Čovek je po svojoj prirodi grešan. Grešan je i sklon ispoljavanju najgorih osobina prema svom okruženju, i ta se misao vekovima provlači kroz religije, ideologije i studije. Minuli ratovi, zločini, politička pohlepa i glad za dominacijom samo su pojačali ovo verovanje pretvarajući ga u dogmu. Ipak, da li je čovek, pored toga što je grešan, i loš? Da li se ispod površinskog sloja kulturnog ophođenja prema drugima, u svakom čoveku krije zlotvor koji čeka pravi trenutak da se otkrije u punoj snazi?
Ako pitate holandskog istoričara
Rutgera Bregmana, odgovor je kratak i jasan – ne. „Većina ljudi je u suštini sasvim dobra“, tvrdi ovaj autor u svojoj novoj knjizi „
Čovečanstvo“ koja je nedavno prevedena na srpski u izdanju Lagune (prevod Jelene Kosovac). Bregman u ovom delu predstavlja „radikalnu ideju“ koju naziva „novi realizam“ i za koju smatra da bi mogla pokrenuti revoluciju. Pokušavajući da dokaže iskonsku dobrotu ljudskog bića holandski autor vodi čitaoca kroz niz istorijskih primera koji „ulivaju nadu“ u „Čovečanstvo“.
Kako se Evropi desio Aušvic
Među misliocima koji su se bavli pitanjem prirode čoveka verovatno su najcitiraniji stavovi novovekovnih filozofa Tomasa Hobsa i Žan-Žak Rusoa, od kojih i Bregman počinje svoje pripovedanje o čovečanstvu. Hobsa Bregman opisuje kao pesimistu „koji želi da verujemo u pokvarenost ljudske prirode“ i koji smatra da čovek ima „večnu i neutaživu želju za moć“ što neminovno vodi do „rata svakog protiv svih“ koji može biti sprečen jedino odricanjem čoveka od slobode i podređivanjem „jednom suverenom“.
Njegov stotinak godina mlađi „suparnik“ Ruso više je po meri autora „Čovečanstva“ jer smatra da je čovek po prirodi dobar i da je živeo u slozi sa sunarodnicima sve do pojave birokratije i kraljeva. Verovao je kako je čovek u prvobitnim zajednicama bio saosećajnije biće, te da je razvoj civilizacije i izum štamparske mašine omogućio da Hobsove „opasne fantazije“ ostanu zabeležene. „Dajte nam slobode ili je sve izgubljeno“ rekao je Ruso, a Bregman zdušno prihvatio na početku svog putovanja ka dokazivanju prirodne dobrote čoveka.
Na tom putovanju, ovaj istoričar suočio se sa neizbežnim pitanjem – ako su ljudi dobri kako se onda usred civilizovane Evrope dogodio Aušvic? U godinama nakon Aušvica isto pitanje mnogi socijalni psiholozi pokušali su da objasne premisom potpuno suprotnom od Bregmanove – da je svaki čovek po prirodi zao, te da je samo pitanje vremena i okolnosti kada će zlo iz njega pokuljati. Među tim psiholozima je i Filip Zombardo, američki naučnik koji je sedamdesetih godina sproveo eksperiment simulirajući zatvorske okolnosti u podrumu univerziteta Stanford sa još dvadesetak studenata u ulogama čuvara odnosno zatvorenika.
Zombardova hipoteza navodno je dokazana jer su studenti čuvari ispoljili nečovečne osobine pretvarajući se u monstrume koji svoju nadređenu ulogu koriste za ugnjetavanje zatvorenika. Problem je rešen. Ljudi su prirodno zli pa nam se nešto poput Aušvica može dogoditi ako se za to steknu uslovi. Zombardo je na ovom zaključku izgradio bogatu karijeru, ali Bregman u svojoj knjizi opisuje kako su dosijei njegovog slavnog eksperimenta nedavno otvoreni, te da u njima postoje dokazi da studenti čuvari nisu sami od sebe postali sadisti, već da im je takvo ponašanje naređeno. Hrpom dokaza u vidu otkrivenih materijala eksperimenta, naučnih studija i intervjua učesnika ogleda Bregman dokazuje neobjektivnost Zombardove studije, nazivajući je u jednom trenutku „podlom prevarom“.
Fudbalski meč na zapadnom frontu
Možda je čovečanstvo sopstvena zlodela i objašnjavalo na neobjektivan način, ali opet, u ratove odlaze na stotine hiljada ljudi. Međusobno se ubijaju zarad neke ideje, ispoljavajući svoje najgore osobine. Da li je za čoveka prirodno da drugom ljudskom biću bez trunke saosećanja okonča život, vodeći se nekim višim ciljem ili ličnim interesom? Bregman smatra da nije i kao dokaz za svoju tvrdnju pruža osvrt na nekoliko ratnih priča sa dirljivim ishodom. Kroz prikaz nemačkih i britanskih vojnika koji Božić 1914. godine provode zajedno se gosteći i igrajući fudbal na zapadnom frontu tokom Velikog rata holandski istoričar podseća da „mržnja može da se preobrazi u prijateljstvo, a zakleti neprijatelji da se rukuju“.
Mržnja među ljudima nastaje u njihovoj međusobnoj udaljenosti, smatra Bregman. „U kancelarijama vlade, i u novinskim redakcijama, u dnevnim sobama i pabovima – neprijateljstvo prema protivniku bilo je ogromno“. U rovovima, vojnici su delili istu sudbinu, razumeli su položaj suparničke strane, pa je jednodnevno primirje za ovog pisca logičan ishod. Bregman piše i o „vojnicima koji nisu hteli da pucaju“, o pogrešno tumačenoj „krvavoj“ istoriji Uskršnjih ostrva i zatvorima u Norveškoj koji uspešniju resocijalizaciju osuđenika postižu dobrim, a ne lošim ophođenjem prema zatvorenicima.
Autor gotovo sve svoje zaključke o čovekovoj iskonskoj dobroti donosi analizirajući odnos ljudi jednih prema drugima. Bregman, čini se, ne obraća previše pažnju na sve što činimo drugim bićima sa kojima delimo ovu planetu, pa i samoj Zemlji. Postoji li objašnjenje za nehumano ponašanje čoveka prema životinjama kako iz egzistencijalnih, tako i iz patoloških razloga? Je li, kako to Bregman tvrdi, „većina ljudi u suštini sasvim dobra“ ako moćnici ne uspevaju da se adekvatno suprotstave nadolazećim ekološkim pretnjama na koje naučna zajednica upozorava? Odgovore na ova pitanja pričekaćemo još neko vreme. Bregmanova nova knjiga pokazuje nam da čovek čoveku možda ipak nije vuk, što ne znači da nije vuk sopstvenoj okolini i drugim bićima.
Autor: Ivan Subotić, FakeNews Tragač
Izvor: fakenews.rs