„Čudna je to zmija“: Najzanimljivija pijanstava iz sveta književnosti

Od kada je sveta i veka, književnost i alkohol idu ruku pod ruku. Ne samo da su mnogi pisci bili notorne pijanice i svoja najbolja dela stvarali u alkoholisanom stanju, nego i sama književnost vrvi od pohvala alkoholu kao takvom i likova koji su životne istine tražili na dnu čaše. Predstavljamo vam nekoliko najimpresivnijih književnih pijanstava.



„Gilgameš“

Najstarije poznato književno delo predstavlja nam priču o prijateljstvu Gilgameša, moćnog kralja sumerskog grada Uruka, i Enkidua, primitivnog čoveka tela pokrivenog krznom, koji živi u divljini među životinjama.

Enkidu živi u harmoniji sa prirodom sve dok mu jedna lepotica ne ponudi pivo. On zatim jede dok se ne zasiti i ispija sedam pehara piva. Polako se opušta, njegovo ponašanje postaje komično, toplo mu je oko srca i lice mu sija. Berberin mu tada uklanja krzno sa tela, daju mu odeću i on konačno liči na civilizovano ljudsko biće.

Posle toga, Enkidu više ne može da se vrati starom životu. Životinje beže od njega. Alkohol ga je preobrazio u čoveka.

Ista stvar događa se i na kraju „Životinjske farme“ (napisane tričavih 4000 godina kasnije). Životinje kroz prozor trpezarije vide da svinje piju sa ljudima: „Životinje su spolja gledale u svinju pa u čoveka, u čoveka pa u svinju, u svinju pa u čoveka; ali već ih je bilo nemoguće razlikovati.“ Konzumacija alkohola je ono po čemu se razlikujemo od ostalih životinja.

Za sve ovo gore napisano, uzgred, nema naučnog dokaza. Većina viših vrsta čovekolikog majmuna obožava alkohol, pod uslovom da mogu da dođu do njega. Prema Darvinovim rečima, pavijana ćete najlakše uloviti tako što ćete mu prvo ponuditi pivo, a zatim ga zgrabiti dok je mamuran.

Bajronova pisma

U pauzama između zavođenja žena širom Evrope i preplivavanja Helesponta, Bajron je voleo da se opija. Nije pio više od ljudi iz svog okruženja, ali njegovi opisi višečasovnih terevenki su svakako bili bolji od njihovih. U pismu Tomasu Moru od 31. oktobra 1815. on piše:

„Sinoć sam večerao sa povelikom grupom prijatelja. Bili su prisutni Šeridan i Kolman, Hari Haris iz Kovent Gardena sa bratom, ser Gilbert Hitkout, načelnik Kenard i nekolicina ostalih, što uglednih što ozloglašenih. Kao i na ostalim skupovima te vrste, prvobitnu tišinu ubrzo je zamenilo čavrljanje, zatim ozbiljni razgovori, pa diskusije i prepirke. Usledio je period u kome je bilo nemoguće razumeti ko šta govori. Nakon toga, svi su govorili u glas, pa besmisleno, da bi se na kraju čulo isključivo brujanje pijanstva. Kada smo dospeli do vrhunca veličanstvenog ludila, bilo je nemoguće vratiti se bez posrtanja. Posle svega smo Kenard i ja morali da sprovedemo Šeridana niz proklete spiralne stepenice (čovečanstvo ih je, zaključio sam, izumelo pre nego što je otkrilo draži fermentisanih napitaka), kojima se nijedan par normalnih nogu ne može prilagoditi. Na kućnom pragu smo ga predali u ruke sluge, koji je očigledno znao šta mu je činiti.

Moji prijatelji sjajno podnose vino, ali mene je udarilo u glavu, tako da sam poslednjih sat vremena proveo štucajući i smejući se. Ne sećam se ni reči našeg razgovora.“

„Antonije i Kleopatra“, Vilijam Šekspir

Šekspir uvek pogađa pravo u metu. I iako je Falstaf njegova najpoznatija pijandura, postoji jedan aspekt pijanstva koji je Bard najbolje opisao u komadu „Antonije i Kleopatra“.

