Čitajte pisca kao knjigu, Vijet Tan Nujen: „Pričanje o onom što se ne sme reći jedan je od osnovnih zadataka pisca“

Pisac „Simpatizera“ kaže da su priče iz „Ratova zvezda“ značajne za današnje doba „u kojem se većina ljudi poistovećuje sa pobunjenicima ali mnogi u suštini sarađuju za Imperijom“.
 
Koje knjige su vam trenutno na noćnom stočiću?
 
Mislite zbog kojih me grize savest? Ako su na noćnom stočiću, onda ih još nisam pročitao i zbog toga bi trebalo da osećam krivicu. Suviše se stidim da ih imenujem, jer su neke napisali ljudi koje poznajem. Što se tiče onih koje su nedavno sišle sa mog noćnog stoči’a, sve su predizdanja…
 
Kako izgleda vaše štivo posle izbora?
 
Pronalazim utehu u dečjim knjigama koje čitam svom trogodišnjem sinu. Toleriše priče Beatriks Poter koje ja smatram prikladnim za njega, ali više ga zanimaju Betmen, Supermen, Isterivači duhova i Ratovi zvezda. Moralna nedvosmislenost ovih priča utešna je ne samo za trogodišnjake već i mnoge odrasle. Zato su i važne u našem podeljenom dobu u kojem se većina ljudi poistovećuje sa pobunjenicima ali mnogi u suštini sarađuju sa Imperijom.
 
Koju ste poslednju veliku knjigu pročitali?
 
„The Castle Cross the Magnet Carter“ od Kije Kortron. Ovaj obimni, ambiciozni i izazovni roman je trebalo da dobije mnogo veću pažnju. U njemu se govori o istoriji SAD u 20. veku, kroz živote dva bela i dva crna brata. Nežan je, brutalan i poučan.
 
Koji je to najbolji klasik koji ste pročitali u poslednje vreme?
 
„Os Cus de Judas“ Antonija Loboa Antuneša. Ovaj roman o starcu koji se seća svog iskustva iz mladosti, kada je kao lekar učestvovao u portugalskom kolonijalnom ratu u Angoli, bio je osnova za mog „Simpatizera“. Svakog jutra bih pročitao dve ili tri stranice njegove veličanstvene proze, nabijene upečatljivim i neočekivanim slikama, dok nije došao trenutak kada me je obuzeo duh romana i motivisao da ga iskoristim za sopstveni. Želeo sam da imitiram Antuneša ali nisam uspeo.
 
Kada čitate?
 
Na trenažnom biciklu, dok se znojim. U kolima, audio izdanja. Za kuhinjskim ili radnim stolom sa olovkom u ruci. I najbolje od svega, u krevetu, uveče, sa duplim škotskim viskijem. U redu, nekad je i trodupli.
 
Šta vas u književnosti najviše pokreće?
 
Rečenice, njihov ritam, izbor reči i slike koje prizivaju. Odustajem od romana ukoliko me njegova prva rečenica ne zainteresuje. Pošto nisam u poziciji da čitam isključivo iz zadovoljstva, nemam vremena za gubljenje na knjige u kojima svaka rečenica nije užitak.
 
Koji žanr naročito volite? A koji izbegavate?
 
Žanrovi koje najviše volim da čitam su oni koje izbegavam, baš zato što ih suviše volim. Kao dete i tinejdžer, to voljeno štivo su bili stripovi, naučna i epska fantastika i knjige o ratu. Kada sam odrastao, dodao sam tome i trilere. Problem je u tome što ću ostati budan do jutra ako uzmem neki triler Jua Nesbea, Valtera Mozlija ili Dona Vinsloua, ili naučnofantastični roman Oktavije Batler‒ a taj luksuz nemam. Isti je slučaj i sa stripovima ‒ bilo da su to oni od braće Hernandez, Alana Mura, Rumiko Takahaši, Osamua Tezuka, Adrijana Tomina, Džina Luena Janga ili mnogih drugih.
 
Pored toga što nude priče koje vas obuzmu, oni često imaju mnogo toga da kažu o našem savremenom svetu, više nego takozvana ozbiljna književnost (koja ne priznaje da je i sama žanr). Stripovi su odavno predvideli pojavu predsednika kao što je Tramp, u serijalu Frenka Milera i Dejva Gibonsa „Give Me Liberty“. Trileri, u kojima je kriminal donjih slojeva društva često povezan sa korupcijom gornjih, mogu nam pomoći da razumemo postupke i posledice Trampovog delovanja koje daje prednost moćnicima svih vrsta. Naučna fantastika se takođe bavi raznim političkim pitanjima. „Crveni Mars“ Kima Stenlija Robinsona, na primer, govori o kolonizaciji te planete i neizbežnoj tragediji prouzrokovanoj politikom, ljudskom pohlepom i slabostima. Radnja se odvija u budućnosti ali se zapravo bavi našim slabostima i vrlinama koje su nas oduvek karakterisale. Volim kada se književnost bavi političkim temama a savremena je često apolitična.
 
Kako čitate knjige? Sa papira ili sa ekrana? Po jednu ili više njih istovremeno?
 
Volim knjige na papiru, ali putovanje sa njima predstavlja napor jer prtljag može sadržati samo ograničen broj. Kada se pojavio Kindl, rešio je taj problem i bio je moje omiljeno sredstvo za čitanje nekoliko godina. Onda sam napisao sopstveni roman i ponovo mi se pojavio fetiš prema fizičkim knjigama. Želeo sam da držim svoju knjigu u rukama, da je vidim na policama knjižara, pa mi se vratilo uzbuđenje koje sam osećao pri kupovini i čitanju knjiga sa papira. Međutim, i dalje čitam na Kindlu, a takođe slušam i audio knjige. Nije bitno kako čitam sve dok čitam. Čitam ih nekoliko u isto vreme, što donekle odražava činjenicu da uvek radim na više projekata odjednom.
 
