Čitalački rituali: koja vam je najčudnija navika dok čitate?

Jeste li ikada radili nešto za šta ste verovali da je potpuno normalno, a onda otkrili da je to veoma čudna stvar u očima posmatrača? Kada je reč o čitanju, često usvajamo razne neobične rituale koji ostaju neprimećeni jer ih obavljamo kada smo sami. Ipak, britanski sajt Penguin je sakupio i objavio neke zanimljive čitalačke rituale koje su im čitaoci priznali.



Čitanje u fazama od po 50 stranica (Sara Šafi)

Kako bih utonula u svet knjige – i ostala u njemu – moram da pročitam dosta stranica svaki put kada uzmem knjigu u ruke. To znači da ne mogu da pročitam samo par stranica i zatim odlutam kako bih napravila sebi toplu čokoladu ili da nakon kratkog poglavlja odem na Tviter da vidim šta ko piše. Ako sam zaista posvećena knjizi, da bih razumela šta pisac želi da kaže ili upoznala likove, moram da pročitam pedesetak stranica.

Pedeset nije proizvoljan broj. Verujem da nakon 50 strana mogu da procenim da li mi se knjiga dopada ili da dobijem predstavu o tome koliko će mi vremena biti potrebno da je pročitam. Uvek na početku pogledam koliko stranica ima knjiga i delim broj sa 50 da dobijem grubu predstavu o broju dana koji će mi biti potrebni da je završim.

Najvažnije je ipak da čitanje 50 stranica odjednom mi daje vremena da se ugnezdim u knjigu. Tako ne zaboravljam šta se desilo dvadesetak stranica pre ili ko je šta rekao. Ako imate problem da se posvetite knjizi, verujte mi: 50 je magična brojka!

Forenzičko istraživanje autora pre čitanja njihovih knjiga (Met Blejk)

Slobodno me nazovite zahtevnim, ali volim da upoznam autora pre nego što se upustim u čitanje njegovih knjiga. Dovoljno mi je onlajn poznanstvo, ne mora da bude uživo. Odakle su, kakve su poslove radili, šta misle o određenim stvarima – istražujem ova pitanja pre čitanja knjige. Lično poznavanje onoga koga čitam pomaže mi da shvatim šta čitam.
Na kraju krajeva, odnos pisac-čitalac je dvosmerna ulica, transakcija: dajem im novac u zamenu za njihove ideje. Znam da to nije mnogo romantičan opis, ali kako je Džon Čiver rekao: „Ne mogu da pišem bez čitaoca. To je poput poljupca – ne možete da ga izvedete sami.“ Tako da ako ću već uzvratiti autoru poljubac, moram da znam šta je radio pre toga.

... ili potpuno izbegavanje informacija (Alis Vinsent)

Sinopsis koji leži na poleđini knjige ili sitni opisi na naslovnici? Neka hvala, to nije za mene. Volim da u knjigu zaronim potpuno slepa. Možda ponešto znam o autoru u nekim slučajevima, ali to nije obavezno. Najčešće volim da u priču uđem bez ikakvih očekivanja ili predznanja o događajima koji će se odvijati u njoj. Često mi se dešava da iz knjige ponesem nešto potpuno drugačije od onoga što je određeno kao osnovna tema. Raduju me indi knjižare koje prodaju misteriozne primerke knjiga koje su umotane u braon papir.

Savijanje stranica (Sem Parker)

Znam da je mnogim ljudima ovakvo ponašanje jednako crtanju grafita po zidovima crkve, ali ja ne samo da savijam gornje uglove stranica da bih obeležio dokle sam stigao (obeleživači su za one koji žive po pravilima), već savijam i donje kada naiđem na pasus kome želim da se vratim ili ga pretvorim u pretenciozan post na društvenim mrežama. Što bolja knjiga, to više izgleda kao salveta na kraju.

Potpuno prepuštanje (Martin Čilton)

Imam nekoliko čitalačkih navika. Prvenstveno, volim obeleživače i svako ko savija stranice trebalo bi da bude uhapšen. Često mi se dešava da se potpuno prepustim jednom autoru, a to sam već uradio sa Evelin Von, Grejamom Grinom, Džonom Stajnbekom i Ernestom Hemingvejem. Tada potpuno zapostavljam sve ostale kako bih pročitao sva dela određenog autora. Hronološki, naravno.

Dobra stvar kod toga je što možete da pratite kako se pisac razvija i šta ga oblikuje, ali je loša to što dobijate malo raznovrsnosti. Još jedan problem je što bivate zarobljeni u nečijem umu. Sa Hemingvejem je došlo do imitiranja njegovog ponašanja pa sam čak probao i omiljene mu sendviče sa lukom. Kada sam počeo da se divim odeći matadora, znao sam da je bilo vreme da prestanem.

Brojanje stranica (Stiven Karlik)

Čitam romane tako što sve vreme brojim stranice. Uvek pogledam na kojoj stranici je sledeće poglavlje kako bih znao koliko sam daleko od njega i zatim odbrojavam: „Još 15 stranica; to je tri celine od po 5.“

Pretpostavljam da to zvuči čudno i ubija umetnost jer „nisam sposoban da se izgubim u prozi“, ali mi veliko zadovoljstvo pruža osećaj da idem napred kroz knjigu, kao da mi književni povetarac struji kroz kosu. Je li to čudno? Pokušajte to da mi objasnite u trenutku kada sam na dva seta od po deset stranica do kraja romana.

Čitanje epskih dela u malim porcijama (Martin Čilton)

Džon Apdajk je rekao da „Mobi Dik“ predstavlja „krajnji horor univerzuma“ tako da ima li boljeg trenutka za čitanje knjige Hermana Melvila (212.758 reči) od perioda u kom radite šest dana nedeljno i imate dvoje dece mlađih od 3 godine?

Tokom jedne godine sam polako žvakao ovo delo, dve stranice dnevno. Priča o Ismailu je prepuna očaravajućih metafora i toliko slikovita da sam se sladio svakom frazom.

Kada sam kasnije naišao na dečju verziju „Mobi Dika“, bila je ispričana u svega 12 reči: „Mornar. Brod. Kapetan. Noga. Lud. Plovidba. Traganje. Kit. Potera. Razbijanje. Potonuće. Plutanje.“ Eto! Za sedam sekundi!

Čitanje poslednje rečenice na početku (Sem Parker)

Kada god sam oduševljen nekom knjigom koju čitam, zavirim na poslednju stranicu i pročitam poslednji red – a onda se trudim da odmah zaboravim to što sam pročitao. Imam utisak da je to kao da se držite za ruke sa nekim prvi put, a vi zamišljate neizbežan trenutak kada će vas ta osoba ostaviti i slomiti vam srce. Još uvek pokušavam da shvatim zašto to radim.

Prevod: Dragan Matković
Izvor: penguin.co.uk