U okviru međunarodnog projekta „Criticize this!“ koji u sklopu programa „Kultura 2007-2013“ Evropske Komisije organizuju „Kulturtreger“ i „Kurziv“ iz Zagreba, „KPZ Beton“ i „SEEcult.org“ iz Beograda te „Plima“ iz Ulcinja, na sajtu zagrebačke „Bookse“ je objavljen prikaz romana „Majčina ruka“ Igora Marojevića koji potpisuje mladi književni kritičar Nikola Đoković. Iako je većina prikaza knjiga na „Criticize this!“ negativna, mladi kritičar je napisao veoma pohvalan tekst o poslednjem Marojevićevom romanu. Za četiri i po meseca otkako se „Majčina ruka“ pojavila u prodaji, o njoj je, sa ovim tekstom, objavljeno deset književnih kritika.
* * *
Criticize this!: 'Majčina ruka'
Autor uspelo promoviše kritiku upornog ćutanja naše sredine povodom zločina poratnih jugoslovenskih vlasti nad domaćim Nemcima.
Kritika zaborava i ćutanja
Novi roman Igora Marojevića 'Majčina ruka' (Laguna, Beograd, 2011) je spoj žanra istorijskog romana sa romanom o odrastanju. Glavna nit romana 'prati' šesnaestogodišnjeg mladića, istovremeno i glavnog protagonistu i naratora koji s majkom, spasavajući se od posledica zemljotresa u Perastu, odlazi na sever, u Novi Vrbas. Kuća koja 'neotuđivo' pripada tetki Bonji zapravo je pripadala u prošlosti nemačkoj porodici sestara Herte i Sonje (u koje je protagonista zaljubljen i oko kojih je organizovana čitava erotska 'strategija' njegovog gubljenja nevinosti i stasavanja u muškarca). Postepeno, uporedo sa sazrevanjem i punim zamahom istraživačke radoznalosti mladića, na površinu isplivava gorka istina o progonu nemačkih porodica i civila nakon Drugog svetskog rata.
Kategorički imperativ istrage
Poglavlja u romanu su tako organizovana da prate logiku sazrevanja naratora. Postoje dve veće celine: 'Škola' počinje poglavljem 'Raspust', dok 'Praksa' počinje 'Istragom'. Ovakva kompozicija romana odgovara i kjučnom preokretu protagoniste od zbunjenog adolescenta zatečenog 'stihijom' događaja ka aktivnom istraživaču 'naoružanom' građanskom hrabrošću. Marojević je dobro uočio jednu od činjenica svakog istinskog odrastanja – potpuna individuacija građanski osvešćenog pojedinca nije moguća bez ličnog angažmana kojim se detaljno pretresaju porodične i društvene tajne i laži i istovremeno raskida sa njima. Mladićevo traganje motivisano je 'kategoričkim imperativom' koji on gotovo nagonski poseduje i proživljava i koji ga vodi ka ovoj vrsti lične emancipacije.
Narator romana je predstavljen kao višestruko osetljiva i neobična priroda. U ranom detinjstvu je oboleo od ne tako svakidašnjeg, mučnog apscesa na plućima. Ta ga bolest još jednom sustiže u toku romana, dok on pokušava da i nju stavi u službu efikasnijeg istraživanja istorijskih nepravdi i zločina. 'Benefit halucinacija' koji mu donosi upala koja se prenosi sa pluća na sinuse, upošljen je da bi se 'izmaštala' neka scena iz prošlosti, budući da su mu nedostupni oni arhivski podaci koji bi je potvrdili i verifikovali (npr. scena silovanja Nemice u logoru od strane partizana).