Kako slažete svoje knjige?
 
Slažem?
 
Koju knjigu volite da date kao zadatak studentima a zatim i raspravljate o njoj?
 
„The Woman Warrior“ autorke Maksin Hong Kingston. Beskrajno uživam u predavanjima o njoj jer je tako bogata, puna slojeva i stvari bitnih za život studenata. Pored toga, to je i moćna knjiga o neophodnosti i opasnostima pripovedanja. Prva rečenica glasi: „Ne smeš reći nikome – rekla mi je moja majka – ono što ću ti sada reći“, i u ostatku knjige autorka svima govori ono što joj je majka rekla. Pričanje o onom što se ne sme reći jedan je od osnovnih zadataka pisca. Takođe je težak i opasan.
 
Kakav ste čitalac bili kao dete? Koje dečje knjige i pisce ste najviše voleli?
 
Bio sam usamljeno dete i proždrljiv čitalac kome je biblioteka bila druga kuća. Voleo sam Radoznalog Džordža i Tintina, premda sada kao odrasla osoba svesnija rasnih i kolonijalnih konotacija, uviđam sporne detalje u njima. Neke knjige, koje sam čitao kao dete, ne bih želeo ponovo da čitam. Neke, pak, ne želim ponovo da čitam jer se bojim da ne pokvarim uspomenu na njih, to su, na primer, „Ostrvo s blagom“ Roberta Luisa Stviensona, „Hobit“ od Tolkina, serijali „Roboti“ i „Zadužbina“ od Isaka Asimova, „Dina“ Frenka Herberta, rani romani Roberta Hajnlajna, „Ubiti pticu rugalicu“ Harper Li, „Na zapadu ništa novo“ Remarka, „Do pakla i natrag“ Odija Marfija, i mnogi, mnogi stripovi sa superherojima i ratnom tematikom. Radoznalo dete može čitati šta god hoće u dobroj biblioteci, koja nema granica i zalaže se za slobodu govora. To znači da sam u uzrastu kada mi je bilo 13 ili 14 godina čitao mnogo ratnih romana, nabijenih seksom i nasiljem, kao i petparačkih romana sa detektivima, srednjovekovnim vitezovima i plaćenim ubicama, koji su bili puni meke pornografije. To verovatno i objašnjava kako sam postao pisac kakav jesam.
 
 
Zamislite da organizujete književnu večeru. Koja biste tri pisca, živa ili mrtva, pozvali?
 
Harukija Murakamija s obzirom na to da ne deluje verovatno da ću ga ikada sresti. On može biti zadužen za muziku i kuvanje špageta. Keri Fišer zbog njenog duha i bravuroznosti. Na kraju tu je Džon Berger. Dopada mi se što je polovinu novca koji je dobio uz Bukerovu nagradu 1972. godine poklonio „Crnim panterima“, dok je drugu potrošio sa izučavanje građe koja mu je bila potrebna za pisanje knjige o ekonomskim migrantima. Berger je bio vrsta pisca koja nam je preko potrebna – politički posvećen, estetski ozbiljan, uvek radoznao.
 
Šta je sledeće što planirate pročitati?
 
„La degré zéro l’écriture“ Rolana Barta, koju nažalost još uvek nisam pročitao. Tu je i knjiga Pajsli Rekdal „The Broken Country: On Trauma, a Crime, and the Continuing Legacy of the Vietnam War“ koja tek treba izaći. Zatim „We Gon’ Be Alright: Notes on Race and Resegregation“ Džefa Čanga, pošto želim da naučim šta nam je potrebno da ispravimo stvari iz prošlosti. Pa knjiga Lin Đina „Postcards From the End of America“ u kojoj se autor bavi padom Amerike putujući po njoj i beležeći priče najnižih slojeva društva. Možda mnogi liberalni i levičarski pisci misle da bi trebali da se bave onima koji nemaju ništa, ali Lin Đin je jedan od retkih koji to zaista i radi. Tu je i knjiga Solmaz Šarif po imenu „Look“, zbirka poezije o ratu i jeziku, delom inspirisana Rečnikom vojnih pojmova Ministarstva odbrane (već sam čitao malo o preplitanju rata i poezije, u odličnim knjigama „Night Sky With Exit Wounds“ Oušn Vuonga i „Hardly War“ Don Mi Čoja). „Crni panter“ Ta-Nehizi Koatsa takođe deluje zanimljivo jer glavni lik i autor predstavljaju odličnu kombinaciju. Možda ću naći inspiraciju za svoj strip koji bih jednom voleo napisati o Agentu Narandžastom, antiimperijalisti i borcu protiv kriminala koji je u isto vreme i nadčovek i invalid, nastao kao posledica dioksina kojim je SAD zasuo Vijetnam. Obećavam da će biti zabavan.
 
 
Izvor: nytimes.com
Prevod: Vladimir Martinović
 
Ostale intervjue iz serije Čitajte pisca kao knjigu možete pronaći na ovim linkovima:

Džejn Grin
Harlan Koben
Amos Oz
Ema Donahju
Filipa Gregori
Haled Hoseini
Margaret Atvud
Li Čajld
Džejms Paterson
Ju Nesbe
Teri Pračet