imala je priliku da gostuje u nekoliko osnovnih škola i tom prilikom je primetila da su deca iznenađujuće zainteresovana, ne samo za prozu već i poeziju.

„Sa velikim zadovoljstvom mogu reći da poznajem mlade koji bez ikakvih problema mogu da se koncentrišu i pročitaju 200-300 strana. A iskreno se nadam da, negde tamo mimo mojih zapažanja, postoji još mnogo takvih.“

Dvadesetčetvorogodišnjoj Tamari Milošević knjige često služe kao katalizatori da i sama nešto uradi u životu.

„Nekad mi se desi da ne pročitam ništa po nekoliko meseci i onda ‘progutam’ tri knjige za nedelju dana. Jako volim reči i rečenične sklopove i često ih zapisujem da bih ih zapamtila. Naravno, ne zapamtim ih, ali imam beleške u telefonu za svaku knjigu koju čitam, pa se onda vratim s vremena na vreme da vidim šta mi je u tom trenutku bilo važno da ne zaboravim“, priča Tamara i kaže da postoje autori čiju će knjigu uvek pročitati, poput Sali Runi i Emili Henri, ali da joj nikada ništa neće ostaviti veći utisak od Lorensa Darela.

„Taj čovek je bio majstor pakovanja sadržaja u male emotivno – informativne bombe. Savršeno!“

Na Sajmu knjiga uglavnom kupuje milione stvari ponesena atmosferom i onda to, objašnjava, tako stoji nepročitano mesecima.

„Trenutno opsesivno čitam Chihayafuru – mangu o srednjoškolcima koji se takmiče u japanskoj igri s kartama. Čim završim sa tim, čeka me ‘Meduze žive zauvek – dok ih ne uhvate’ Nađe Petrović.“

Dvadesettrogodinji Lajoš Alfeldi izbegava kasne večernje sate za čitanje jer mu je tada koncentracija najmanja.

„Moja kućna biblioteka je svake godine sve veća, pa se sada suočavam sa još jednim životnim problemom – gde, zaboga, smestiti sve te knjige? Romani, literature, naučni radovi i razna dela koja se nalaze u mom domu uglavnom su napisana na srpskom, hrvatskom, mađarskom, engleskom i nemačkom, pa na tim jezicima i čitam“, priča Lajoš.

Knjige kupuje kada naiđe na nešto interesantno u knjižarama ili kada mu algoritam Amazona nagovesti dobru preporuku u odeljku „ono što biste možda voleli da pročitate“. Trenutno čita roman „Karmila“ irskog pisca Šeridana Le Fanua, jednu od prvih priča o vampirima i preteču „Drakule“.

Dvadesetčetvorogodišnja Anđela Šorgić trudi se da prosečno pročita od 30 do 100 strana dnevno. Najčešće su to trileri i klasici.

„Čitanje mi pomaže da povećam raspon pažnje koji se zbog uticaja novih medija postepeno smanjivao. Moj verenik i ja postavili smo sebi izazov da u pročitamo barem jednu knjigu u nedelju dana.“

Redovno posećuje Sajam knjiga, što je navika koju je stekla još u osnovnoj školi kada je tamo odlazila sa bibliotekarkom u okviru čitalačke značke. Trenutno čita triler „Čovek koji nije bio ubica“ Mikaela Jorta i Hansa Rosenfelta.

Sofija Mandić, koja ima petnaest godina i ide u prvi razred srednje škole, u poslednje vreme čitanje školskih lektira više predstavlja kao obavezu nego uživanje. Uprkos tome, rekla nam je da uspeva da izdvoji vreme za čitanje.

„Pročitam pet ili šest knjiga godišnje i čitam samo na raspustima jer zbog škole nemam vremena. Kada ne idem u školu, čitam po ceo dan. Mama obično čita knjige domaćih autora i skoro sve knjige koje sam pročitala mi je ona kupila. Sestra ide na neku čitalačku značku u okviru škole, pa treba da pročita nekoliko knjiga, da ih prepriča i istraži o njihovim autorima.“

Poslednje knjige koje je pročitala su prva dva dela Alhemičarskih hronika K. Dž. Doerti i Karine Rozenfeld.

Pisac Uroš Dimitrijević sa početka teksta kaže da ima jedanaestogodišnjeg brata i da je takođe primetio da su mu knjige u školi dosadne.

„Mislim da je to zato što se nije susreo sa nekom alternativom, nego je to odmah imalo težinu obaveznog i te, za decu jako strašne, reči lektira. A to je dečko koji mnogo voli pričanje priča.“

Međutim, postavlja se pitanje: ko bi tu priču mladima uopšte mogao da prenese i da li su zaista stariji (samo zato što su stariji) po šablonu pametniji?

Urednik Zoran Penevski ukazao je na nedostatak uzora mladima.

„Problem nečitanja je problem celokupne kulture u Srbiji: diktat klasika guši nove glasove, a odrasli ne čitaju dovoljno da bi to preneli na mlade. Sa jedne strane deo mladih nema motiva ni uzora da bi videli zadovoljstvo u čitanju, a sa druge im neukost starijih onemogućava da im se predstave nove vrednosti.“

U tom smislu bi, zaključuje Dimitrijević, ključne uloge škole bile da đacima približi književnost, da im se pokaže da je knjiga uzbudljiva, zabavna, važna, da mogu da se povežu sa likovima jednako kao sa onima u filmu ili crtaću.

„Možda to može da se uradi kroz neobavezne lektire, kroz predloge đaka za čitanje, pričanje o njihovim omiljenim knjigama. Jer kada jednom zavole književnost, onda će i, za njih teške i dosadne, lektire gutati lakše, a ko zna, možda ih i zavoleti.“

Autor: Ana Elez
Izvor: Vreme