Čitanje naglas može da bude čin zavođenja

Čitanje naglas je aktivnost koja nas asocira na ušuškanu atmosferu kada čitamo deci priče za laku noć. Klasici dečje književnosti pisani su uz pretpostavku da će kad dođe vreme da se čitaju, biti prisutna neka starija osoba koja će ih čitati naglas nekom mališanu.

Brojne korisne strane čitanja deci već su mnogo puta dokumentovane. Istraživači su otkrili da mališani kojima se čita odrastaju u osobe „za koje je veća verovatnoća da će graditi čvrste odnose, imati trajniju usredsređenost, kao i veću emocionalnu izdržljivost i samokontrolu“.

Stoga, ne iznenađuje činjenica da  američka Akademija za pedijatriju preporučuje čitanje deci. Podatak o tome sociolozi čak koriste kao jedan od najvažnijih pokazatelja budućih životnih izgleda.



Ali, ukoliko je čitanje naglas toliko korisno, zbog čega je postalo ograničeno samo na period detinjstva?

Kako je čitanje u sebi postalo dominantno

Naravno, stvari nisu uvek bile takve. Kako Megan Koks Gurdon, književni kritičar časopisa Volstrit džurnal ističe, od nastanka pisane reči pa sve do 10. veka, „čitati je značilo čitati naglas“.

Čak i kada je čitanje u sebi postalo češća pojava, koegzistiralo je sa onim što je profesor engleske književnosti nazvao „javnim“ ili „društvenim“ formama čitanja, sve do kasnog 19. veka. Tek kada su glasovi masovnih medija posredstvom radio i televizijskih uređaja prodrli u naše domove, čitanje kao zajednička aktivnost odraslih osoba izgubilo je na značaju.

Ali kako nam same knjige otkrivaju, čitanje naglas može da bude mnogo više od puke društvene aktivnosti. Može da bude izuzetno zavodljivo iskustvo, iskustvo kojim se formiraju intimne, ali i društvene spone.

Džejn Ostin u romanu „Mensfild park“ (1814) čitanje naglas koristi kao izuzetno značajnu prekretnicu u odnosu između junakinje Fani Prajs i njenog novog udvarača Henrija Kroforda. Dok Henri čita naglas okupljenima, izražajnost i osećajnost sa kojima čita toliko su sugestivne da je Fani, uprkos samoj sebi, prinuđena da ostane i sluša.

Njen ručni rad, na koji je tako odlučno usmerila svu svoju pažnju, počivaće joj u krilu – „i, najzad  su se njene oči, koje kao da su čitavog tog dana smišljeno izbegavale Kroforda, zaustavile na njemu za nekoliko minuta, zaustavile se nakratko na njemu, sve dok nisu privukle njegov pogled, a onda je knjiga sklopljena i začaranosti je nestalo“.

Uporno ponavljanje ovakvih scena stvara veoma uzavrelu atmosferu u bogataškim salonima.

Čitanje kao zavođenje

Ima dela u kojima čitanje naglas ide mnogo dalje od tog (kako se ispostavlja, neuspešnog), pokušaja zavođenja. Spojler: Kroford će prokockati svoju priliku sa Fani i pobeći sa njenom (već udatom) rođakom (uh!).

U romanu „Čitač“ (1997), Bernarda Šlinka, čitanje naglas daje posebnu dimenziju odnosu između naratora, Majkla i njegove mnogo starije ljubavnice, Hane – koje u filmskoj adaptaciji iz 2008. godine igraju Dejvid Kros/Rejf Fajns i Kejt Vinslet.

Bilo iz želje da Majkla drži na pravom putu, ili iz nekog drugog potpuno sebičnog razloga, Hana insistira da joj Majkl čita pre vođenja ljubavi. Mnogo kasnije Majkl/čitač otkriva da Hana krije dve tajne (spojler!): ona je nekada bila čuvar u koncentracionom logoru i nepismena je.

Ovde čitanje naglas nije samo čin predigre, već predstavlja integralan deo jednog krajnje intimnog „rituala čitanja, tuširanja, vođenja ljubavi i zajedničkog odmaranja ljubavnika“. Čitanje ujedinjuje ove dve potpuno različite osobe i fizički i emocionalno. Kasnije, kada Hanu zatvaraju zbog ratnih zločina, Majkl nastavlja da joj čita izdaleka; a ti snimci joj na kraju omogućavaju da i sama nauči da čita.

Nesrećne sudbine nekih od ovih ljubavnika pokazuju da čitanje naglas nije garancija da će živeti srećno do kraja života. Ali ovakve scene ipak otkrivaju koliko je taj čin duboko senzualan. Prema Megan Koks Gurdon, književnoj kritičarki časopisa Volstrit džurnal, „neverovatna je snaga ovakve razmene i zajedničkog bega od stvarnosti“.

Megan Gurdon takođe navodi da čitanje naglas „ima izuzetnu sposobnost da nas približi jedne drugima“ i figurativno i bukvalno. Dok nas samostalno čitanje vodi u neku vrstu izolacije – zamislimo sliku dvoje ljudi od kojih svako čita svoju knjigu pre nego što je zatvori i okrećući  se na drugu stranu gasi noćnu lampu – čitanje naglas je zajedničko iskustvo.

Čitanje naglas duže traje, ali u tome i jeste lepota. Sporo čitanje je senzualno čitanje. Za razliku od audio-izdanja koja su postala stalan deo savremene kulturološke scene, kako u književnosti  za odrasle, tako i za decu, čitanje naglas je sugestivno, intuitivno i lično.

Čitalac je istovremeno i posmatrač koji prilagođava gestove, izraz lica i intonaciju prema reakcijama koje izaziva. I slušaoci istovremeno posmatraju, pažnje usmerene na osobu ispred ili pores sebe.

Razgovori jenjavaju, nakon meseci i meseci u izolaciji, bez restorana, muzeja i bioskopa, u koje još uvek ne znam kada ćemo ići, nije zgoreg setiti se da znanje i romansa još uvek postoje negde između korica knjiga – naravno, ukoliko reči izgovaramo naglas.


Autor: Kira Vaclavic, februar 2021.
Izvor: theconversation.com
Prevod: Maja Horvat