Čitajte pisca kao knjigu: intervju sa Lijem Čajldom

Nastavljamo sa serijom intervjua Njujork Tajmsa koji predstavljaju pisce u svetlu knjiga koje čitaju i utisaka koje one ostavljaju na njih. Svaki od ovih intervjua je prava dragocenost!

 
Koja knjiga Vam se upravo nalazi na noćnom stočiću?

Pa, nijedna, jer nemam noćni stočić. Moj ukus je minimalistički, moja spavaća soba ima samo krevet i ništa više. Ali čak i kad bih imao noćni stočić, na njemu ne bi bilo knjiga pošto ne mogu da čitam u krevetu jer ne zadremam na kraju nego imam potrebu da završim knjigu i onda se desi da ne spavam celu noć.

Tako da bi bolje pitanje za mene bilo: „Koja vam se knjiga trenutno nalazi na radnoj površini u kuhinji i samo čeka da je započnete ujutru uz prvu šolju kafe?“ Odgovor bi bio „Live by Night“ autora Denisa Lehana. Uvek čitam sat-dva ujutru, pre nego što započnem druge obaveze. A Lehan je moja generacija, da tako kažem, i najbolji je od svih nas u nekim aspektima.

Koja Vas je knjiga oduševila u skorije vreme?

Reč „oduševiti“ postavlja baš visok standard, zar ne? I to u kontekstu prethodnih nekoliko vekova. Stoga, izabrao bih „The Lost“ Danijela Mendelsona. To je iz oblasti publicistike, memoari o Holokaustu, a ujedno i detektivska priča, kontemplacija i analiza narativnih tehnika, istoriografija stare Grčke i Starog Zaveta, knjiga srceparajućeg zapleta i tragične neizvesnosti. Slobodno mogu reći knjiga decenije, pa čak i veka.

Ko su Vam omiljeni pisci misterija?

Imam mnogo, mnogo favorita. Ali iskreno divljenje imam prema onima koji pišu onako kako ja nikada neću umeti. Da krenem od najstarije, Doroti L. Sejers. Od savremenijih autora, gle čuda, Rejmond Čendler. I izdvojio bih Šveđanku Maj Ševal i njenog zemljaka Pera Valea. I naravno, Džozefa Kanona.

Da li volite određenog pisca ili žanr koji bi možda iznenadio Vaše čitaoce?

Ja čitam sve i svašta, tako da bi nešto od toga verovatno iznenadilo mnoge. Skoro sam pročitao knjigu o geometrijskim šarama na ciglama u srednjovekovnoj Engleskoj. Ali moram priznati da sam navučen na višegeneracijske porodične sage u kojima sirotu devojku svi maltretiraju pa se ona posle obogati i osveti svima, na primer „A Woman of Substance“ Barbare Tejlor Bredford. A svideo mi se i roman „Kain i Avelj“ Džefrija Arčera.

Živite u SAD-u od 1998. godine. Da li postoje bitne razlike između toga kako britanski, a kako američki čitaoci doživljavaju Vaše romane?

Nema neke razlike, i u suštini se slične knjige čitaju na oba područja, naravno uvek ima izuzetaka, ali uglavnom naslovi dobro prolaze u SAD-u ako su dobro prošli u Britaniji i obrnuto. Kad su moje knjige u pitanju, postoji razlika kako reaguju sa jedne strane Amerika i Britanija, a sa druge strane Skandinavija i zapadna Evropa. Engleski kanal je tu neka granica, ne Atlantik. Skandinavci i ostatak Evrope misli da su moje knjige neka vrsta grešnog zadovoljstva, moguće da su zgroženi bezakonjem i samostalnim sprovođenjem pravde na koje mi gledamo više metaforično. 

Proveli ste mnogo godina radeći na televiziji. Kako Vam je to iskustvo oblikovalo pristup u pisanju romana?

Ova dva medija su veoma različita i veštine koje naučite se ne mogu baš iskoristiti u pisanju. Ali sam naučio jednu ključnu stvar. Kada radite na televiziji shvatite da niste vi bitni, već publika. Nije poenta u tome da budete kul, da impresionirate svoje prijatelje, da kupite crnu rolku i kožnu jaknu. Poenta je da zadovoljite publiku, ona je na prvom mestu. I drugom, i trećem. To vam je jedina odgovornost.