Otpor i nasilje
Marojevićev narator je neobično jako upućen na majku. Simbolično prisustvo pokojnog oca u (pod)svesti sina obeleženo je negativnim sećanjem na protivrečnu figuru nasilnika – tukao je i majku i njega, ali je zato pred rođacima bio servilan. Iz pokušaja da ne ponovi ovo negativno iskustvo, mladić koristi sećanje na oca kao 'odskočnu dasku' za razvijanje suprotnih obrazaca ponašanja. Mladić saznaje da očevo nasilničko ponašanje delom proističe iz njegovog snažnog osećaja za nepravdu nanesenu prethodnim, istinskim vlasnicima zajedničke porodične kuće, nepravdu sa kojom nije želeo da se pomiri do kraja života. U skladu sa tim preokretom, menja se naratorovo idealistično gledanje na neprikosnovenost majčinskog autoriteta. Majčina potreba za telesnim kontaktom i razumevanjem sažetim u sintagmu 'ruka ruci', koju mladić usvaja i aktivno primenjuje kao pozitivan obrazac ponašanja, prikazuje se na kraju romana u potpuno novom, negativnom svetlu. 'Ruka ruci' u službi je zataškavanja onog dela stvarnosti koji smeta porodici da se oseća spokojno.
Porodični krug nasilja naslanja se na odsustvo istorijske odgovornosti. Zataškano nasilje iz prošlosti rezultuje erupcijama nasilja u sadašnjosti, što nije puko izvedena, pravolinijska veza, već veza koja ima svoje meandre, i ponornice u porodičnoj i kolektivnoj svesti. Mladićevo poistovećivanje sa ocem je gotovo potpuno na samom kraju romana. Narator se ispravlja i ulazi u sobu uspravno, hodom koji liči na hod njegovog oca, praveći tako jasan performativni gest raz-dvajanja kojim (možda) jednom zauvek iskoračuje iz začaranog porodičnog kruga nasilja.
Seksualnost istinoljublja
Mladićevo seksualno sazrevanje takođe je 'oneobičeno', jer se ne svodi na biološku potrebu i naturalistički predstavljenu požudu. Telesno uzbuđenje koje oseća u prisustvu sestara Nemica, Herte i Sonje na trenutke nadvladava njegovu intelektualnu prisebnost. Uzbuđenje je toliko da zamišlja scene silovanja u logoru, gde je Sonja žrtva a on voajer koji se seksualno samozadovoljava. Proces individuacije podrazumeva upravo telesno (pa i seksualno) odvajanje od pozicija moći, tako da narator prvo oseća stid zbog ovog fantazmatskog 'učestvovanja' u zlostavljanju, a potom razvija i istraživačke strategije kojima će osećanje sopstvene istorijske odgovornosti prevesti u potrebu za saznavanjem kompletne istine.
Likovi dve sestre Nemice, Herte i Sonje, vrlo su zanimljivo koncipirani. Dok je Herta (po izgledu i ponašanju) tipična tinejdžerka, njena dodatna interesovanja, kao npr. ona vezana za pank i elektronsku muziku, Sex Pistolse i Kraftwerk, čine je urbanijom i savremenijom od vršnjaka iz škole. Sonja je zamišljena kao višestruko kompleksan i protivurečan lik. Od skromne i dobroćudne medicinske sestre koja brižno neguje mladića postaje reprezentnom figurom 'žrtve istorije' na kojoj se ispoljava sva okrutnost tzv. pobednika, odnosno zlostavljača (boravila je u logoru sa svojom majkom). Sonjina figura dodatno je obogaćena pozicijom žene zavodnice, odnosno osvetnice. Zavođenje dobija obrise mržnje i osvete onoga trenutka kada Sonja zakorači preko praga svoje bivše kuće, ukravši sliku i pištolj kao delove svoje porodične zaostavštine. Njena 'tirada' pri kraju romana puna je prezira prema 'njima', tj. kolonizatorima koji su joj zaposeli kuću, u koje ubraja i samog mladića. Ona ostaje lik koji je fiksiran za 'status' osvetnice kako zbog težine traume, tako i zbog izostanka adekvatne socijalizacije koja bi joj pomogla da tu traumu naknadno 'preradi'.
Novi roman Igora Marojevića sa velikim uspehom 'otvara' jedno istorijski zanemareno poglavlje. Autor uspelo promoviše kritiku upornog ćutanja naše sredine povodom zločina poratnih jugoslovenskih vlasti nad domaćim Nemcima, koje još uvek, čak i sa ulaskom u drugu dekadu 21. veka, ne prestaje.
Autor: Nikola Đoković
Izvor: www.booksa.hr