U sceni u kojoj trijumviri Antonije, Oktavijan i Lepid zajedno piju, Lepid je toliko pijan da ne samo da izgovara svašta, nego i insistira na tome: „Da, zaista; čuo sam da su Ptolomejeve piramide vrlo dobre stvari; neosporno, zbilja sam tako čuo.“ Kao da ubeđuje nevidljivog sagovornika.

A kada Lepid zapita Antonija za egipatske krokodile, ovaj mu, i sam pošteno pripit, odgovara: „On je, gospodine, oblika koji ima, širok je prema svojoj širini, visok je taman koliko je visok, a kreće se sopstvenim udovima. Živi od onoga čime se hrani.“

Lepid, koji se verovatno ne seća ni vlastitog imena, sa razumevanjem klima glavom i zamišljeno odgovara: „Čudna je to zmija.“

„Kralj u žutom“, Robert V. Čejmbers

Poslednja iz zbirke kratkih priča „Kralj u žutom“ govori o Amerikancu koji se osamdesetih godina 19. veka zaljubljuje u mladu Parižanku, ali je suviše stidljiv da bi joj se čak i predstavio. Ne brinite, niste sami, i nama je na pamet odmah pao Henri Džejms. Ovaj junak se, međutim, razlikuje od Džejmsovih, jer mu posle samo nekoliko flaša vina i pokušaja da se obračuna sa Trijumfalnom kapijom („Njena veličina ga je nervirala“), na pamet pada fantastična ideja da ode do njene kuće, uzvere se do prozora i provali u njenu sobu. Ali kada se konačno nađu oči u oči, on još uvek nema hrabrosti da progovori. Priča se završava prelepom, iako tragikomičnom, scenom u kojoj on posramljeno izlazi iz sobe noseći u ruci ružu koju mu je devojka pružila.

„Gargantua i Pantagruel“, Fransoa Rable

Pre nego što su se u 20. veku reflektori književne scene okrenuli ka Džejmsu Džojsu, haosom eksperimentalne književnosti suvereno je vladao Fransoa Rable. Poglavlje „Pijani razgovori“ njegovog najpoznatijeg romana napisano je u formi dijaloga u kome je teško razlučiti ko šta govori i zašto, ali učesnicima je zajedničko to da žele da piju: „Druže, da se pije! Nema jazbine na celom mom telu, gde ovo vino ne vija žeđ!“

„Opadanje i propast“, Ivlin Vo

U „Opadanju i propasti“ poznati engleski pisac ne samo da savršeno opisuje sposobnost pijanaca da do besvesti ponavljaju isto, već koristi dotična ponavljanja kako bi poslednji razgovor u romanu preobrazio u književnu simfoniju sa svim neophodnim elementima: temom, repeticijom, varijacijama i motivom. A kada neko junaku ukaže na to da previše pije, ovaj odgovara: „A šta bih, dođavola, drugo radio?“

„Naš čovek u Havani“, Grejem Grin

Iz mašte Grejema Grina stiže nam jedna od najnapetijih scena opijanja u književnosti. Glavni junak Vormold mora da onesposobi šefa kubanske tajne policije i zato ga izaziva na partiju dama, koja podrazumeva ispijanje minijaturnih flašica viskija. Šef policije u jednom trenutku shvata o čemu je reč i pred njim se otvara dilema: pobediti ili izgubiti svest. Savršen prizor: društvena igra, alkohol i nonšalantno pitanje: „Da li vam je revolver pun?“

„Prozna Eda“, Snori Sturluson

Vikinzi su verovali da je sva poezija proistekla iz mitskog kazana Odrerir, u kome je spravljana medovina poezije. Medovinu je, u srcu planine, čuvao jedan div, ali Odinu je pošlo za rukom da je ukrade, ispije u jednom dahu i zatim odleti nazad u Asgard, gde ju je povratio. Budući da je situacija bila veoma opasna, jedan deo tečnosti je, umesto na usta, izašao iz Odinove božanske zadnjice. Prema verovanju Vikinga, sva loša poezija nastala je iz medovine koja je otišla u pogrešnom smeru.

Autor: Mark Forsajt
Izvor: theguardian.com
Prevod: Jelena Tanasković