Kakav je osećaj videti Džeka Ričera na filmskom platnu? Da li mislite da je Tom Kruz pravi izbor za tu ulogu?

Kada sam radio na televiziji bio sam organizator sindikata nekoliko godina. To je bilo vreme velikih promena, i strategija poslovanja je zavisila od toga šta ja mislim. Jednom prilikom sam pronašao (dobro, ukrao) psihološki profil koji su o meni sastavili. Bio sam potpuno fasciniran – potpuno detaljan prikaz mene iz ugla neke druge osobe. E pa i film je upravo to – kako neko drugi vidi Džeka Ričera. U ovom slučaju ljudi koji rade film su pametni, mudri i, što je najvažnije, pravi fanovi mojih knjiga. Svestan sam da moja knjiga prolazi određeni proces kada se pretvara u film, i bio sam zainteresovan za nadgledanje tog procesa, za mene je to bilo vrlo lično iskustvo, ali sam shvatio da sam se na kraju potpuno objektivno ponašao prema izmenama, i čak se sa većinom i složio. Ne bih ništa drugačije uradio. Kruz razume Ričerov stav i energiju, i izneo je ulogu odlično, veoma je talentovan glumac. Kada sam čitao taj psihološki profil o sebi pre mnogo godina, samo sam klimao glavom. Sve su pogodili. Isto mi se desilo i sada sa filmom. Što je više od slatke metafore. Uvek postoji autobiografski element u romanima, a glumci naravno pokušavaju da se potpuno unesu u lik, ja sam u stvari gledao Kruza kako igra mene, i mogu vam reći da sam se prepoznao.

Od svih knjiga koje ste napisali, koja Vam je omiljena?

Mislim da će se svi pisci složiti da nijedna knjiga na kraju ne ispadne onako kako su očekivali. Iako sam zadovoljan većinom svojih romana, omiljeni mi je uvek onaj sledeći, koji tek treba da bude napisan, jer tu još ima potencijala, još nisam zeznuo stvar. Ali ako baš moram da izaberem neki od objavljenih, neka to bude „Gone Tomorrow“ koji počinje dobro, a onda sam se drznuo da dođem toliko blizu granice, ali da je ipak ne pređem, nadam se da sam u tome uspeo.

Ako biste mogli predsedniku da preporučite jednu knjigu, koji bi to bio naslov?

Verovatno „Gathering Storm“, prvi tom memoara Vinstona Čerčila, jer se osećate potpuno bespomoćno dok čitate kako svet srlja u ogromnu katastrofu. Postojalo je nekoliko načina da se katastrofa spreči, ali izgleda da ih je neumoljiva opozicija sve odbila. Možda se uspon nacista neće ponoviti (a možda i hoće), a možda će buduće potencijalne katastrofe biti meteorološke ili finansijske prirode, ali se nadam da bi ova knjiga uspela da predoči predsedniku da je prevencija uvek bolja od saniranja štete.

Kajanje: da li postoji neka knjiga koju biste voleli da niste pročitali?

Ne baš. Čitao sam mnogo loše napisanih knjiga, ali i one vas mogu nečemu naučiti. Kajem se jedino zbog toga što sam odrastao u vremenu i mestu gde sam naučen da ako mi se knjiga ne svidi, to je uvek mojom krivicom. Kasnije sam shvatio da može i knjiga biti kriva za to. Voleo bih da sam to ranije shvatio.
  
Koje su Vam omiljene knjige iz detinjstva?

Previše ih je da bih ih nabrajao, ali su sve spadale u jednu od ove dve kategorije: knjige u kojima se ispunjavaju sve želje, ili druga kategorija u kojoj se istražuju strana mesta i zemlje. Prva kategorija me je privlačila jer su to uglavnom knjige o deci koja tako slobodno lutaju, zabavljaju se, a roditeljskih figura i autoriteta nigde nema. Sećam se da sam jednom poželeo da budem siroče, što baš i nije bilo lepo prema mojim roditeljima. Serijal „Pet prijatelja“ Enid Blajton bi bio savršen primer ove kategorije knjiga.

Druga kategorija me je privukla jer je to bio beg iz provincijalne Britanije pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, koja je bila siva i dosadna iz ugla jednog deteta. U mislima sam uvek bio u džungli ili na nekom ostrvu. Vrlo dobro se sećam knjige „The White Rajah“ Nikolasa Monsarata, koja je imala dodatan bonus – dobrog i lošeg brata (ja sam bio onaj loš, naravno) i imala je prvi zaplet koji me je istinski iznenadio.

Kog pisca biste voleli da upoznate, živog ili mrtvog, i šta biste voleli da saznate o njemu?

Moram da se opredelim za Šekspira. Pitao bih ga: „Brate, da li si svestan koliko si bio dobar? Da li si bio svestan tada, užarene lepote kojom je odisalo delo ’Romeo i Julija’? Ili si se samo tako provlačio, kao i mi sada, pokušavajući da zaradiš dovoljno da bi preživeo?“ I još bih ga pitao:„Zašto je ’Ričard Treći’ baš toliko obiman? Je l’ su te plaćali po reči, ili šta?“

A kad biste mogli da upoznate lika iz nekog romana?

Šerlok Holms, i rekao bih mu: „Nauči me nečemu.“

Kada bi Vas neko uhvatio usred procesa pisanja, kakvu scenu bi zatekao? Kako izgleda Vaš radni prostor?

Živim na dvadesetpetom spratu zgrade, i nemam noćni stočić, a pišem u identičnom stanu u istoj zgradi na sedmom spratu. Tako da do kancelarije putujem sedamnaest spratova, liftom naravno. (Ne osamnaest, jer trinaesti sprat ne postoji, svi u zgradi imaju fobiju od broja 13.) Stan ima 88 kvadrata, i to je jedan ogroman prazan prostor. Jednostavna kuhinja – nema šporeta, samo sudopera i dva aparata za kafu. Dnevna soba ima veliki radni sto, mnogo polica i fioka. Shvatio sam da sam najproduktivniji kada pišem na laptopu koji nema internet konekciju. Ako poželim da surfujem internetom ili da proverim i-mejl, moram da pređem za drugi laptop, koji je nekoliko metara dalje, ali opet dovoljno da me obeshrabri da ustajem usred pisanja. Ono što bi trebalo ba bude spavaća soba je kod mene biblioteka, sa Eames foteljom i tabureom. Tu malo prilegnem kada imam onaj moram-malo-da-gledam-u-plafon trenutak. A na policama mi stoje sva strana izdanja mojih knjiga, trudim se da ih sve sakupim, na svim jezicima. Ako bi neko ušao u trenutku dok stvaram, video bi kako sedim pogrbljen za laptopom, udarajući kažiprstima po tastaturi što ne izgleda nimalo elegantno, i uživam u pogledu na Empajer Stejt Bilding i Krajsler Bildings koje me uvek oraspolože.

Koju knjigu bi svako trebalo da pročita pre nego što umre?

Moj najnoviji roman.

Šta ćete sledeće pročitati?

Moja treba-da-pročitam gomila knjiga je ogromna, ali ono što me najviše privlači je roman „Ema“ Džejn Ostin. Nikad nisam čitao dela Džejn Ostin što je veliki minus u očima moje supruge koja je Amerikanka jer ne može da shvati da jedan Englez nije čitao ništa od ove autorke. Mislim da je jedino gore od ovoga činjenica da baš i ne volim Mocarta. Nisam čitao ni „Džejn Ejr“ dok me supruga nije naterala, i drago mi je da jeste jer mi se svidela, a uskoro ću nadam se pročitati i „Emu“.
 
Izvor: nytimes.com

Ostale intervjue iz ove serije možete pogledati na sledećim linkovima:

Ema Donahju
Filipa Gregori
Haled Hoseini
Amos Oz
Margaret Atvud
Džejms Paterson
Ju Nesbe
Teri Pračet